Dok su mnogi očekivali da razgovori u Istanbulu otvore vrata ka deeskalaciji, ton iz Tirane sugeriše nešto sasvim drugo. Britanski premijer Kir Starmer, govoreći na samitu Evropske političke zajednice, jasno je poručio- ruski predlozi su neprihvatljivi.
У обраћању заједно с француским председником Емануелом Макроном, немачким канцеларом Фридрихом Мерцом и пољским премијером Доналдом Туском, Стармер је нагласио да Запад координира јединствен одговор на руски став у преговорима. Додао је да је тим поводом већ вођен разговор с америчким председником Доналдом Трампом, што наговештава да ће следећи кораци бити синхронизовани.
Према ономе што је саопштио британски лидер, у фокусу више није само дипломатски приступ, већ реакција шире западне коалиције. Речено је тихо, али значење је јасно – ако Москва не мења тон, мењају се методе.
Са руске стране, реторика је знатно другачија. Владимир Медински, помоћник руског председника и шеф делегације, изјавио је да су директни преговори са украјинском страном завршени и да ће формални дијалог бити настављен тек након што обе стране финализују конкретне предлоге о могућем прекиду ватре. Он је оценио резултате састанка позитивно, што указује на две потпуно различите перцепције онога што се у Истанбулу догодило.
Затим је уследио оштар заокрет. Медински је, говорећи за медије, у једном тренутку украјинским представницима одржао историјски час, подсећајући их да је Русија са Шведском ратовала 21 годину, алудирајући тиме на то колико упорна може бити руска дипломатија када је у питању остваривање стратешких циљева.
Ова изјава није прошла непримећено. Многи су је прочитали као поруку да Москва није спремна на уступке под притиском, без обзира на шири међународни контекст, а управо тај контекст постаје све сложенији.
У тренутку када се трага за „папирним решењем“, политички сигнали са обе стране све више личе на позиционирање пред следећу фазу. Запад шаље поруку о јединству и одлучности, Москва о издржљивости и стрпљењу, а простор између – преговарачка трпеза – делује све тање.
С обзиром на то, да је следећи корак у рукама Кијева и Москве, остаје питање- да ли је ово била прилика која ће се касније сматрати пропуштеном, или тек први чин у серији које следе? У сваком случају, Тирана и Истанбул су показали да папир и реалност нису увек на истој страни мапе.