Година 2013. донела је убрзање преласка светског поретка ка мултиполаризуму, као можда ни једна до сада, осим 2008. године. Сада, дакле на самом почетку 2014. године, можемо рећи да се налазимо у мултиполарном светском поретку, где је и даље Америка водећа међу светским силама, али без моћи да самостално мења и одређује главне токове у међународним односима.

Након Другог светског рата свет се нашао у биполарном светском поретку са само две супер силе – САД и СССР. За разлику од ранијих епоха новије и савремене светске историје кад је обитавао мултиполаризам, свет се наједном нашао у епохи биполаризма. Током читаве нововековне историје постојало је у исто време више великих сила, чак и у периоду када је Наполеон привремено доминирао континенталном Европом, на крајњем западу је као противник постојала Британија са свим својим прекоморским поседима, а на истоку континента се пружало Руско царство ван утицаја Наполеона.

Крајем ХIХ и почетком ХХ века постојала су у Европи два супротстављена војно-политичка блока Антанте и Централних сила. Када је између два светска рата Француска у највећем делу овог периода доминирала у Европи као бранилац Версајског поретка, заправо постојало је више великих сила које су биле снажније од ње попут САД и СССР које су биле ван централних догађаја у Европи (САД због изолационистичке политике, а СССР због идеолошких разлога), а у западној Европи вајмарска Немачка и Велика Британија. Међутим након Другог светског рата појавио се биполаризам, а након изненадних догађаја 1990-1991. када се обрушио источни блок, а затим нестао и СССР, нагло се јавља монополаризам са доминацијом само једне супер-силе САД.

Током деценије деведесетих САД су заиста деловале као једина светска суперсила, али већ у деценији 2000-их њихова моћ није више тако убедљива, да би од 2008. свет закорачио озбиљно ка мултиполаризму. Сваке године од 2008. свет све више иде ка мултиполаризму. Те 2008. која је раскрсница јавио се настанак западне, пре свега по структури и последицама пре свега америчке, а након тога можемо рећи и светске кризе. У истој години, Русија је постигла оружану победу на Кавказу над Грузијом и тиме је и фигуративно заустављено потенцијално даље ширење утицаја НАТО на постсовјетском простору, а Абхазија и Јужна Осетија су се везале дефинитивно уз Русију.

Године 2009. настављени су трендови у свету који су погодовали расту мултиполаризма, али без великих значајнијих искорака, са друге стране увођењем Француске од стране Саркозија у пуно чланство НАТО атлантистичке снаге су постигле значајан успех. У 2010. већ на почетку преокрет у Украјини, преузимање власти од стране Јануковича и Партије региона и тотални економски, политички и морални крах наранџасте револуције.

У 2011. економски трендови се даље настављају ка продубљивању економске кризе, сада и у ЕУ. У истој години пад Гадафија у Либији је поен за атлантистичке снаге, мада начин на који је то остварено изазива револт у свету. У следећој 2012. години, важан догађај је пораз Саркозија на председничким изборима у Француској. Међутим, Оланд није извршио неке очигледније заокрете, мада у француском изборном телу и политичкој структури долази до низа промена на штету атлантистичких снага (повлачење Саркозија и пре тога Кушнера, одлични изборни резултати антиглобалистичких снага –Ле Пенове и Меланшона пре свега, поделе у УМП, повратак на политичку сцену Де Вилпена и друго.). Остварен је и поновни, укупно трећи избор за председника Русије Путина. И поред извесних трендова опоравка САД у великој кризи, јасно је да су последице огромне и са тенденцијом даљег пада утицаја Америке у светским привредним, али и политичким токовима. Томе треба додати да се у ове две године афера Асанж додатно слаби престиж САД у свету.

Управо у овој 2013. календарској години, поред рецимо случаја Сноудена и раније Асанжа као параметара тзв. меке моћи појавила су се два важна показатеља озбиљног преласка светског поретка ка мултиполаризму. У оба случаја у главним улогама су биле Русија и Америка, и у оба случаја је Путин успео да надвлада замисао вашингтонског центра моћи, као још увек водећег у свету, али сада можемо дефинитивно рећи у већ сада дефинитивно мултиполарном свету. Први случај је био Сирија и други је Украјина.

