Прочитај ми чланак

Култура као узрок насиља – филм као метак за све; Борба за православну културу

0

„Културу може да ствара само онај који верује у Бога“. „Па се питате зашто нам је сада култура у кризи.“ - Филмски режисер Андреј Тарковски.

Када бисмо упитали већину глумаца, писаца, сценариста и режисера, који је најбољи режи-сер свих времена, неки би рекли Фелини, неки Куросава, Годар, Копола, Спилберг, Скорсезе или Пекинпо, али највећи број свакако би се определио за руског режисера Андреја Тарковског. Проблем је што се наши уметници декларативно изјашњавају да су филмови Тарковског сам врх светске уметности, међутим у својој уметности не прате уметнички траг Тарковског и његову животну филозофију.

Андреј Тарковски је говорио да је „филм молитва“, и свој кратки филмски и животни век посветио је овој врсти најкомплексније уметности као продужења молитве, као двиг ка Богу, као отварању прозора у вечност. Стваралаштво јесте узвишени вид човекове активности, мисли и осећања када се човек заиста приближава Божанским својствима. Међутим…

Стваралаштво може бити творевина из Божје радионице или твар из рогоњине радионице, чија радионица ствара контракултуру, културу нихилизма, антитеизма и апологију демонологије кроз насиље, бруталност, оргије, педофилију, перверзни полни однос, иморализам, окултизам.

Оно што гледамо у културном простору у републици Србији у последњих 20 година, а нарочито у последње 3 године, када је дошло до хиперпродукције филмова и серија, показује нам да је квантитет превазишао квалитет, да је оно што српска филмска уметност може да понуди најпре: криминал, дрога, проституција, тајкуни, естрада, корупција, бизнис, крађе, убиства и терор. Док се оним „проклетим темама“ Достојевског, о суштини живота, о смрти, пролазности живота, постојању, идентитету, животу после смрти, Богу, спасењу, па чак и врлини или било каквим дубљим  животним темама, ретко баве било који режисери, продуценти, писци и глумци. Или то превазилази њихове потенцијале или се систематски ради на том унижавању човековог достојанства, морала и нормалности.

Рецимо серије и филмови попут „Јужног ветра“, „Индиго кристал“, „Клан“, „Тајкун“, „Певачица“, не представљају ништа друго до апологију криминала, бизниса и тоталног лудила транзиције. Поставља се питање, ако снимаш 3 дела једног филма ( „Јужни ветар“), а хтео си наводно да укажеш на проблем криминала у друштву, зар није био довољан један део? Или су се мало глумци и режисери уживели у улога опасних момака, а која им чак и не лежи? А ни профит није занемарљив. Рецимо филм „Ране“ је савршено описао криминал „деведесетих“, али сам редитељ се више није бавио том темом, иако су „деведесете“ инспирација бар за 10 наставака филмова и више серијала.

Од свих остварења, који не само лишени уметничке вредности, потраге за врлином, махом и нису претерано занимљиви (осим серије „Убице мог оца“, „Сенке над Балканом“, „Калуп“, „Кости“ и „Месо“) издвојио бих серијал „Бунар“- Игора Ђорђевића, који је на трагу филозофије егзистенцијализма, апсурда, трагања за смислом живота и онтолошком борбом између добра и зла, који заиста покреће човека да се запита. Такође бих похвалио и оживљавање класика на филмском платну попут „Корена“,“Време зла“, „Нечисте крви“, а који тешко да могу да буду промашај с обзиром на писце и значај њиховог дела, међутим то су само изузеци у мору бесмислених филмова и серија.

Филмови и серије су опаснији од Ријалити програма, јер клинци и не гледају телевизију, док су им  „Мараш“ и „Баћо“ главни идоли, са којим се поистовећују. Милош Биковић („Мараш“) је говорио како је то филм који не афирмише криминал, него напротив, указује на проблем. Нисам сигуран, колико је тај филм утицао на повећану стопу насиља, промене понашања и усвајања лоших образаца код младих, наравно и поред других фактора, иако верујемо Милошу да није имао лошу намеру. Сетимо се да је пут до пакла поплочан добрим намерама. А нисам сигуран колико добро утиче на младе и рекламирање кладионица.

Поред „аутотјун“ музике, криминалног репа, и овакви филмови свакако су утицали на младе. Нажалост, морамо споменути и „горке плодови“ овакве културе смрти, које смо добили 03. и 04. маја 2023. године када је убијено 16 младих људи, махом тинејџера и један школски чувар. Па чак и да се није десила ова страшна трагедија и чак да ова два млада момка која су извршила масовна убиства нису гледала ове филмове, утицај оваквих филмова, као и аутотјун музике на младе је огроман. Занимљива је и сарадња свих ових филмова и серијала са реп бендовима и аутотјун звездама који промовишу криминал, дрогу и насиље, „Црни церак“, „Мили“,„Бака Прасе“, „Марлон Брутал“, „Цоби“, „ТХЦ фамилија“… Тај спој филма и музике који говори о криминалу је наизглед добра критика епохе или ипак врхунац времена зла…?

