Подешавања / Settings

Здружена акција Градског секретаријата за културу Града Београда, секретара Владана Вукосављевића, директорке Културног центра Београда Ивоне Јевтић и фаланге под називом „Ћирилица“ Добрице Ерића, резултирала је јучерашњим вишечасовним стругањем латиничног логоа КЦБ-а, заштитног знака ове градске институције културе.

Српско удружење Ћирилица Београд је издало саопштење у којем обавештава српску јавност да се Видовданском акцијом, која је организована, пре свега, у циљу поштовања Уставног члана 10 успелo да се лепом речју скину жута латинична слова са Културног центра Београда.

Српско удружење „Ћирилица” Београд, које је основано и да би грађанским акцијама натерало српску државу да спроводи Устав по питању ћирилице, а не да ћирилица остане у Србији на нивоу фолклорног значаја, покренуло је нову кампању у циљу очувања јединог српског писма.

Из свих наших двадесетогодишњих истраживања и тумачења проблема српске ћирилице, која смо објавили у двадесетак књига до сада, нема података да „наши људи доживљавају ћирилицу као страно писмо“.

Оно што је за неке Гуча наспрам Егзита, левица наспрам деснице, фолкери према рокерима, једном делу наших грађана је и ћирилица у односу на латиницу. У Србији чак постоје стереотипи о томе да писмо којим пишеш представља необориви доказ твог карактера.

Нема исечка јер је ово заштићен чланак.

Како је известио Златко Богатиновски на сајту часописа РОНИН,[i] државна новинска агенција Танјуг је, на свом „модернизованом“ сајту – избацила ћирилицу. Без икакве најаве или образложења. А и како би руководство Танјуга то уопште могло да образложи, када је та радња протиуставна и противзаконита?

Најстарија, најпознатија и вероватно најчитанија, тј.новинска агенција чије се вести највише преносе у Србији а и у бившим југословенским републикама, је модернизовала, улепшала и уопште побољшала свој сајт и успут – УКИНУЛА ЋИРИЛИЦУ!

И Хрвати су и данас велики добитници због тога што су Срби преко својих институција полатиничили Србе, чиме се Срби одсрбљују и олакшава се њихова даља асимилација и српски језик у „хрватском издању“ све више преузима примат у свету јер је његова норма усклађена с поступцима у свету у језичком нормирању Хрвати се никада нису бавили непрактичним и штетним двојностима које су у језику неодрживе, као што су двоазбучје и двоизговорност.

Само у главној лозничкој улици Јована Цвијића од укупно 60 радњи на њих 59 називи су написани латиницом.

И то је разним врстама лажи, обмана и лажним образовањем фаворизована сасвим циљно, смишљено да би довела у Србију, после таквих поступака најпре у окупацијама, а сада у миру спровела преко власти и лингвиста циљну меру – замену српске ћирилице хрватском латиницом.

Српско удружење „Ћирилица“ Београд ће максимално и свим законским средствима, утицати како на државу тако и на институције, у којима ће се борити за национално писмо. Такође ће и даље радити на омасовљавању, кроз трибине широм Србије, које су у плану, како би се свест о очувању писма још дубље укоренила у дух српског народа.

Треба ли ћутати и мирно посматрати како српска садо-мазохистичка петоколонашка „интелектуална елита“ вулгарно пориче писмо српског језика којим говори?

Лингвиста Слободан Реметић, угледни истраживач српског језика у интервјуу за “Новости“ упозорава да је српски језик, као и српски народ, угрожен на свом етничком и језичком простору.

Врхунац ћирилског (нашег) апсурда сусрели смо на зиду школе у Београду, у улици Војводе Вука, где је крајем претходног миленијума крупним словима било исписано: „Sa ćirilicom u dvadeset i prvi vek!“; да, написано – латиницом.

Ако се говори о томе како је Србима неста(ја)ла ћирилица, кључно је имати у види да латиничење Срба, доказано, траје хиљаду година. У свим окупацијама или друштвеним ломовима српска ћирилица је била више пута забрањивана уредбама и законима, буквално насилно протеривана.

Италијаниста даје себи за право да говори о архаичности, архаичности надмоћи. Ако је надмоћ архаична, онда је све српско у историји архаично и требамо га што пре заборавити.

оследна културна политика државе Србије, као и стриктно поштовање Устава и закона, могли би да сачувају српско национално писмо од даље дискриминације и понижавања. Пример нам је у суседству. Тиме бисмо се, на прави начин, супроставили даљој “дронизацији“ Србије.

Ми смо дозволили, мазохистички раслабљени да будемо неко други, туђи, луђи, незахвални не само према костима својих предака, већ према најсуштинскијим легатима,према својој духовности коју смо одгуркивали под тепих лажи, до мрзитељаства, до губљења себе у себи, полатинчени, превјериоци писма, што затуђисмо и занијемисмо, што дозволисмо новоколинајално културно ропство.

„Поштовани,
преко мреже наших сарадника добили смо информацију о неуставном постављању натписa o гостовању састава „Мањифико“ који сарађује са Уметничким ансамблом „Станислав Бинички“.