Иако је од настанака светске, а заправо пре свега по својим сруктуралним узроцима и по последицама најпре америчке и западне економске кризе предсдник САД Обама најавио покушај фокусирања на америчку економију и унутрашњу друштвену сцену, те извесно попуштање у спољнополитичкој експанзији, Вашингтон је уз извесне осцилације наставио милитаристичку политику и војно-политичке притиске.

Тако је Америка учествовала у агресији против Либије током 2012. године, а у исто време су вршени жестоки притисци према низу земаља у свету, попут Северне Кореје, Ирана, Сирије и других. Ако се посматра велики географски простор од Атлантика, дакле од северне Африке до западних граница Кине и јужних граница Русије, дакле претежно исламски свет, (што би у геополитичким доктринама обухватао појас Римланда, или обод Евроазије), од приближно 2000. године, само неколико земаља је било ван контроле и пресудног утицаја Вашингтона, а то су посматрано са запада на исток Либија, Сирија, Ирак, Иран и Авганистан, а ако посматрамо и Балканско полуострво које се из југоисточне Европе надовезује на ову макрорегију и такође би могло обухватати појас Римланда, онда и Србија и Црна Гора. У међувремену су ове земље нападнуте и заузете, те на различити начин окупиране од Вашингтона попут Авганистана, Ирака, Либије, у Сирији се води унутрашњи сукоб и претило јој се нападом, а Иран је под вишеструким притисцима и блокадом.

Када се посматра уназад за ових четрнаест година запажа се узлет моћи Русије, која се опоравила у односу на деведесете године, и примакла неком свом оптимуму у међународној позицији, имајући у виду са једне стране њене елементе тврде моћи (величина територије, број становника, војна моћ, економска снага, природни ресурси), а са друге стране поправљање позиције и у тзв. мекој моћи. Међутим, имајући у виду извесне противречности и ривалства које САД, а у мањој мери и неке друге западне силе имају према Русији, њену фактичку угроженост потенцијално и од исламског фактора у Азији, а хипотетички и ривалство које се може развити, поред пријатељства и сарадње чак и са Кином, то је позиција данашње Руске федерације у међународним односима нешто умањена него да је међународни поредак друкчије устројен. Истина, имајући у виду све убрзанији прелазак светског поретка ка мултиплоарном, позиција Русије се битно мења набоље.

Два процеса убрзавају процес преласка монополарног светског поретка ка мултиполарном, где уместо једне егзистира више светских сила, међу којима је Америка и даље доминантна и водећа, али без могућности да самостално креира главне токове у међународним односима. Први процес је дугорочан у виду преласка светског центра економије са макрорегиона северног Атлантика ка макрорегиону северног Пацифика, са акцентом на Далеком истоку и самој Кини. Други процес је светска економска криза, која је заправо по својим узроцима, структури и последицама, пре свега америчка економска криза, и она је погодила потом практично цео свет, али највише саму Америку и неке друге западне силе, па је самим тим убрзала процес преласка светског поретка од монополарног ка мултиполарном.[1]

САД не гледају са благонаклоношћу Путинов повратак на најважније место у политичком систему Русије, а то је место председника државе. САД су у периоду када је Медведев био председник државе, имале нешто уздржанијег лидера у Кремљу, човека који објективно није располагао са харизмом, али ни енергијом једног Путина, и чини се, покушавале да играју на исфорсираним од стране дела западних медија разлика између два руска лидера. Фактички, те разлике се тешко могу сагледати као велике ван наведених категорија, уз ипак констатацију да је Путин далеко одлучнији руски лидер, енергичнији, харизматичнији, и самим тим неугоднији као лидер Американцима ривалске велике силе. Уосталом Русија је и у периоду деведесетих задржала два елемента суперсиле, иако сама више није била суперсила, а то су нуклеарно оружје и енергетски капацитет.
Владимир Путин и Сиријска криза, август-септембар 2013.

Већ на почетку трећег председничког мандата Владимира Путина, дошло је до додатног заоштравања Сиријске кризе, што је посебно ескалирало крајем августа месеца 2013. године. Овоме треба додати да је већ у јулу месецу Обама отказао од раније уговорен сусрет са Путином у Москви, који је почетком септембра требало да се одржи паралелно са суретом Г 20 у Санкт-Петербургу. У том правцу се може констатовати, да ако је Путин у време својих ранијих председничких мандата имао личне односе врло изграђене са Бушем (млађим) да сада то у односу на Обаму није случај, и да је сам Обама више пута ставио до знања да је са Медведевим као председником развио изузетно добре односе.

