Nesposoban da shvati promene odnosa u svetu, Vučić je prinuđen da potone zajedno sa svojim korumpiranim ortacima iz američke duboke države i evropske tehnokratije. Osim istraga protiv Ursule fon der Lajen i Soroševih poslovnih kombinacija u Srbiji, Vučić je uključen u afere oko „Beograda na vodi“ i „Jovanjici“, na čijem sudskom epilogu insistiraju američke institucije i službe. Pod tim pritiskom, Vučiću je pozlilo, Koluviji je ugrađen pejsmejker, a Mohamed Alabar se distancirao od najveće evropske praonice novca. Ako hitno ne dođe do promena i u Srbiji, pozliće i normalnim građanima, koji će ostati bez plata i penzija, pošto nema novca u budžetu, pa se iz deviznih rezervi plaćaju prispele rate starih kredita. Globalistički Titanik tone, poslednji je čas da Srbija uhvati čamac za spasavanje, naravno bez Vučića.

Као најтежи начин извршења смртне казне, у Кини су везивали осуђеника за мртваца. Жив човек је везан за стуб са једне, а леш са друге стране, леђа о леђа. Понекад смрт није имала милости, није журила, па је пролазило и по два месеца пре него што би осуђеник скапао. Кроз то време, психо-физичку тортуру појачавали су мириси распадања тела о које је везан канапом и судбином. Та стравична казна била је намењена починиоцима најтежих злочина. Иако више не постоји у кривичном законику, повремено се примењује у неким централноазијским регионима Кине.

Александар Вучић је сам себи наменио такву врсту политичке смртне казне. Своју судбину је везао за политичке мртваце са западњачке глобалистичке депоније. Неспособан да разуме геополитичке процесе, криминалом и корупцијом се везао за појединце из америчке „дубоке државе“ и њихове европске клонове. Финансијски и логистички подржавао је остатке америчког система који персонификују Клинтон, Обама, Бајден и Сорош, као и њихове партнере Блера, Меркелову, Макрона, Ештон, Фон дер Лајен, па чак и Зеленског. Пристао је да извршава њихове политичке налоге, који су били усмерени ка заокружавању независности лажне албанске државности на Косову, присвајању српских јавних ресурса и претварању Србије у колонију са робовласничким поретком.

Са инстинктом искусног шибицара са штајге, Вучић је, вероватно, већ схватио да се преиграо, да се кладио на губитнички клуб глобалних штеточина. Ипак, касно му је за трансфер на страну победника, коју предводи амерички председник Доналд Трамп.

Не постоји мито, у новцу или натури, којим Вучић може да купи Трампов опроштај грехова. Недавно, кад је Володомир Зеленски покушао да се у Белој кући додвори Трампу и његовим сарадницима, потпредседник Џеј Ди Венс га је грубо прекинуо и истакао да сви у новој администрацији памте како је украјински председник у предизборној кампањи подржао Камалу Херис. На много грубље начине, Вучићу је стављено до знања да му неће бити опроштено што је 2016. године, приликом прве Трампове победничке кандидатуре, подржавао његовог противкандидата Хилари Клинтон, чак и финансијски, са два милиона евра из српског буџета.

– Подржавам Хилари Клинтон јер сам паметан! Клинтонови су најутицајнија породица на свету, добро је бити добар с њима – рекао је тада Вучић у интервјуу на РТС-у.

И на следећим председничким изборима, Вучић се ангажовао против Трампа. Преко Жељка Митровића и украјинске банке, повезане са Миодрагом Костићем, пет милиона евра је пребачено за потребе кампање Џозефа Бајдена. Вучић се укључио и у сам процес америчких избора преко ИТ фирме, регистроване у Београду, чији софтвери су употребљени за спорно бројање гласова. Трамп је то бројање назвао крађом.

Напослетку, Вучић је и прошле године стао на страну Трампових противника из „мочваре“, како се данас у Белој кући назива „дубока држава“. У сред кампање, увукао је Трамповог зета Џареда Кушнера у коруптивну аферу око уступања зграде Генералштаба Војске Србије у центру Београда. Та сплетка требало је да послужи за покретање импичмента и дефинитивно избацивање Трампа са политичке сцене. Да би прикрио своје праве намере, Вучић се беспризорно улизивао свим члановима породице Трамп, нарочито Доналду Трампу Млађем.

