Подешавања / Settings

После месеци константних напада далеко јачих Аустроугара, српска војска се нашла на корак од краха – без хране, одеће и обуће, са мало муниције и, што је најгоре, слабог морала.

Чињеница да је обавезни део униформе била управо торбица за хлеб, сведочи о томе да је таин заиста био светиња за војнике.

Прошао је читав век од највећег сукоба у дотадашњој историји човечанства, али тај временски период није разјаснио многа питања, која имају сасвим прецизне одговоре. Да бисмо схватили узрок немогућности утврђивања истине, довољно је да знамо да постоје историјске чињенице, али постоји и догма која не полази од истине, већ од „истине“ која не сме да се доведе у питање

Краљ Петар Карађорђевић је до краја живота крај себе држао чарапе које му је под Везировим мостом дала Макрена Спасојевић.

Подизањем споменика последњем руском цару Николају Другом, који је на неизбрисив начин помогао српском народу у кључним тренуцима историје, данашњи Београд и цела Србија су несумњиво доказали да је потпуно био у праву класик руске књижевности Лав Толстој када је својевремено устврдио да „доброта одолева свему, а сама је неодољива“.

Водећи хрватски историчар, др Твртко Јаковина признао да су Срби 1918. спасили Хрвате и да Хрватска није ушла у прву Југославију да данас не би постојала.

Поводом стогодишњице Првог светског рата у Бањалуци је одржана манифестација под називом „Обележавање 100 година од почетка Првог светског рата“. Манифестација је почела перформансом и концертом Донских Козака коју је организовало Министарство просвете и културе Републике Српске и руска Фондација „Свети Василије Велики“.

Ратник Богољуб Васиљевић, из села Барича код Обреновца, одликован је Карађорђевом звездом са мачевима на предлог заробљеног непријатељског официра, али му признање никада није уручено.

Током Првог светског рата наизглед обични људи у себи су изналазили снаге за херојска дела. Међу њима посебно место заузима Вука Попадић, најхрабрија Београдјанка која ће остати упамћена и по јунаштву и по племенитости. Наиме током првих дана рата Вука Попадић је заборобила 15 аустријских војника које је послужила слатким и водом, а касније отворила превијалиште у којем је спасила стотину српских војника.

Онај ко би успео да оповргне истинитост познате изреке по којој су за љубав – уосталом као и за мржњу и за сукобе ширих размера – потребне бар две стране, тај би мирне душе могао и да означи само Србију, или Србију и Русију, као искључивог кривца за избијање Светског рата.

Поробљеном и разореном Србијом од уста до уста је од пролећа 1916. почео да се проноси пркосан глас:
„Ниједну заставу нам нису отели. Војничка и народна част је сачувана!”

Требало би да искористимо ову прилику и да не говоримо само о историји. Требало би да је искористимо као пут за боље разумевање садашњице, која исказује бројне паралеле са прошлошћу. Сви знамо да Србија није била та која је започела рат. Такође, знамо да убиство надвојводе Фердинанда д’ Есте, престолонаследника Аустроугарске (и његове чешке супруге), које је починио Гаврило Принцип у Сарајеву у јуну 1914. није представљало главни разлог започињања рата. Рат је већ био „у ваздуху”.

У историји ваздухопловства Срби су били први у три ствари. Постоји, додуше, у неким војним енциклопедијама и „четврта прва ствар“ коју је „урадио Србин“, али нисмо успели да се „докопамо“ тог штива. Али, довољне су и ове три чињенице.

Међу именима заборављених српских хероина сигурно се налази и баба Вишња Мосић из вишеградског села Горње Дубово која је десетак година пре Сарајевског атентата и почетка Првог светског рата била припадник организације Млада Босна.

Командовање српском војском у првим ратним годинама уврстило је Радомира Путника у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.

У незадрживом пробоју који је практично одлучио Први светски рат, српска пешадија је за 45 дана прешла 600 километара. Француски генерал Франше д’Епере записао је да ју је и француска коњица “једва сустизала”.

У престижном вашингтонском институту „Вудро Вилсон“ почетком месеца је одржана панел дискусија на тему „Први светски рат – О чему су мислили? Лекције којима нас је катастрофа научила“.

Конференцију, на којој учествује више од 40 историчара из 15 земаља, отворио је начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић, који је нагласио да наука има велику одговорност и моћ да одговори на нека и данас актуелна питања у вези с Првим светским ратом.

Велики људи и велика дела се не заборављају. У селу Волујцу, испод Кадињаче, поред пута Ужице – Бајина Башта обновљен је и усправљен споменик крајпуташ српском сељаку и ратнику Љубомиру Ћосићу који је после учешћа у Првом и Другом балканском рату, отишао и у Велики рат уместо свога млађег брата Обрада и у том рату погинуо, борећи се прса у прса са непријатељем у подножју Кајмакчалана.

Управо почетком 90-их година појавиле су се специјалне фирме које су за новац припремале информације. Да подсетимо да су Хрватска, Босна и Херцеговина ангажовали компанију Ruder Finns Global Affairs и платили јој да слика грађанског рата у Југославији буде „модификована“.