Подешавања / Settings

ТАМО далеко, далеко крај Дунава, тамо је село моје, тамо је љубав моја, певушио је сетно ратник и музичар Ђорђе Маринковић из кладовског Корбова, опорављајући се 1916. од албанске голготе на Крфу. Стихови једноставне војничке тужбалице, који су извирали као сузе из његове душе били су одраз мисли сваког од мученика који су кроз снег […]

Репортери „Новости“ путевима страдања и славе српске војске (4): Стари Грк Тома Димо (106), из Фира у Албанији, још памти страдање и понос српских ратника.

– С једне стране слегла се српска војска, у ближој и даљој околини валонске базе. Траже хлеба и чекају обећано укрцавање. У чекању тоне у све дубљи очај. Италијани, Французи, Енглези… Не доносе храну. Смеју им се. Умиру војници. Падају као лесе. Младост умире.

На тргу Венеција у срцу Рима, на симболичном месту у здању Олтара Отаџбине (популарно званом Виториано) подно гроба Незнаном јунаку, једном од стотина хиљада Италијана погинулих током Првог светског рата, у понедељак је одржана церемонија којом је Италија отворила обележавање 100-годишњице од почетка Првог светског рата презентацијом књиге „За Српску војску – једна заборављена прича“.

У посети аутору култне драме пред њену премијеру у Београду и Бањалуци. Нада се да ће публика, као и пре 33 године, током представе да љуби српску тробојку

Када је дарове положила у костурницу, кренула је међу крстове… Ту застајала пред белезима непознатих каплара. Дозивала, поименце, синове и мужа. А на четири крста, непознатих, везала је пешкире…

Било је Солунаца у Ужичком крају, мислим оних који су се живи вратили…После су живели и старост дочекали, дубоку… У ову тек минулу среду Лета Господњег 2013.месеца децембра, у Вазнесењској Цркви,у Београду у скромном Парохијском Дому, још скромнији Свештеник српски, после изговорене Молитве најави промоцију једне књижице :“Слободан Јелић, Тиле Солунац“…Уствари заслугу за овај посебан догађај имала је праунука која се опет скромно потписала у овој књизи као уредник др.Весна Васовић…

Само су директор драме Миодраг Илић и редитељка Цисана Мурусидзе, православна Грузинка, дочекали Патријарха Германа, владике и 114 свештеника и монаха који су дошли да виде драму Солунци говоре. Било пре – 32 године! Бадњи дан! Са излога Народног позоришта у Београду, најстаријег театра у Србији, плакати позивају грађане на премијеру драме Солунци говоре.

Кад је завршен рат, они се нису вратили. Чекале су их мајке. Чувале за њих плетене чарапе и последње брашно за погачу… Чекале су их девојке. Спремљени дарови нису изношени из брижно чуваних шкриња… Чекала их је летина. Престарели очеви надали су се замени. Да продуже породичну лозу. Да одрже ватру огњишта.

Није ово више она војска, тужна и безнадежна. Није ово више онај краљ, напаћен дугом албанском зимом и тешким пешачењем… Ово је потпуно нова снага, која задивљује. Повратили су се. Придигли, тако да се пред овим дивовима скидају капе. Сада сам сигуран. Само они који толико љубе своју земљу не могу да пропадну.“

Не обарају, кажу нам ови људи, ни старе маслињаке, под којим су умирали Дринци.

Пуштају вишевековним стаблима да сама скончају и стопе се са српским хумкама. Говоре нам да пазе и на спомен-чесму, горе у селу. И на споменик, доле, крај пута за Мирјатику на који нас љубазно упућују.

Сахрањивани су плитко, а кад ни у земљи више није било места, француска лађа их је, у зору, носила на југ острва и тамо их спуштала у море. Сваког дана долазила је лађа са гробарима да их потоваре и пренесу у Плаву гробницу, на чијем је дну вечни мир нашло најмање десет хиљада душа.

А видиш ти, Станко, колико је међу нама црних белега. За синовима, за кћерима… Очевима и мајкама. За чедима у колевкама… И ја, сад, да закукам за мојом двојицом! Нећу!

Питамо ганути: чиме смо заслужили овакву част?

– Како чиме? Долазите из наше лепе, у срцу једине Србије, отаџбине наше – одговарају Срби муслиманске вере који живе овде у Албанији.