Подешавања / Settings

До сада је светска јавност имала прилику да се увери како изгледа великоалбански пројекат посматрајући на небу дрон на коме је била прикачена црна застава са обрисима те замишљене државне творевине, а затим је слушајући позив албанског премијера да се призна Косово имала прилику и да чује како изгледа пут ка њеном стварању.

Ако би последња дешавања требало сажети у облику народне изреке, онда би она вероватно гласила: „Љуљају се темељни принципи Европске уније, а баба се чешља“. Наиме, основне слободе које су заложене у европски фундамент, скоро истовремено су доведене у питање у изјавама највиших домаћих и страних државника, али мало ко се осврнуо на изречене сумње да у Европској унији не постоје – ни слободна тржишна конкуренција, ни слобода одбране ставова, нити слободно кретање људи.

Оно што је за београдску „Политику“ објаснио амерички новинар Вилијам Блум, а тиче се невладиних организација финансираних из Вашингтона, одавно је на балканским просторима познато и свим независним посматрачима светских сплетки и конспиративних дешавања

Две изјаве које су пре неколико дана истовремено зазвучале на два различита краја Европе, то јест у Литванији и Црној Гори, и то из уста челних људи тих држава, које су или већ чланице Европске уније или тек покушавају свим силама да то постану, најбоље показују у ком правцу по свему судећи треба да се одвија и тражена промена српске свести.

Обично смо склони томе да потцењујемо значај културе у решавању важних национално-државних питања, дајући несумњиву предност политици и економији, али недавни сусрет руског и српског министра културе у Београду, на коме су се договорили да прошире међусобну сарадњу, одмах ме подсетио на мисао Генадија Александрова, који је рекао да је култура „јача од било какве армије, просто зато што је она култура. И какву имате културу, такву имате и армију и све остало“.

Европска агенција за одбрану (ЕДА) функционише у оквиру Савета ЕУ и има превасходни задатак да координира јачање одбрамбрених капацитета и војнотехнолошког развоја, а Србија је од децембра прошле године уз Швајцарску и Норвешку једина земља ван ЕУ која са ЕДА има уговор о сарадњи.

Када је амерички министар правде пре неколико дана објавио да ће Сједињене Државе послати своје државне тужиоце у 14 земаља на Балкану, Блиском Истоку и Северној Африци, а међу њима и у Србију, како би у њима „надгледали проведене истраге“, српски државни органи су по сопственом признању били изненађени, с обзиром да гости из далеког света нису имали потребу да им се чак ни уљудно најаве, што значи да су прилично буквално схватили традиционалну српску узречицу – „осећајте се као код своје куће“.

Након успешне руско-српске војне вежбе под називом „Срем 2014“, која је у таквом формату одржана по први пут, а коју је извело преко четири стотине врхунских војника уз употребу савремених борбених средстава, већ на први поглед може се извести закључак да је она у Србији пропраћена у наглашеној тишини, док је у окружењу она описана са нервозним констатацијама да се ради о руском показивању мишића Европској унији са најзападније тачке на којој руски медвед може показивати своју моћ, па све до појединих оцена да маневри руско-српске војске представљају ризик за Косово и тамошње НАТО снаге.

Прес-конференција коју је у среду одржао руски амбасадор у Београду Александар Чепурин, заједно са више српских аналитичара на тему украјинске кризе, на којој је било важних запажања која се тичу и Србије, прави је пример како се неке фундаменталне чињенице још увек тешко пробијају до шире јавности, с обзиром да се најважније истине које су изречене на конференцији ипак нису појавиле у медијима, иако то заслужују.

Већ је постало уобичајено да се уочи сваке посете делегације ММФ-а по Србији прошири прави талас стрепње, као на пример пре недељу дана када се прочуло да та институција из Вашингтона инсистира на томе да се у следеће три године отпусти безмало 100.000 људи, па утолико више звучи логично да се пружи одговор на питање – има ли краја отпуштању и хоће ли се некада моћи говорити о масовнијем запошљавању? На сву срећу, постоје и такви случајеви, као што су најновији уговори склопљени у Москви, што значи да ни после Олимпијаде у Сочију, још ни изблиза није дошао крај ангажовању српских грађевинаца у Русији.

Након што је српска јавност недавно имала прилику да уживо види и бурним аплаузима одобравања поздрави врховног команданта руских оружаних снага Владимира Путина, који је из свечане ложе у Београду посматрао војну параду Војске Србије и врхунских пилота из руске авијационе групе „Стрижи“, дошао је ред на још један догађај који се с правом може сматрати историјским, с обзиром да су у Србију стигле руске елитне ваздушно-десантне снаге да би по први пут Срби и Руси увежбавали заједничка дејства, на сву срећу, у мирнодопским условима.

Ако је тачна оцена коју су изнели високи српски званичници, да иза недавне провокације са заставом велике Албаније усред Београда стоји нечије незадовољство поводом Путинове посете Србији, онда нема сумње да се епицентар тог незадовољства по свој прилици налази негде на западној страни света, која оправдано слови за покровитеља албанског фактора на Балкану.

Чувени стих Ловћенског Тајновидца, Петра Петровића Његоша, који гласи – „није свијет оно што мишљасте“, добио је своју примену и ових дана, када би у мало измењеном облику, у складу са актуелним догађајима, могао да се прочита и овако – „није Европска унија оно што мишљасте“.

„Ако вам је до морала, идите у цркву“, гласила је чувена изрека Зорана Ђинђића, а сада се нешто слично може чути и од Статистичке службе Европске уније, јер је после препоруке европским земљама да у свој привредни раст урачунају и допринос нарко-мафије и проституције, то објаснила речима да „статистика не мери морал“. А с обзиром да је недавно и Србија морала да усвоји ту препоруку, можемо захвалити Бриселу што је српски БДП порастао за један проценат, и то макар на папиру и макар на рачун мафијашког бизниса.

И зато, изгледа да се у неком облику обистињују његове претпоставке из ранијег времена када је рекао – „Ако нам званично поставе услов који гласи: Европа или Косово, онда ћемо одустати од европског пута“, јер како видимо, стварно су званично постављена обележја Косова, а Николић је заиста одустао од пута у Европу, односно барем од оног путовања пре неколико дана.

Београдски међународни сајам књига који се ове године одржава по 59. пут, на најбољи начин доказује да не постоје разлози за било какав осећај наметане инфериорности пред такозваним „великим светом“, с обзиром да поменута традиционална манифестација у Београду још једном може да послужи као пример и много већим европским и светским престоницама – како се негује љубав према писаној речи, чак и у условима који се у финансијском смислу нимало не могу назвати идеалним.

Досадашње искуство, па чак и интуиција која се током претходних година до савршенства развила код сваког просечног Србина, говоре да дрска провокација са заставом велике Албаније усред Београда, а одмах затим још бруталнија провокација Међународног олимпијског комитета са примањем Косова у своје чланство, имају призвук широко синхронизоване акције понижавања Србије.

Грађевинарство у Србији се већ годинама налази у таквом положају да би му требала нека тешка „дизалица“ да га подигне из садашњег пропадања.

Наиме, Андреас Шокенхоф и Ханс Фаленски су дошли у име тамошње владајуће коалиције, и отишли без обраћања српској јавности, али је то уместо њих учинио Хенри Боне, директор Фондације „Конрад Аденауер“ у Београду, који је лично учествовао у разговорима немачких посланика са српским званичницима.

Али о чему ће још у Москви два дана разговарати стратешки партнери Русија и Србија?