Svojom borbenošću, upornošću, lucidnošću i dobrom organizacijom, studenti su uspeli da rezultate lokalnih izbora u Kosjeriću i Zaječaru dovedu do egal stanja. To jeste ogroman napredak u odnosu na neka prošla vremena u kojima su se SNS prevarantske izborne tehnike činile nenadmašnim.
Последњим изборима Вучић је изгубио епитет непобедивог, и то даје велику наду да размонтиравање аутократије у Србији започиње.
Шта је то што је недостајало да победа буде и математички исказана, управо онако како је то и било представљено у прва два сата након затварања бирачких места. Све до појављивања представника Црте пред камерама, после чега ће многи до краја живота мрзети број 51.
Од тада су отварају бројна питања. Да ли је било сумњивих записника, и ако јесте, ко их је и зашто потписао? Зашто се Вучић појавио са сатом закашњења да саопшти резултате? Зашто је то урадио без свог добро познатог победничког ритуалног наступа и у празној сали? Како је могућно да је презентовани резултат био у један глас идентичан са оним који је представник Црте саопштио као прелиминарни резултат? Ко је кога ту плагирао и зашто? Зашто је представник Црте био видно уплашен приликом саопштавање своје пројекције? То јесу интересантна питања која отварају оно главно: шта се то дешавало између 20 и 22 сата, 8. јуна увече у Косјерићу, Зајечару и Београду?
Изнад свих наведених, стоји најважније питање: шта је то требало да се уради, односно да се не уради пре, за време, и после избора, како би све било још победоносније?
Питање повратка студената на наставу почело је да се отвара још пре око месец дана, а на интензитету је добило управо у недељи пред локалне изборе. Колико год професори, укључујући декане и ректора са проректорима, као академски радници можда немају политичко искуство, морали су, односно морали смо, да знамо да тиме значајно тупимо оштрицу студентске борбе.
Уносимо немир, скрећемо пажњу, и у доброј мери стварамо семе раздора на релацији студенти-професори. Да ли је стварно надокнада наставе морала да почне баш 9. јуна да би се спасла школска година? Да ли је све то могло мало и да сачека?
Друго, вероватно и важније, се односи на саме опозиционе странке. И у једном и другом месту оне су изашле на изборе у оквиру заједничких листа. Међутим, стиче се утисак да је изостала јача логистичка подршка самих странака са својим руководствима у интензитету примереном овако важном догађају. Као да је све остављено студентима и самим непосредним актерима изборног процеса. Да су опозиционе странке са свим својим искуственим капацитетима биле активније у свим изборним фазама, а посебно у вечери тог 8. јуна, оставило би се много мање простора за фабриковање тих 51 гласова разлике.
Из свега овога студенти могу доста тога да науче уколико желе да наставе своју политичку борбу за праведнији и за нормалан политички систем у Србији. Политичка арена се знатно разликује од академске. Досадашња искушења су успешно савлађивали.
Надамо се, и од срца желимо да тако буде и у будућности. Сада је и велика одговорност на њима, будући да су се профилисали као најважнији, многи мисле и једини, такмац Вучићевој аутократији и диктатури. А ми професори, и опозициони политичари да помогнемо колико можемо, или бар да не сметамо.