Подешавања / Settings

Ако се тада не буде објавило да Србија купује системе С-300 – за то ће постојати само један разлог: то није хтела сама Србија, односно људи који је званично представљају. И никакво објашњење неће бити адекватно, па ни оно да су, неким чудом, Хрвати одустали од најављеног наоружања.

Ко у Србији је уопште чуо за Мајкла Спрингмена, бившег америчког дипломату који је отпуштен зато што је одбијао да на лепе очи издаје америчке визе будућим терористима? Вероватно нико – или премало људи. А требало би.

Ако је веровати „неименованом вишем саветнику“ врховне команде оружаних снага САД, амерички војни врх је од 2013. године радио сопственом врховном команданту, Бараку Обами, иза леђа у Сирији.[i]

Да ли су сада одахнули сви они који су из (не)оправданих разлога страховали од „државног удара“ који се у другој половини новембра најављивао на страницама „Информера“ и у студију „Пинка“?

Да су направили фаустовски уговор са западним глобалистима и да суштински не раде ништа у корист Србије, осим онолико колико им је неопходно да би одржали привид и имиџ „реал-патриота“ у јавности

Да ли је Оланд, или неко битан у Француској, искористио тренутак да би се бар делимично ослободио чврстог америчког загрљаја и отворио простор за поправљање покиданих веза са Русијом, знајући да чак ни Американци не би себи могли да дозволе да у овом тренутку одбију сарадњу са Русима у борби против терориста у Сирији?

Чак и после бројних разочарења због релативно благог става врха јерархије Српске Православне Цркве по питању Косова и Метохије током протеклих неколико година, и најмањи помак у другом правцу код неких одмах буди, односно враћа наду. Да није све изгубљено, да није баш све пало у малодушност, да Црква ипак није заборавила Косовски завет, чији је највернији чувар кроз векове губитка српске државности била.

Само зато што си параноидан, не значи да ти не раде о глави – гласи цитат из култног романа Џозефа Хелера, „Квака 22“.

Разлика у приступу је темељна: док Вучић у старту, на један посредан али ипак јасан начин, износи став да се он, у име Србије, противи референдуму, Русија истиче да је референдум легитимно демократско средство, и оставља отвореном могућност да његово расписивање буде повод за отварање дијалога који би произвео решење које би било прихватљиво за све стране – можда чак и без спровођења референдума.

А шта би то могао бити Машићев прави мотив, осим изазивања међуверске мржње, подстицања верског и националног екстремизма, и ширења дезинформација? Најбоље је прочитати шта неки од некад „његових“ кажу о њему. На пример, „Е-новине“:

Ништа не смета владајућим енглеским (а ни америчким или немачким) слојевима да по милион пута пробају да трајно прикаче епитет „геноцидности“ на српску државност с обе стране Дрине и клевећу читав један народ и појединце. По њиховом резону, то је „само“ средство које им тренутно чини посао.

Слушамо сваки дан, и то више пута дневно, колико је „преговарачима“ из Немањине 11 „тешко“ на бриселским преговорима о Косову и Метохији, како оно што су они доживели „ником не би пожелели“, како су „највећи притисци“ на, а коме би другоме – Александру Вучићу.[i] Те давје шиптарска делегација „дошла да се не договори“,[ii] или да „ништа не потпише“.[iii]

За разлику од спортиста, ови студенти се такмиче у потпуно нерегуларним и неравноправним условима, против неупоредиво јачег, боље финансираног и боље наоружаног противника.

Срби и те како цене успех – када је заслужен. Ми једноставно не подносимо успех за који се сумња да је непоштено, нечасно или недостојно стечен, у неједнаким или повлашћеним условима, у искривљеном вредносном систему.

Ако израелски амбасадор јасно каже да је Србија у потпуности била на правој страни – то значи само једно, и не може се тумачити на било који други начин.

Јасно је да се ово исфорсирано идолопоклонство намеће одозго. Што од западно контролисаних медија, што од западно финансираних НВО, што од лењих или корумпираних „аналитичара“, што од старо- или новопечених прозападних политичких „елита“. Што га не чини мање дегутантним.

Имамо посла са опасним људима са још опаснијим намерама. А жмурење и забијање главе у песак – никада није било решење. Дакле, суочимо се са неким суровим чињеницама, односно упозорењима:

Да ли је Стаљин био „колаборациониста“ зато што је потписао пакт са Хитлером 1939. године? Да ли је то била влада Велике Британије зато што је потписала Минхенски споразум са нацистичком Немачком претходне године?

Прво Александар Вучић у свом веееликом интервјуу часопису „Недељник“ од 23. априла изјављује да се просто „јежи“ на популарност „десничарских“ политичких опција међу младима, да је „веома уплашен за та најлакша решења која људима делују најједноставније и најлакше“.

Сам Вучић је на такву врсту оцењивања позвао, речима: „И, нећу да се поредим, али верујем да смо, највећем делу Србије успели да приближимо ону филозофију која је направила једног Новака Ђоковића“.