Подешавања / Settings

У првим данима искушеништва пожелео сам да одем у самоћу, у пустињу, да бих се посветио и Богу и себи. Та намера је сазревала у мени и јачала; чекао сам тренутак да се замонашим, па да одмах кренем у планину. Зато сам се учио молитви, као и исправном животу, из књига и од монаха, нарочито […]

Данас све чешће чујемо оне кукавичке коментаре, оне реченице у којима се жале да је овде неиздрживо. Говоре да више не верују у боља времена. Оно што увек заборављају док то саопштавају је да не морају ништа да издрже. Онај ко воли своју Отаџбину он нема шта да издржава, он је мења, побољшава и воли, […]

Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је,десет пута мање! рекао је владика НИколај Велимировића у говору на Видовдан 1916. гододине у Лондону. Ево шта је још рекао:

О Светом владики Николају Жичком је исписано небројено много страница. Такође, велики број његових писаних радова је сачуван и радо читан. Мишљења о њима су различита, што и није неразумљиво када се у виду има ширина и дубина владикине мисли. Ипак, добронамерно и истинито се од злонамерног и неистинитог лако распознаје. У књизи Павела Тихомирова О крсту Светог владике Николаја нашу пажњу је привукла једна несвакидашња епизода из владикиног живота.

Један светитељ, тада још не канонизован, свети Јустин Поповић држи беседу о другом светитељу, такодје тада још не канонизованом, Светом владици Николају Велимировићу.

После упокојења патријарха Варнаве 23.јула 1937. лета Господњег, Народна Скупштина Краљевине Југославије изгласала је са 166 гласова за и 129 гласова против конкордат. Документ тако назван уствари подразумева уговоре које Света столица потписује са појединим државама. Поменутим конкордатом у Краљевини Југославији требало је да се потпуно изједначе православна и римокатоличка црква без обзира на број верника и реалну ситуацију.

Једном приликом сам седео са својим дугогодишњим пријатељем, изузетно образованим и духовно искусним човеком, владиком Српске православне цркве. Као и увек, читав наш разговор је имао тих и свечан карактер. Без много речи, са дугим периодима ћутања, у заједничком осећању тежине времена у коме живимо.

Нека се сваки врати Богу и себи,нека нико небуде ван Бога и ван себе,
да га неби поклопила језива тама туђинска,са лепим именом и шареном одећом.
Нека се свак ко је Србски родољуб труди да задобије Царство Небеско,којим се једино може
одржати царство земаљско на дуже време!