– Пре два дана сам позвао Доналда Трампа Млађег да посети Београд. Он је одмах дошао. Никоме се не би тако брзо одазвао на позив, осим можда свом оцу – хвалио се Вучић утицајем на сина америчког председника.

Колико је утицајан, видело се првих дана маја, кад му је забрањено да уђе на Трампово имање. Вучић је тада упозорен да је прекршио четири америчка изборна закона (Federal Election Campaign Act-FECA), за шта је запрећена јединствена казна од 20 година робије. На терет му се ставља кршење страног финансирања изборне кампање, прање новца, учешће у завери, па и кршење ФАРА, закона о спречавању агената страног утицаја. Под изговором да му је позлило, Вучић је експресно побегао из Америке. Међутим, остали су његови сарадници из „Super Ego Company“ и других транспортних фирми, који су изложени истрази америчких тужилаца.

Упоредо с том афером, која је тек почела да се распетљава, америчке службе су убрзале решавање још два криминална случаја у којима Вучић има значајну улогу. Америчка Мрежа за борбу против финансијског криминала (US FinCEN – Financial Crimes Enforcment Network), у сарадњи са ФБИ и ИРС-ом (Internal Revenue Service) направљен је тзв. САР извештај (Suspiciou Activity Reports) о сумњивим финансијским трансакцијама везаним за Вучићев мегаломански пројекат „Београд на води“. На основу података, који су добијени од банака из Србије и Уједињених Арапских Емирата, као и других финансијских институција, у извештају је истакнута сумња да је преко тог пројекта извршено прање нелегално стеченог новца.

– „Београд на води“ је био моја велика грешка, не желим да у томе учествујем – изјавио је Мохамед Алабар, власник компаније Eagle Hills, већинског власника Belgrade Waterfront.

Алабар је од самог почетка знао да је „Београд на води“ осмишљен као највећа европска праоница новца, зато је и пристао да учествује у том послу. Нема сумње да је напрасно схватио колико је то погрешно тек под притиском истражитеља FinCEN-a. Могућност да буде процесуиран због прања пара и кршења америчког Закона о банкарској тајности (Bank Secrecy Act), Алабар је одмах покушао да предупреди одрицањем од одговорности. Како истрага буде одмицала, Алабар ће све гласније кривицу пребацивати на Вучића.

Упоредо са том акцијом, америчке службе ФБИ и ДЕА почеле су да чвршће стежу омчу око афере „Јовањица“. Српски Специјални суд је одлучио да споји две оптужнице против организоване криминалне групе у којој је Предраг Колувија означен као шеф, која је производила и продавала огромне количине марихуане. На тај начин, судски поступак је враћен на почетак. Уз то, Тужилаштво за организовани криминал, које је још пре четири године поднело те две оптужнице, још није завршило трећу истрагу, која би требало да утврди који појединци из државних институција су давали подршку и заштиту Колувији.

Прошло је пет и по година откад је откривено да се на плантажи „Јовањица“ узгајају тоне марихуане, а крњи судски процес није одмакао даље од почетка. Америчким службама су дозлогрдиле такве Вучићеве игре отезања истражних и судских поступака.

Почетком марта, Вучић је преко посредника добио јасну поруку да Американци више неће толерисати његове правосудне игре. Вучићу су предочени одређени детаљи исказа Саше Вујисића, бившег припадника Војно-обавештајне агенције и актуелног сведока сарадника ФБИ. Вујисић је детаљно описао ко је и када долазио на „Јовањицу“, као и природу контаката које је Колувија имао са браћом Вучић, Александром Вулином, Братиславом Гашићем, тадашњим министром пољопривреде Браниславом Недимовићем и осталим врховницима напредњачког картела. Вучићу је понуђено да сам изабере једну од две опције: или да Вујисићева сазнања и доказе употреби у кривичном поступку, или да их чита у медијима, преко којих ће бити пласирани у јавност.

Наравно, кад би се на удару закона налазили само Колувија, Вулин, Гашић и слични, Вучић би их лако и брзо пустио низ воду. Међутим, и врапцима у Ћациленду је јасно да сви трагови вуку према њему, вођи картела. Без његовог знања и одобрења нико не би могао да организује такву нарко-мрежу. Зато је Вучић, као незванични адвокат, јавно бранио Колувију тврдњама да није ништа страшно што производи и продаје дрогу: „Колувија никога није убио, а марихуана је легализована у Немачкој и неким земљама из нашег региона“. Чак и да је то истина, а није, Вучић не може да избегне суочавање са одговорношћу за „Јовањицу“.

