Прочитај ми чланак
Жене које знају шта хоће
(Српска поезија; стихови: Стефан Симић; рецитује: Миле Васиљевић)
Плаше ме такве жене, а можда и привлаче…
Сањају таман толико колико могу да остваре…
Добро знају са ким треба да буду у вези, са ким пријатељи, а са ким на граници између пријатељства и љубави.
Умеју да подиђу када треба, и коме треба, познају мушкарце, посебно мушке слабости.
Не копају по њиховима ранама, посебно не на почетку, све лепо улепшавају, а све негативно свесно избегавају као да не постоји.
Умеју да се прилагоде и претворе у оно што другима треба.
Није им толико важно да ли су у праву, важно им је да добију оно што желе.
Лепе су, али не освајају само лепотом. Лепота се подразумева, она иде уз њих, њихови адути су нешто друго. Самоувереност, лежерност, елеганција, шарм. Делују уздржано и префињено.
Њихово образовање није широко и књишко, већ свакодневно, покупљено са свих страна и вешто упаковано у неодољиву женску причу.
Приказују се поносно, али више због утиска и границе коју тиме постављају између себе и других, него што су стварно такве.
Делују верно и одано, али, на крају, када се сведу рачуни, јасно се види да су биле верне и одане само, и једино, себи.
Воле умерену моћ, статус, богатство, али не расипнички, већ дискретно, отмено и са стилом.
Нису одувек биле такве, живот их је таквим учинио. Лоши бракови, зависност од родитеља и мужева, предуга несамосталност, предуга затвореност и страх да се изађе, проживи, и проба нешто друго.
Сада су научиле правила и вешто их примењују.
Обично иза себе имају више веза и бракова – први, младалачки, склапани наивно и грешком, други из љубави, стварни, али неостварени, и ови сада свесни и прорачунати.
Oдлучиле су да буду своје, тек толико да могу да постављају услове и буду пред другима оно што желе.
Оне јесу саме, али не сасвим, а и зашто би када толико тога може да им заврши неко други?
Не представљају се као злопамтила, крију своју сујету, мада све памте а неретко и враћају. Знају када да пусте сузу, подигну глас, јаве се, оду, и за све имају објашњење.
Обично су спој модерног и традиционалног, нити превише шљаште и скрећу пажњу на себе, нити се скривају, знају тачно колико, и докле могу. Нити су испред свог времена, мада мисле да јесу, нити заостају.
У њима је готово савршени спој свега што се тражи, и што је на цени.
Не желе да буду свуда прве, али обавезно иду уз прве, или иза првих. Не показују се свуда, свима. Не. То би било узалдно трошење енергије. Показују се само онда када треба, и коме треба.
Знају да носе себе, и нису толико опседнуте собом. Да јесу, не би могле тако добро да владају ситуацијом и људима.
Најчешће су хедонисти, уживају у вину, музици, разговорима, али не претерано, и не увек, поготову не са свима. Тачно знају кога треба да прихвате, а кога да одбију, кога да привуку, а кога да избегну.
Тачно знају границу, и ретко је прелазе, а када је пређу то не сматрају слабошћу, већ приликом да потврде доминацију своје личности којој је толико тога дозвољено.
Друге жене их цене, али их не воле, мада брига њих што их не воле. Оне раде све оно што би радиле и друге, само да могу или умеју.
Прекинуле су бракове када је требало, ухватиле корак са животом, временом, реалношћу, и не пада им на памет да се крију иза нечијих леђа и гледају у туђе руке.
Друге жене су осуђене на то, помирене са судбином, и отуда таква завист, али и скривено поштовање за храброст коју оне никада неће имати.
Жртвују се и за своју децу, тајно раде у њихову корист, а да то деца ни не знају. Склапају им послове, помажу при школовању, одабиру партнера. Од синова праве све оно што жене презиру код мушкараца, а опет се у то заљубљују, и лудачки трче за њима. Код ћерки буде све оно што су развијале код себе, и што сматрају да пролази.
Припремају их за живот, а не за бајку. Наводе их како да се снађу и пронађу, а не да вечито трче за другима.
Када дубље уђеш у унутрашњи живот тих жена видиш нешто друго, рањиве су, и не баш толико срећне и испуњене собом. Испод шминке и свих могућих конвенција крију се нежна крхка бића жељна пажње и нежности.
Али, то није важно, кажу оне, важно је оно споља, видљиво свима, оно што све очи виде, и оно што све уши чују.
Оно унутра намењено је ионако за посебне и одабране, неретко склоњено од свих, док је оно споља магнет за свет, и одбрана од тог истог света.
Вешто скројена маска која треба да прикрије недостатак пажње и љубави, и надокнади никад до краја задовољењу жељу за сигурношћу и топлином.
Две жене, у једној жени…
Две стране лица, на једном лицу…
Два правца на једном путу, који се ретко када, и ретко где, заувек укрсте и иду заједно.
