Прочитај ми чланак
(Спортске нет)
Поједено пролеће, живот на одложено, сукоб свих са свима, лутање у зачараном кругу између потребе да се сече и популизма, Звезда је данас збиља парадигма Србије…
Као и сваки трули компромис и онај зимски, у Звезди, није потрајао. Вукао се током другог дела сезоне по инерцији, готово на апаратима, вештачко дисање биле су Партизанове брљотине, односно неочекивана нада у резултатски преокрет на „Маракани“,
Испоставило се да је то ново разочарање у болној књизи утисака у коју се навијачи уписују годинама, но то је и најмања штета гледано испод површине.
Већи губитак је време, кашњење за последицу има већи бол. Када проблем гурате на дно фиоке, дође онај тренутак када више нема места, па је суочавање истина у виду крхотина разнесеног стола.
Видите ли сличност за земљом у којој живите? Намерна је, јер полумере, куповина времена, козметички третман гарниран нереалном амбицијом су дуго времена Звездино огледало.
Више се не може крити, тињајући рат у управи је попут реке понорнице, само је питање где ће избити на површину. Интервју који је Небојша Човић дао „Монду“ је рекапитулација проблема, лако је прочитати између редова који су рогови најоштрији у тој врећи.
Звезда је јавно предузеће са огромним вишком запослених, гладним радницима којима се дугује, администрацијом достојном Гогољевих дела и заборављеним асовима који клуб посматрају као социјалну установу.
Сувише је једноставно читаву причу сводити на Џајића и Човића, мада су то две заставе под коју је најлакше окупити таборе. Звезда је конгломерат личне амбиције, можда и добре намере, али и неспособности да се пресече. То што играчи гурају тужбе није нелојалност већ упућеност у ситуацију. Наиме, њихова столица је преблизу арени да не би осетили очај.
Маните се романтичних прича, пробајте да једете из празног тањира напајајући се славном историјом, то су приче из виших разреда основне школе, ни код другарица што воле фудбал не пролазе.
Овде се поставља питање због чега је отишао Владан Лукић?
Јер је био неспособан да се ослободи илузија, јер је веровао да трофеј у смешној лиги нешто значи, осим повода за лумперајку на сплаву за играче и виђеније навијаче. Јер га је клупска бирократија појела у тренутку када је огладнела и открила да у фрижидеру осим леда нема ништа.
Логично је било да наследници окрену на другу страну, смисао промене није да утабаш стазу, већ нађеш нови пут. Писао сам зимус о томе уз критику незналица, „то је одустајање од амбиције“, „предаја“, „линија мањег отпора“…
Хајде да размишљамо хипотетички, рецимо да је Звезда била прва? Шта би то променило? Осим наравно оних 20 милиона евра које добијате од награде за шампионску титулу у Србији.
Сада без ироније, следећи пут када Звезду поменете као бренд Србије, у праву сте, само би требало да прецизирате да мислите на садашњост…