Колувији је мало фалило да се, средином марта, заувек извуче од одговорности. Кад га је Вучић обавестио о америчком ултиматуму и Вујисићевом сведочењу, Колувији је позлило. Са притиском од 200-100, завршио је у Клиничком центру. После операције, којом му је уграђен пејсмејкер, Колувија је три недеље провео у болничком кревету. Имао је среће што се Златибор Лончар није укључио у његово лечење, па није добио прилику да оправда надимак Доктор Смрт.

У другачијим околностима, да Колувија није претекао, Вучићу би бар мало и привремено лакнуло. Услед других сведока и доказа, не би успео да се трајно реши терета „Јовањице“, али макар не би страховао од тога када ће Колувија да откључа свој „блацкберрy“ телефон и омогући увид у контакте и садржај комуникација.

Уз корупционашку аферу око „Београда на води“ и нарко-трафикинг повезан са „Јовањицом“, Трампова администрација је иницирала истрагу пословања Фондације Џорџа Сороша и разних компанија које су повезане с њом. По обичају, у свакој криминалној и коруптивној афери глобалистичких могула умешан је и Вучић. Један смер истраге против Сороша вуче према Србији. Тачније, према међународном инвестиционом фонду Mid Europa Partners са седиштем у Лондону и представништвима у Будимпешти, Варшави и Истанбулу. Тај Фонд је инвестирао у SBB-Telemach Grupu, а 2015. године је постао власник Данубе Фоодс Гроуп.

У оквиру ДФГ-а налазе се српска предузећа Имлек, Млекара Суботица, Бамби и Књаз Милош, као и бројне млекаре у Македонији, Републици Српској и Црној Гори. Mid Europa Partners  је купила ДФГ за 575 милиона евра, а у тој трансакцији су учествовале водеће европске банке попут EBRD, UniCredit, Raiffeisen, ING, BNP Paribas, као и „српски партнер“ Андреј Јовановић, који се истакао као власник или стратешки саветник у успешним компанијама попут Марба и Мој Киоск.

Кад је Mid Europa Partners преузела контролу тржишта млека и млечних производа у Србији, убрзан је суноврат те гране српске пољопривреде. У самоодбрани, удружења произвођача млека су упозорила јавност на погубне последице активности МЕП-а, иза кога, према њиховим тврдњама, стоји Сорошева Фондација.

Сорош је демантовао да има власнички удео у Danube Foods Group, али не и везе са инвестиционим фондом Mid Europa Partners. Без обзира на власничку структуру, последице су очигледне. Захваљујући спрези власти и увозничког лобија, омогућено је ДФГ-у да данас има залихе од 19 милиона литара млека. Толики вишак ремети односе на тржишту и уништава мале произвођаче. Чак и нови министар пољопривреде, Драган Гламочић, упозорава да су залихе млека „на историјском максимуму“. Карикатурално, Гламочић окривљује бившу министарку Јелену Танасковић, а за њеног мандата он је био специјални саветник у Министарству пољопривреде. Не, Гламочић није наиван и необавештен, добро зна ко је и шта радио, као и шта он треба да уради како би докрајчио српску млекарску индустрију.

Према његовом новом аграрном плану, од 1. јануара 2026. године премије за млеко биће смањене са 19 на 6 динара. Ту штету, тобоже, Министарство ће компензовати омогућавањем повољних инвестиционих кредита и бесповратним средствима. Наравно, већина малих произвођача млека не може да узме кредите, а бесповратне субвенције поделиће напредњачки кулаци. На тај начин завршиће се процес уништавања тог сектора српске пољопривреде, а профитираће сорошевски инвестициони фонодви попут Mid Europa Partners-a.

И пре него што истрага америчких служби открије позадину Сорошевих пословних аранжмана у Србији, Вучић ће се суочити са још једним, много тежим процесом, Pfizergate, који већ улази у завршну фазу.