Међутим, многим глумцима није страно ни насиље а ни дружење са криминалцима. Подсетићу да је глумац Жарко Лаушевић, убио два млада човека, (иако се тврди у самоодбрани,  самоодбрана по кривичном закону није када пуцаш из пиштоља на голоруког човека или оног који има флашу у руци, него претерана нужна одбрана која је заправо убиство), претходно играо скарадну улогу Светог Саве у ЈДП, у ком су Немањићи приказани као блудници, развратници, пијандуре, са све експлицитним речима и вулгарностима, који не приличе ни једном кочијашу а камоли писцу Синиши Ковачевићу а и глумцима као протагонистима. Притом историјске су чињенице да су Свети Сава, Свети Симеон, Стефан Првовенчани, били беспрекорно морални, само помрачен ум може тако нешто да напише, режира и одигра на сцени. Наравно, глумцима никад није недостајало високоумља и надмености па се никад нису ни извинили ни повукли ову представу, али је зато несрећа стигла ЈДП, који је убрзо изгорео у пожару, нажалост. И сада је Жарко написао једну прелепу песму о гашењу 8 младих живота. Песма је заиста врло лепа, али је упитно да ли је дошло до покајања овог великог глумца због свог греха. Не судимо му, ни законски ни морално, можда се покајао, можда се искупио, Бог зна, али чињеница је да је угасио живот двојице браће од по 20. година.

Па да се осврнемо и на глумца Сергеја Трифуновића који критикује (с правом) Кристијана Голубовића, који је у скорије време снимао спот у школи и који је био узор убици из терористичког чина у Младеновцу, међутим добро је познато да је споменути глумац био добар пријатељ са Легијом, неретко склон инцидентима и тучама, коме ни наркотици нису страни, па се поставља питање какав он пример оставља младима? Какви људи нам креирају културу и младе говори и чињеница да је драмски писац и професор Биљана Србљановић била ухапшена због поседовања кокаина, уосталом као и још неколико глумаца.

Или катастрофални случај глумца Горана Јевтића који је осуђен за недозвољене полне радње са малолетним дечаком. Глумци и други уметнички радници итекако критикују појаве у друштву, а гле чуда никада не критикују катастрофално понашање колега Штавише, подржан је и Марко Јанкетић, који се врло цинично и подсмешљиво понео према људима који се залажу за права људи из Косова и Метохије и који су верници, крсте се и моле Богу. Наравно, нико не оправдава претње које је добио, али ниједан колега није осудио ово скандалозно понашање у емисији. Та омерта у глумачком свету је више него лицемерна. Отуд и не чуди, што нам је култура постала пошаст, друштво зверињак, држава криминална а школе радионице пропасти. Па кад имаш такве филмове, такву музику, такве културне раднике, а на то све додаш ријалити канале, естраду, дрогу, коцку и друге пороке, потрошачки начин живота и технократију, онда добијеш једно сатанизовано друштво чији је назив култура смрти.

Хтели смо америчку културу, амерички филм и америчке масовне убице и добили смо. Плодови су горки, али и лекови су горки. Нажалост, гашење Пинка и Хепија нема никаквог значаја док се не угасе Н1 и Тв Нова, као главна пропагандна гласила америчких вредности, америчке агенде и америчке политике. Потребна је једна нова здрава струја у уметности, у филму, у музици, у књижевности (коју су уништили корифеји НИН-ове награде, другосрбије, југоносталгије и аутошовинизма) један „бели талас“ у ком ће се афирмисати врлина, човек, морал, Бог, која ће имати и обрисе православне кулутре. Дух Свети у сарадњи са човеком је по речима Ивана Иљина „у непрестаној борби за реализацију хришћанске културе“. Такво здраво семе је и постојало, али се угушило услед поменутог корова. Сетимо се  филма „Атоски вртови – преображење“ из 1989. године режисера Стојана Стојчића и сценаристе Славена Радовановића (једног од оснивача Удружења „Православна култура“, аутора овог текста), који је увео у наш филм православну фантастику, па филм „Света Петка – Крст у пустињи“ Љиљане Хабјановић, па филм „Исцељење“, филм „Човек Божији“ о светом Нектарију Егинском, па филм „Адаме, где си?“ о братству у Дохијарској лаври на Светој Гори,  па рецимо филм „Пре кише“ Милчо Манчовског, па филмови Павела Лунгина „Острво“ „Цар“, филмови Никите Михалкова, сви филмови већ поменутог Андреја Тарковског у првом реду „Андреј Рубљов“. Можда тај „бели талас“ најави филм „Флавијан“ чији је трејлер изашао у продукцији манастира Лешје.

Наравно, филмови који пропагирају афирмативне вредности не морају строго бити хришћански, али свакако овакви филмови нам итекако недостају. Свакако недостају нам и уметнички филмови какве је снимао Фелини, Виторио де Сика, Бергман, Куросава, Годар, Трифо. Или барем филмови као што је „Зли поручник“ који се на оригиналан начин бави критиком зла у човеку и друштву. Поставља се и питања зашто се не снимају филмови и серије из богате српске историје, поготову средњег века, зар не бисмо могли и ми да снимимо своју верзију „Игре престола“? Ми бар имамо довољну богату историјску грађу, не морамо чак ни да измишљамо.

Ако се национална култура не оправослави, или бар за почетак унормални, морализује, естетизује, неће нам се писати добро. „Потребна је инкултурација као мисионарски метод, односно пут и начин сведочења Божанског откровења конкретним људима и заједницама“ – Ведран Голијан. За почетак можемо бар да искритикујемо ове лоше појаве у култури, да почупамо коров, јер реч култура и потиче од речи култивисати јер „култура и јесте религиозна али је заборавила свој религиозни карактер“- по речима Паула Тилиха. Тарковски  је рекао „Стид ће спасити свет“, надам се да ће се бар неко од нас помало застидети због овога докле смо дошли. У супротном, спремају нам се нове црне хронике у новинама, спрема се филм о Аци Лукаси, нове песме Јале и Бубе и наставак рада културе смрти…

Стефан Стефановић,  Удружење грађана „Православна култура“ из Ваљева