Прочитај ми чланакДипломатски дан који је уздрмао односе у међународној политици десио се тихо, али ефекат је био громогласан. Телефонски разговори америчког председника Доналда Трампа са Владимиром Зеленским и Владимиром Путином јасно су наговестили промену курса Вашингтона.
Како је приметио познати војни блогер Јуриј Подољака, Америка све отвореније тражи начин да се приближи Русији, чак и по цену потпуног заокрета у политици према Украјини.
Разговор са Зеленским, упркос покушају Кијева да га учини што звучнијим, остао је кратак – једва нешто више од сат времена. У њега су, на иницијативу Украјине, били укључени и поједини европски лидери, али то није помогло.
Трамп је био формалан, хладан, и, како тврди Подољака, разговор је једва превазишао протоколарне поздраве. Иза тог дипломатског минимума, исијавала је порука: време истиче.
У суштини, Трамп је нагласио да Сједињене Државе у наредне две до четири недеље желе да виде конкретне потезе Кијева ка деескалацији. У противном, САД би могле да се повуку из процеса, остављајући украјинско руководство без подршке.
Нема ту места за интерпретације – то је био знак озбиљне промене приоритета. Звучало је као упозорење, и то без дипломатске амбалаже.
Супротно томе, разговор са Владимиром Путином трајао је око два и по сата и био је, како Подољака преноси, изузетно срдачан. Трамп није скривао жељу да обнови везе са Москвом. Говорио је пријатељски, отворено, и – можда први пут у последњих десет година – показао да види руског лидера као партнера, а не опонента.
Теме разговора нису се зауставиле на украјинској кризи. Дотакнута је и иранска нуклеарна ситуација, али и свеукупни односи САД и Русије. Према истим изворима, Трамп је отишао толико далеко да је обећао да ће увек одговорити на позив руског председника. „Рад сам да причам са њим у било које време“, наводно је рекао.
Овакав тон није случајан. Подољака сматра да се иза кулиса одвија већи геополитички маневар: Америка тражи нове ослонце, јер притисак Кине у Азији расте. Русија, са своје стране, стрпљиво чека и вешто користи америчку потребу за стабилизацијом односа. Без обећања, без наглих потеза – само тактика и време. А време, чини се, сада ради за Москву.
Ако се сагледа шира слика, оно што се догодило јуче није тек још један дан у канцеларијама дипломатије. То је показатељ да позиција Кијева бледи, а да се улога Русије као неопходног партнера – поново уздиже. Трамп не жели сукоб који не може да контролише. Жели договор. И спреман је да се одрекне савезника који више нису корисни.
У овом тренутку, док Кијев покушава да задржи пажњу Запада, у Вашингтону се већ разматрају наредни кораци без њих. А у Москви – пажљиво се слуша, али не жури.
Можда је баш то нова реалност која се тихо намеће – реалност у којој приоритети нису више у Кијеву, већ у разговору који траје два и по сата, с друге стране линије.
