Podešavanja / Settings

Stvaranje jedinstvene predizborne liste oko osnovnih načela koji nas spajaju, i koji nas suštinski razlikuju u odnosu na stranke aktuelene vlasti i tzv. „žute opozicije“. Već sam naveo da je mala verovatnoća u praksi da SRS, shodno svojoj politici samostalnog nastupa na izborima, se pridruži ovakvoj jedinstvenoj listi patriotske opozicije.

Vučić je rekao da je Vlada posebno zainteresovana za izgradnju auto-puta od Niša do Merdara i dalje preko Prištine do Drača, jer bi taj projekat mogao ekonomski da pokrene „nerazvijene delove Nišavskog okruga i Toplice“.

Iza većine deoba direktno ili indirektno stoji režim koji na sve moguće načine pokušava da oslabi opoziciju uoči izbora i izmesti fokus njenog delovanja na unutarstranačka pitanja, umesto na kritiku pogubne politike vladajućih struktura.

Srpska politika, ovakva, kakvu je danas gledamo, oslobođena je svih zdravih instinkta, volje za moć, pa čak i zdravog razuma. Postoji, u toj našoj politici, još samo onaj biljoliki nagon za samoodržanjem, za isisavanjem tla na kome se živi i za konkurisanjem za svetlost, koja dolazi sa Zapada. Mit o ujedinjenju opozicije, one patriotske pre svega, pokazuje koliko se ništa ne razume i koliko se uporno i tvrdoglavo prave greške i gluposti.

Patrioti se nalaza izvan partija, a ne u njima – to je najdublja tajna srpskog rodoljublja. Ko se uzda u to da mu partija razvija patriotizam, a ne otac i deda, taj ili ne razume ili ima korist. Taj je kao i onaj koji čeka da mu pop kaže šta je običaj.

Vlada u senci Demokratske stranke ocenila je da bi održavanje lokalnih izbora u decembru bio „neustavni pokušaj“ da se skrati mandat lokalnim skupštinama. Usvajanje zakona o lokalnim izborima je korak napred u rušenju Ustava, navela je DS.

Stranke desnice u Srbiji ovih dana prolaze kroz buru – što zbog sopstvenih slabosti, što zbog mogućeg uplitanja vlasti.

U istoriji srpske politike bilo je svakakvih kupovina, neprincipijalnih koalicija i izdaja ideala, međutim, zaista nisam siguran da se iko prodao za manju mrvicu vlasti od novopečenih „samostalaca“.

Nedavni članak uvaženog politikologa i političkog komentatora Miše Đurkovića pre bi se mogao nasloviti kao u potrazi za desnom opozicijom ili ima li Srbija onakve pronacionalne, desničarske opozicione stranke kakve odgovaraju sadašnjem političkom trenutku nego ima li Srbija opoziciju. Odgovor na potonje pitanje je očigledno potvrdan – postoje opozicione stranke, i parlamentarne i vanparlamentarne, s tim da se možemo složiti sa Đurkovićevom ocenom da je parlamentarna opozicija praktično neutralisana. Po suštinskim pitanjima između vladajućih naprednjaka i pogodne, politički uškopljene opozicije praktično postoji konsenzus.

U odnosu prema vlasti i opoziciji, podvučen je kritičan odnos prema ključnim pravcima koje zastupa postojeća vlast po pitanju ekonomije i socijalnih pitanja, državotvorne politike, pre svega prema Kosovu i Metohiji, negativan stav prema NATO i u postojećim okolnostima nemogućnost nastavka pridruživanja sa EU, a slična distanca se zauzima i prema predstavnicima sada parlamentarne opozicije koji su vršili prethodno vlast u Postoktobarskoj Srbiji (tzv. „žute stranke“).

Mogućnost da se i Crna Gora krakom preko Srbije poveže sa Južnim tokom 2 je dodatno atraktivan projekat oko koga se dodatno mogu mobilisati i povezati snage u ovoj drevnoj srpskoj istorijskoj državi, da se bilo kakva doktrina iz anglo-američkih epruveta dukljanstva, izmišljenog drukčijeg jezika, azbuke i ostalog, što nema utemeljenje ni u esencijalnim interesima geoekonomskim svih Crnogoraca a to je ekonomska saradnja i povezivanje sa Srbijom i Republikom Srpskom, može odbaciti u perspektivi, naročito ako se u samom Beogradu vremenom ustoliči odgovorna suverena srpska vlast.

Kao što ni Draža Mihajlović nije figurirao kao određeni od strane sistema oficir koji bi u slučaju ratnog stanja i okupacije dela ili čitave zemlje trebalo da vodi i organizuje gerilski (četnički) pokret otpora, već su za to bili zaduženi drugi ljudi, poput generala Koste Pećanca i dr

Jasno je da je sadašnji sukob u vrhu DSS, gde su sa jedne strane Mladenović kao predsednik Izvršnog odbora, Borko Ilić i Jovanov kao podpredsednici, a sa druge strane uglavnom ostatak šireg vrha stranke nije novijeg datuma.

Potez nekoliko članova našeg najužeg rukovodstva je pokušaj slabljenja DSS i „Patriotskog bloka“. To ide naruku samo naprednjacima, jer njima ne odgovara rast opozicije koja je protiv ulaska Srbije u EU i NATO.

Poslednja ofanziva u vidu usmeravanja grupice političara u DSS kojima je u prvom planu materijalizam i fotelje i koji malo obraćaju pažnju na vitalne principe koji su istaknuti za Božić u pravcu objedinjavanja delovanja opozicionih snaga postojećem sistemu „kuvane žabe“ namenjenom za Srbiju, nije dao rezultat, odnosno sada je potpuno jasno da je ova stranka postala imuna na takve vrste daljih udara.

Jer uverenje da su nam Vučić i Nikolić veći neprijatelj od Kirbija i Devenporta u vremenima koja dolaze od nas će samo praviti Stavrogine, a opstanak Srbije u drami koja je čeka biće moguć samo u obrnutoj proporciji od broja Stavrogina u javnom prostoru. DSS ne sme da se pretvori u korisnog idiota, sve ostalo je jalovi huk čaršije, sve ostalo je naše jadno verovanje da smo Petog oktobra mogli proći bolje, zbog čega će nam trebati još jedan pokušaj.

Suština stranog vladajućeg faktora u Srbiji je da i dalje prikriva katastrofalne posledice, i za buduće generacije učinka koncepcije Postoktobarske, a kada je to toliko nesnosno, kao što je to sada, ili u periodu nakon Sablje tokom 2003, ili recimo 2012, da se potrudi da vlast dobiju drugi igrači istog gazde i tako u krug, ako išta dotle ostane od zemlje i našeg naroda.

Pobuna u Srbiji, stranci su svesni toga, ne može se izbeći. Zašto bi takav resurs prepustili ludim nepredvidivim Srbima ako mogu sami da ga upotrebe?

Potpisivanjem Sporazuma o individualnom akcionom planu saradnje Srbije i NATO (IPAP) naša zemlja se opasno približila najmračnijoj vojnoj organizaciji današnjice i ozbiljno narušila svoju poziciju vojne neutralnosti, u čijem stvaranju ste svojevremeno i sami učestvovali.

Drugo, sam SPS ne kontroliše više poslanike Pupsa, a sve manje i Jedinstvene Srbije. Poseban problem može biti i to da od preostalih poslanika SPS nisu svi do kraja odani direktno Dačiću (ili se makar kalkuliše oko toga), pa on kao takav više nije tako važan po direktnoj snazi u Narodnoj skupštini.