Подешавања / Settings

Сам Ватрослав Јагић, најпознатији хрватски слависта, коментарисао је став Јосифа Добровског који је “држао само кајкавски дијалекат Хрватске, према фактичким односима оног времена, као хрватски, све друго било је за њега илирски или српски.“ (стр. 6.) Са Добровским слагао се и Павле Јосиф Шафарик који је у својим делима наводио да се српски језик говори […]

Прихватањем термина косовар прихвата се настојање стварање „нове нације“, косоварске, која би означавала становнике тзв. „државе Косово“.

Питање назива и статуса језика је пре свега научно, а потом дневно-политичко. Одговорна власт мора да води рачуна о међузависности комуникацијских средстава и практичним последицама мера које – иако су, у начелу, донете с намером да се побољша положај припадника националне мањине – у основи сужавају њена права, снабдевајући их документима сумњиве употребљивости, доводећи их у неравноправан положај, ако не и у позицију гетоизиране групације.

У круговима филолога и књижевника популарна је идеја да је језик најважније, готово и једино мерило националног идентитета. Теза је била популарна у доба романтизма, а и данас је многи заступају.

Учесници Округлог стола „Језик и писмо у Републици Српској“, одржаног у Бањој Луци 25. новембра 2011. године, усвојили су следеће закључке:

Професор лингвистике и стручњак за јужнословенске језике Роберт Гринберг рекао је у Вашингтону да за оне који су живели у бившој Југославији, теорија о различитим језицима у новонасталим државама представља политичку причу, а да ће се тек за неколико деценија видети да ли ће они у пракси заживети.