Прочитај ми чланак
О спољнополитичким односима у данашњој Европи и да ли би Србија требало да се окрене ЕУ или Русији, редакција „Србин инфо“ је разговарала са Борисом Надом, књижевником и стручњаком за геополитику.
Како коментаришете последња дешавања у Украјини?
– Јанукович очигледно није харизматична политичка фигура. Нема никакву идеју. Он није дошао на власт захваљујући неком „проевропском“ програму, већ проруским гласовима, на таласу незадовољства „наранџастом револуцијом“, која је створила корумпирану и осиромашену привреду, да би потом заузео проевропски курс. У томе је сличан нашим властима.
Али ту сличност престаје: Јанукович је био довољно прагматичан и интелигентан да одбије потписивање понуђеног споразума с Европском унијом. Јасно је зашто: ослабљена ЕУ није била у стању да Украјини понуди ништа, или готово ништа. С друге стране су чврсте везе с Русијом, културна, етничка, религијска блискост и сасвим конкретни интереси. Уследио је брз одговор Запада, покушај насилне промене власти или макар дестабилизације земље. За почетак, Украјину покушавају да присиле да прихвати диктат и ипак се прикључи ЕУ.
Савршено је јасно ко данас организује и финансира „проевропске протесте“ у Кијеву. Израз „проевропски демонстранти“ је, уосталом, веома неспретан еуфемизам, којим западни медији настоје да сакрију чињеницу да су ударна песница „евромајдана“ најрадикалнији украјински шовинисти, национал-социјалисти и антисемите из екстремне партије „Свобода“. Ипак, без обзира на моментални исход, Украјина остаје дубоко подељена: за западни, претежно унијатски део и на руски, православни, на оно што се већ сада назива „Новом Русијом“. Страховити притисак Запада распад Украјине чини сасвим изгледним решењем. И то можда не би било најгоре решење.
Заговорник сте евроазијских интеграција и приближавања Русији. Које су предности евроазијских интеграција у односу на садашњу проевропску политику у Србији?
– Европска унија, већ дуго, не представља привлачан модел, оготову не за земље као што су Исланд, Јерменија, Украјина… Најпре, она уопште није самостални (гео)политички фактор, већ само филијала вашингтонске администрације. Такозване европске вредности, ако одбаците магловиту и испразну реторику људских права, укључујући и права такозваних сексуалних мањина, у ствари не постоје: то је само списак либералних догми, производ једне заиста тоталитарне идеологије и нешто што се суштински разликује од традиционалних европских вредности, од истинске Европе.
Погледајте о чему говоре наши и инострани еврофанатици: о приступу европским фондовима, о кредитима и донацијама, о будућем благостању унутар заједничког тржишта, које се овде, банално, назива „срећном породицом европских народа“. Та наивна вера их чини сличним припадницима неких примитивних култова. Али, ти фондови су данас празни, чак и привреде као што су енглеска или француска, да не помињемо осиромашени југ Европе, само се с муком носе с огромним спољним дуговима, који настављају да расту и то геометријском прогресијом. Ту је и политичка криза Уније, талас снажног незадовољства народа широм Европе, с којим се управо суочава бриселска бирократија.
Остати ван такве уније, значи избећи даља условљавања, сачувати територије и претежан део суверенитета, који би, у супротном, био препуштен „заједничким телима“, с нејасним компетенцијама, без икаквог демократског легитимитета, где се све битне одлуке доносе „иза кулиса“. На страну чињеница да нас тамо и не желе. У најбољем случају, унутар такве ЕУ можемо да очекујемо судбину једне Румуније, Бугарске или Молдавије. Чак ни то се неће десити, јер Србија може ући у Европску унију само територијално осакаћена, као што је то предвиђено такозваним бриселским споразумом.
Ако оставимо по страни дубље разлоге – цивилизацијску, културну, религијску и етничку сродност, о којима еврофанатици не желе да говоре – једноставна економска логика нас упућује да се окренемо евроазијским интеграцијама или барем интензивно сарађујемо с источним привредама у успону. Дакле, да чинимо управо оно што раде водеће чланице ЕУ, попут Немачке. То би представљало нарочито снажан подстицај Србији да се, после толико пропуштених прилика, најзад окрене сопственом развоју, уместо што њени емисари не престају да просијаче милостињу или благонаклоност у Бриселу или Вашингтону. За такав суштински преокрет наша политичка елита је, нажалост, сасвим неспособна.
Неоотоманска политика садашње Турске представља претњу за хришћане на Балкану. Како оцењујете изјаву Ердогана да је Косово Турска? И однос садашње Турске према Србији?
– Агресивна политика неоосманске Турске није само претња хришћанима на Балкану, већ и већини турских суседа, почев од Сирије. Турска је веома активно уплетена у тамошњи рат, као што је током деведесетих отворено подржавала босанске муслимане и распиривала рат у бившој Југославији. Али, турски неоосмански пројекат је псеудоимперијални, у служби атлантизма а не Евроазије, у служби „прекоатлантског Левијатана“ – САД. У том контексту треба разумети и поменуту Ердоганову изјаву и турску политику на Балкану, па и политику према Србији.
Однос према Србији, наравно, није нимало пријатељски, како је то до недавно веровао званични Београд. Срећом, данашња Турска нема снаге да оствари своје амбиције. Она постаје све усамљенија споља, у исламском свету, а све нестабилнија на унутрашњем плану. Ипак, многи знакови указују да Турска данас стоји на прагу озбиљних и коренитих промена, а да је Ердоганова ера на измаку.
(Србин.инфо, Теша Тешановић, Алексеј Димитријевић)