Европско јавно тужилаштво (ЕППО) у октобру 2022. године покренуло је истрагу о спорној набавци Фајзерових вакцина против Ковида 19, која је плаћена 35 милијарди евра из фондова Европске уније. Истрага је иницирана кривичном пријавом против европске комесарке Урсуле фон дер Лајен, коју је лобиста Фредерик Балдан поднео белгијском тужилаштву. Пријава се односи на незакониту комуникацију између Фон дер Лајен и Алберта Боурлеа, извршног директора компаније Фајзер. Европско јавно тужилаштво је до сада саслушало 60 сведока, међу којима је и неколико чланова Европске комисије. Пошто је Фајзер америчка компанија, у истрагу је укључено и америчко Министарство правде (ДОЈ).

Два контингента вакцина, које је по пренадуваним ценама купила Фон дер Лајен, прослеђена су Србији. Ту им се замео траг. Српске институције нису проверавале по којој цени су купљене, како су и коме подељене, колико их је Вучић „поклонио“ земљама у региону и да ли их је продавао преко фирми из Републике Српске и Мађарске. Тим послом сада се бави Европско јавно тужилаштво. А, ако су то тужилаштво и америчко Министарство правде спремни да покрену поступак против председнице Европске комисије, сигурно неће поштедети ни њеног саучесника у корупцији Александра Вучића.

Можда би он сада, свестан опасности, и хтео да се дистанцира од Фон дер Лајен, али не може. Не може да покида чврсте криминалне и коруптивне везе, којима је спојен са европским политичким мртвацима попут Фон дер Лајен. Иста или слична врста веза са Емануелом Макроном, повући ће Вучића на исту политичку депонију ка којој неминовно клизи председник Француске.

Уверен да је паметан, као што сам за себе прича, Вучић се потрудио да, новцем грађана Србије, купи улазницу за глобалистички Титаник. То не би био проблем кад би само његова судбина зависила од његових одлука. Међутим, несагледиву и трајну штету већ је нанео интересима државе и народа, којим сурово влада. Уосталом, Србија је већ претрпела трагично искуство, које јој је наметнуто погрешним поступцима кратковидог владара.

У време промена глобалних односа, после пада Берлинског зида, а и Совјетског Савеза, Слободан Милошевић није разумео ни узроке, ни последице тог процеса. Неспособан да ревидира идеолошке ставове, инсистирао је на моделу који је превазиђен и поражен. Милошевић се хвалио како „нема времена за представнике империјалних сила“, па одбија да прими на разговор тадашњег америчког амбасадора Ворена Зимермана.

У истом духу, поручивао је да „Србија хоће да иде у Европску економску заједницу, али својим социјалистичким путем“. Са таквим ставовима, Милошевић је у распад СФРЈ ушао без савезника. Американце и Европљане је гурнуо у загрљај Туђмана, а потом и Изетбеговића. Успут, подршком комунистичким пучистима, који су оружјем покушали да свргну с власти Јељцина, успео је и да одгурне Русију. Познато је како су се завршиле те малоумне авантуре.

Није за утеху, али Милошевићеве грешке су бар изазване идеолошким заблудама, а не пљачкашким амбицијама, као што је случај са Вучићем. Осим тога, сада је Србија угрожена тежим последицама. Јавни ресурси су распродати, а презадужено је неколико следећих генерација грађана. Србија је претрпела огромну материјалну штету и милионске губитке у људству, а, кроз то време, Вучић је постао најбогатији политикант у Европи.

Као и Милошевић, ни Вучић не схвата глобалне процесе. Са свињским карактером, он само ришка по свом обору, неспособан да дигне главу и види да су његови глобалистички партнери из америчке „дубоке државе“ и европске технократије спремни за политичко и правосудно транжирање.

Иако се заклиње у „челично пријатељство“ са Кином, Вучић није схватио поруку њеног председника Си Ђинпинга, који је, још у време пандемије Ковида 19, рекао да је дошао крај глобализму. Уместо да Кину схвати као светску силу, Вучић је и тај однос свео на свој ниво, на провизије од пренадуваних цена пројеката које изводе кинеске компаније и на кредите које дају њихове банке и инвестициони фондови. Корупцију, којој су Кинези склони као и Вучић, увијао је у полтронске изјаве, хвалећи и њих и себе.

– Ја сам ресурс, Србија треба да ме искористи. Једном или двапут годишње пошаљите ме у Кину. Веома сам популаран тамо. Никада нећете имати некога ко ће да буде популаран колико сам ја популаран. Никада! Најпопуларнији сам из овог дела света. Само, неће људи да вам то кажу. У поређењу са легендарним Батом Живојиновићем, данас је његова популарност у Кини прешла на мене. Већа је од било кога другог. Па, искористите то, то је ресурс земље – тврдио је Вучић.

