Pročitaj mi članak

Milionerka zamenila luksuzan život šajkačom i postala heroj rata

0

Nema mnogo onih koji su u najtežim trenucima priskočili Srbiji u pomoć i ostali sa srpskim narodom i onda kada se činilo da je situacija bezizlazna. Baš zato imena ljudi koji su dobrovoljno napustili udobnost svog doma i upustili se u pakao rata treba da se pamte večno. Oliv Mej Kelso King bila je vozač ambulantnih kola Srpskog saniteta na Solunskom frontu, u toku Prvog svetskog rata. Odlikovana je Ordenom Miloša Obilića za hrabrost i Ordenom Svetog Save.

Олив Кинг је рођена у богатој сиднејској породици милионера сер Келсо Кинга и његове жене Ирене. Школовала се у Енглеској школи за девојчице у Сиднеју, а касније и у Немачкој. Била је авантуристкиња и бавила се планинарењем. Поред тога бавила се клизањем, тенисом, сурфовањем… Храбру Аустралијанку која је у младости возила рели трке, почетак Великог рата затекао је у Енглеској. Решена да помогне и подржи ратне напоре Савезника, добровољно одлучује да постане возач амбулантних кола.

Како је војска купила сва возила, Олив је од свог новца узела половни комби, преуредила га за потребе амбулантног возила и назвала „Слоница Ела“. Почетком 1915. придружила се Савезничкој пољској санитетској служби, а затим је прешла у Болницу шкотских жена.

Ову болницу основале су Шкотске жене по угледу на сличне болнице у Француској, Русији… Болница је имала за циљ помоћ војним снагама савезника широм свих фронтова на којима се ратовало у Европи, а посебно Краљевини Србији, будући да се након балканских ратова ушла у нови рат мање наоружана, мање припремљена и са недовољним санитетом.

Средином маја 1916. годне, Келсовој се указала прилика да буде возач у српској војсци на Солунском фронту, који је настао 1915. као покушај савезника да помогну српску војску. Тако се придружила јединици пуковника др Романа Сондермајера, који након смене др Лазара Генчића 1916. године, постаје начелник санитета Врховне команде.

Возила је амбулантна кола са регистарском таблицом број 3. У априлу 1917. године унапређена је и проглашена наредником.

У међувремену је научила и српски језик, а прича каже да је била омиљена међу војницима и избеглицама јер је била шармантна, духовита и увек добро расположена. Према речима пуковника Сондермајера, многи војници били су заљубљени у њу, али пре свега су били импресионирани њеном храброшћу и ведрим духом.

Изузетно јунаштво показала је током великог пожара у Солуну који су случајно изазвали француски војници 18. августа 1917. Возила је двадесет сати без престанка, превозећи људе на сигурно. Као и многи који су на ове просторе дошли као добровољци, након рата Олив није желела да напусти Србију. Крајем 1918., уз великодушну помоћ богатог оца и грађана Сиднеја, отворила је седамнаест мобилних кантина за помоћ најугроженијим Србима, обезбеђујући им лекове, храну и одећу.

Њен отац је основао фонд за отварање кантина. Сакупљено је више од 10.000 фунти. Кантине су отворене у Београду, Краљеву, Нишу, Крагујевцу…

Крајем 1920. кантине су престале са радом, јер више није било потребе за њима. Олив је преостали новац из фонда дала Београдском универзитету, Дечијој болници у Сремској каменици и хуманитарним организацијама у Сарајеву. Своју мисију је завршила и вратила се у родни Сиднеј. Пре тога, „за љубав према Србима и хуманитарни рад“ краљ Александар јој је доделио краљевски Орден Светог Саве.

По повратку у Аустралију Олив Кинг је била активан члан организације „Girl Guides Australia“, где је између осталог, држала говоре о искуству стеченом у току рата. До краја живота се бавила хуманитарним радом. Никада се није удавала.