Podešavanja / Settings

Iz svih naših dvadesetogodišnjih istraživanja i tumačenja problema srpske ćirilice, koja smo objavili u dvadesetak knjiga do sada, nema podataka da „naši ljudi doživljavaju ćirilicu kao strano pismo“.

(Povodom RTS-ovog Konkursa za novi ćirilični font s greškom u reči „ćirilični“)

I Hrvati su i danas veliki dobitnici zbog toga što su Srbi preko svojih institucija polatiničili Srbe, čime se Srbi odsrbljuju i olakšava se njihova dalja asimilacija i srpski jezik u „hrvatskom izdanju“ sve više preuzima primat u svetu jer je njegova norma usklađena s postupcima u svetu u jezičkom normiranju Hrvati se nikada nisu bavili nepraktičnim i štetnim dvojnostima koje su u jeziku neodržive, kao što su dvoazbučje i dvoizgovornost.

azbuka-srpska-cirilica-3Ako srpski lingvisti konačno ne shvate i svoju ulogu, neće biti uskoro pravih lingvističkih rešenja i normiranja srpskog jezika i pisma.

I to je raznim vrstama laži, obmana i lažnim obrazovanjem favorizovana sasvim ciljno, smišljeno da bi dovela u Srbiju, posle takvih postupaka najpre u okupacijama, a sada u miru sprovela preko vlasti i lingvista ciljnu meru – zamenu srpske ćirilice hrvatskom latinicom.

Ako se govori o tome kako je Srbima nesta(ja)la ćirilica, ključno je imati u vidi da latiničenje Srba, dokazano, traje hiljadu godina. U svim okupacijama ili društvenim lomovima srpska ćirilica je bila više puta zabranjivana uredbama i zakonima, bukvalno nasilno proterivana.

„U prošlosti su srpski jezik i ćirilica bili svetinja srpskog nacionalnog bića. Kad je car Josip Drugi u Vojvodini odlučio da se u školama uči nemački jezik i latinica (da bi nemački nadzornici mogli da nadgledaju rad u školama) – srpski prvaci su se pobunili i car je promenio odluku“, rekavši, „Taj nacion je jako ponosan na svoj jezik, na svoju veru i na svoje pismo i u to mu ne smemo dirati! Ja neću da u tom delu svoje carevine imam neprilika.“[1]

Ta četvorolika alternativna nejedinstvena srpska jezička norma opasna je po Srbe, srpsku kulturu, civilizaciju i za budući identitet u okviru, kod nas već proglašene, „Evropske unije bez alternative“.

Naše današnje naučne institucije lingvistike, uz prećutno odobrenje državnih institucija, dokusuravaju ovih deset odsto preostale ćirilice zahvaljujući direktno neustavnoj odluci u Pravopisu srpskoga jezika (poslednje izdanje Matice srpske iz 2010. godine) u kome je neustavno po Članu 10. oduzet suverenitet srpskoj ćirilici u korist „latiničkog pisma iz vremena srpsko-hrvatskog jezičkog zajedništva“ (Pravopis, str. 17).

Naši cenjeni profesori koji se jezičkim i grafijskim pitanjima bave u plaćenim institucijama Matici srpskoj, SANU-u, Institutu SANU-a za srpski jezik, moglo bi se reći, daju prilično tačne, kako se to u nauci zove, opise stanja jezika i pisma Srba danas.

Srbija i Hrvatska danas gotovo da su iste u odnosu prema ćirilici! Ko je tu luđi, to jest kome nešto fali ozbiljno u državi i u glavama u vezi s ćirilicom , pametan lako može da pogodi

(Ni za sasvim očigledno nastavljanje i na ulici genocidnog uništavanja srpske ćirilice u Srbiji ne mogu se optužiti ni država ni narod, nego institucije Srbije i pojedinci u njima – od predsednika Srbije, do Vlade Srbije, ministarstava, Matice srpske, SANU, Instituta za srpski jezik pa sve niže od njih koji su zaduženi za institucionalno sprovođenje Člana 10. Ustava Srbije.)

Suprotno tome, Statut Pokrajine Vojvodine uveo je i drugo pismo za srpski jezik – hrvatsko latiničko pismo.

(Pouke i iskustvo sa proglašenja Narodne bune za srpsku ćirilicu u Novom Sadu na Dan Sv. Ćirila i Metodija, 24. maja 2013)

Osim tih poraza, srpski narod je doživeo jedan od najvećih poraza duhovne vrste, kada je u komunizmu, posle razgovora i dogovora na Novosadskom dogovoru (1954) o zameni srpske ćirilice hrvatskom latinicom, doživeo latiničenje u ogromnom procentu, što danas Srbe vodi zatiranju srpske ćirilice i njenom opštem zamenjivanju hrvatskom abecedom.

Najstarije dnevne novine „Politika“ u Srbiji, otako su – više već ne znamo kome – prodate, načinile su hiljade grehova prema milenijumskom srpskom pismu ćirilici na kome su ih osnovali braća Ribnikarovi početkom 20. veka.

Povodom „naučno dokazane istine: Hrvati pričaju srpskim jezikom“ Sanje Ilić imamo da dodamo za srpski jezik i pismo jedan važan podatak: Hrvati pričaju svojom standardizovanom varijantom (lingvistički) srpskog jezika, ali ga pišu ne srpskim pismom ćirilicom, nego uglavnom svojom (Gajevom) latinicom.

Dragoljub Zbiljić
Srpska ćirilica je, valjda, jedino pismo na svetu koje je povezivano s „nacionalizmom“ (srpskim, naravno) i s fašizmom, tj. s „kukastim krstom“.

Kod nas sve televizije, na naše rođene oči, masovno zakidaju Srbe u svom (ustavnom) pismu ćirilici u srpskom jeziku, pa i RTS kome čak i mesečnu globu plaćamo.