И недавно, приликом прославе Дана победе, кад се у Москви срео са Ђинпингом, Вучић је покушао да јефтиним улизиштвом добије још понеки скупи кредит. У изјави, која је трајала 58 секунди, Вучић је 19 пута поменуо захвалност Кини, да би, на крају, замолио Ђинпинга да „подстакне кинеске инвеститоре, да им каже да је добра пословна клима у Србији“.

– Да вас обавестим, мислим да смо успели да се изборимо против обојене револуције, коју су споља организовали и покушали да сруше руководство Србије. И по бројевима и по истраживањима јавног мнења, која сам видео, успевамо да побеђујемо наше противнике, а то значи и осигурано пријатељство са Народном Републиком Кином и у годинама које су пред нама – поновио је Вучић Си Ђинпингу у Москви исте будалаштине које прича својим ћацијима у Београду, Јагодини и Нишу.

Међутим, Ђинпинг није ћаци. Уместо да доведе нове инвеститоре, кинески председник је затражио да Србија плати рате старих кредита. Пошто је буџет празан, Народна банка Србије је из девизних резерви у априлу исплатила 822 милиона евра. Већи део тог новца отишао је на отплату две приспеле рате кинеских кредита. Гувернерка НБС-а, Јоргованка Табаковић, је објаснила да су девизне резерве умањене „због обавеза према Међународном монетарном фонду по основу аранжмана и другим основама“, па и „раздужења државе од 619,3 милиона евра“.

Србија ће до краја године морати да се „раздужи“ са још 1,9 милијарди евра. Тај новац не постоји у буџету, а нема шансе ни да добије репрограм дуговања, а камоли нове кредите. У безизлазној ситуацији, Вучић је принуђен да троши девизне резерве. Сада је 619,3 милиона евра отишло на две рате, сутра ће троструко више на остале кредите, а потом и на пензије и плате у јавном сектору.

Судећи по тим симптомима, Вучић ће опет, као и после првог боравка на власти, у време ратне црно-црвене коалиције, иза себе оставити тугу, јад и беду. Иза Милошевића, коме су помагали Шешељ, Вучић и остале штеточине, остала је растурена држава, без Косова и Метохије, без привреде и наде у могућност нормалног живота. Пензионерима је закинуто 13 пензија, просечна плата је била 63 немачке марке, а национални доходак по глави становника 970 долара. Репризу катастрофе гарантују исти ликови, који су владали и тада и сада. Вучић и Ивица Дачић су тада све своје „грешке“, на којима су се они обогатили, а народ пропадао, правдали ратом против НАТО агресора. Сурово суочавање са стварним последицама актуелне владавине, сада правдају ратом против свог народа, против студената и осталих побуњених грађана.

Да ствар буде гора, попут Вучића, за упокојене глобалистичке центре вежу се и представници актуелне опозиције. Странка слободе и правде недавно се похвалила „великим признањем за Маринику Тепић„, коју је амерички Џорџтаун Институт за жене, мир и безбедност новиновао за награду „Women Changemakers“. У италијанском граду Белађо, Фондација Рокфелер ће крајем јуна организовати скуп „Иницијативе жена креатора промена“, на којој ће бити додељене награде женама које су „показале храброст, посвећеност и утицај у областима људских права, добре управе, економског развоја и родне равноправности, нарочито у кризним и репресивним друштвеним окружењима“.

Институт за жене, мир и безбедност на Џорџтаун универзитуту основала је, 2011. године, Хилари Клинтон, која и данас има статус почасне председнице тог Института. Не чуди што се у образложењу номинације Маринике Тепић наводи да је показала храброст у „кризном и репресивном друштвеном окружењу“, које је постало такво захваљујући подршци Клинтона и његове екипе Вучићу, креатору кризе и репресије у Србији.

Међутим, мало чуди слепило тзв. опозиционара, који се хвале улазницом на глобалистички Титаник.

Но, ионако ће ускоро потонути сви заједно, и Вучић и његови опозиционари. Потонуће под теретом политичких киксева, криминалних и корупционашких афера. Што се то пре догоди, Србија ће имати више шансе да исплива из проблема у које су је увалили.

Izvor: magazin tabloid

Oznake: Aleksandar Vučić, Vladimir Zelenski, Emanuel Makron, Ursula fon der Lajen