Подешавања / Settings

И данас век после Великог рата упорно се у земљама ЕУ шири лажна прича о прљавим, вашљивим «балканцима», а заборавља се да су иако малобројни, српски лекари били одлични интернисти и хирурзи школовани у земљама западне Европе.

Тој гамади све иде на руку: капитулантска власт, уштројен народ, дијаболично настројени медији, лудаци сваке врсте, од врха до дна. Просто да се човек грешан запита: да ли смо већ у паклу, или нам фали само корак?

Живот стварно уме да намести чудне ситуације. Једну такву, драматичну, прошао је млади Степа Степановић, који је хтео да се обеси само да не би учио Војну гимназију.

Масакри над цивилним становништвом које су аустроугарски војници починили на почетку рата изведени су по налогу Врховне команде Хабзбуршке монархије. О аустријској страни злочина прича Антон Холцер, једини аустријски историчар који се у протеклих сто година бавио истраживањем злочина у Мачви.

Церска битка, по начину вођења и исходу представља ремек-дело ратне вештине (као прелаз из стратегијске одбране у контранапад)

Да којим случајем није пушио лулу, ратовање деда Милутина би остало заувек неиспричано

– С једне стране слегла се српска војска, у ближој и даљој околини валонске базе. Траже хлеба и чекају обећано укрцавање. У чекању тоне у све дубљи очај. Италијани, Французи, Енглези… Не доносе храну. Смеју им се. Умиру војници. Падају као лесе. Младост умире.

У Јадру су век после Церске битке живе приче из времена страдања и славе. У лозничком крају непријатељ није имао милости ни према цивилном становништву, многи су убијени тако свирепо да је тешко и замислити, а када их је српска војска присилила на бег преко Дрине водили су са собом свакога на кога су наишли како би им послужио као људски штит.

Долазили су странци, Немци, Французи, Аустријанци, долазили су час и Хрвати да сниме прилог. Наши ретко сврате.

Српски радикали су одали пошту бесмртним херојима који су, предвођени војводом Степом Степановићем, забележили историјску победу у бици која се и данас изучава у свим озбиљним институтима у свету.

На падинама Цера, у августу 1914, одвијала се крвава битка између аустроугарских и српских снага које су грчевито браниле отаџбину од надмоћнијег непријатеља. У ноћи између 15. и 16. августа земља се тресла, а планина сијала од непрекидних експлозија граната испаљених са обе стране. Горели су и небо и земља, а у одсудној борби српски се војници боре дословно за сваку стопу покушавајући да зауставе обесног агресора.

Транскрипт једног од најлепших говора у којима српски поручник храбри српске војнике.

Централна државна церемонија обележавања 100. годишњице Церске битке одржана у спомен-комплексу у Текеришу код Лознице. Овде је Србија нашла свој понос и стекла своје име, на месту где смо и ми настали, бранећи себе, своју слободу и своју земљу, поручио је премијер Вучић обраћајући се присутнима.

Ни први пуцњи на Ади Курјачици приликом преласка Аустрогара преко Дрине 12. августа 1914. нису могли наговестити да ће малени, осмогодишњи Момчило Гаврић из засеока Подгучево, у лозничком селу Трбушница, постати најмлађи војник управо почелог Великог рата. Да је непријатељ био другачији, не би осмогодишњак обукао униформу ни тада, али војници у плавим униформама прешли су у Србију у пакленом походу спремни да убију све што им се нађе на путу, и старце и жене и децу.

Бранећи сваку стопу своје земље, српски војници за десетак дана борбе натерали су аустроугарску војску у безглаво повлачење ка Дрини.

Болничарка Дарја Александровна Коробкина, хероина из битке на Гучеву. Погинула у саставу Дринске дивизије другог позива 2. октобра 1914.

Удружење грађана Церски марш организовало је данас долазак до спомен-обележја у Текеришу поводом стогодишњице Церске битке, где више од хиљаду људи жели да ода пошту јунацима боја

Све о посети српског патријарха Иринеја Шапцу поводом 100-годишњице од почетка Првог светског рата.

Сваки потенцијални агресор требало би да памти речи мајора Курсуле: «НЕ МОЖЕ У СРБИЈУ ТЕК ТАКО ДА СЕ УЂЕ, БРАТАЦ!»

Тај циљ у снажнијој је вези са вестернизацијом Србиијен под аустро-угарским патронатом после 1878. него са међународним приликама Првог светског рата.