Уосталом, ангажовање опозиције у Русији против Путина у време парламентарних и председничких избора (крај 2011. и почетак 2012), у низу демонстрација, имало је за критику Путина у свом епицентру као главни циљ, што је све имало залеђину и у подршци тим опозиционим круговима из Америке. Отуда се већ и током самих тих избора профилисао утисак, да трећи председнички мандат Путина није по вољи водеће светске силе и њене администрације.

Посебну критику и нетрпељивост према Путину изазвао је процес интеграција на постсовјетском простору, који у различитим видовима постоји фактички од самог распада СССР (ЗНД, потом ОДКБ, Заједнички економски простор и др.), али је посебно Владимир Путин Царинску унију и концепт Евроазијског савеза (уније) истакао као један од руских, али и својих важних државничких дугорочних циљева.

У оквиру сиријске кризе која је ексалирала крајем августа и током септембра, Русија се енергично супротставила отворено исказаној намери Вашингтона да војно интервенише. У том правцу агилан је био председник Путин. Посебно је добила пажњу у јавности његова полемика са министром спољних послова САД Керијем у којој га је Путин демантновао у вези изјава о учешћу у сиријским покољима Ал Каиде и Фронта Ал Нусра. Отежавајућа околност за самог Керија је што је у исто време у Вашингтон посту била објављена вест о учешћу Фронта Ал Нусра у догађајима у Сирији, а то је потврдило и више западних агенција, што је била тврдња и самог Путина, па су руска средства информисања тријумфално указивала да је заправо сам Путин „ухватио у лажи Керија..“.[2]

Чињеница да је ова полемика вођена првих дана септембра, дакле управо након изречене одлуке Обаме и Керија од 31 августа, да ће сигурно напасти Сирију и Асада, и да је то питање само избора дана акције, на основу изнесених разлога које су саопштили, добила је велики публцитет и драматику у светској јавности. Спремност Путина да се сам и директно обрати са овим аргументима светској јавности, представљало је заправо и велики ризик. Са једне стране заправо дошло је до јавне полемике председника Русије са самим државним врхом Америке, јер иако је Путин критиковао Керија то се индиректно односило и на америчког председника – јасно је да су и Кери и Обама заједно наступали на конференцијама тих дана у вези најављеног напада на Сирију. Са друге стране, то је исказало велику спремност Кремља и званичне Москве да се одупре најављеној америчкој агресији на ову земљу, заправо аргументима који су као такви предочени светској јавности.

Укупна улога Русије у заустављању од самог државног врха САД најављене америчке унилатералне војне акције на Сирију крајем лета и почетком јесени 2013. велика је потврда све убрзанијег преласка светског поретка ка мултиполаризму. На овом месту нећемо препричавати познате чињенице о развоју и санацији Сиријске кризе током периода август-октобар, али у свему овоме, дакле за сада одустајању Вашингтона да напдне Сирију, улога Путина је била врло истакнута.

Напомене:

[1] Крах неолибералног система у теорији и пракси од 2008. највише је погодио САД имајући у виду елементе „меке моћи“ пошто је Вашингтонски конензус, односно неолиберална економија (шок терапија, неомонетаристичка теорија, Фридманова опција и др.) највише била везана за меку моћ и престиж самих САД и Британије. Са аспекта „тврде моћи“ САД су највише погођене пошто је структурално, узрочно и са последицама највише у питању њихова економија и губици у том правцу. Више у Слободан Комазец, Глобална финансијска криза и економска криза у Србији, Библиотека научно истраживачких радова, „Савремена криза и изазови будућности“, Београд, 2010; Слободан Комазец, Долар, Евро и криза савременог монетарног система, студија о будућности долара и еврозоне, Библиотека научно-истраживачких радова: „Савремена криза и изазови будућности“, Београд, 2011.; Драган Петровић, Драган Ђукановић, Стубови спољне политике Србије – ЕУ, Русија, САД и Кина, Институт за међународну политику и привреду, Београд, 2012, стр. 110-111.

[2] http://lenta.ru/news/2013/09/04/liars/ 4 сентября 2013, Путин обвинил госсекретаря США во лжи

Наставиће се…

Ознаке: анализа, геополитика, Драган Петровић, мултиполаризам, Русија, САД