Прочитај ми чланак
(Двери српске)
“Може се рећи да је аргументација против глобализације, као аргумент против закона гравитације” – Кофи Анан, бивши генерални секретар УН.
Једно пријатно суботње вече провео сам у мени драгом друштву у ресторану Супермаркет. То место, Супермаркет, битно је за целу причу која следи јер симболично и суштински осликава тему – супермаркет роба и услуга савременог света. И на основу целог амбијента и пролажења мимо нас омладинки и активисткиња новог светског поретка, отпочела је дискусија на тему:
Шта је то глобализација?
Осим омладинки новог светског поретка, обучених и брендираних у симболе успеха и гламура, уз пар силиконских додатака који су све то заједно потенцирали и тако ми сузили поглед, а и свест- на примарни нагон, мој саговорник који је поставио кључно питање за овај текст -шта је то глобализација- је мени драга пријатељица, која, да парадокс свега буде још већи, ради у фонду једног од најбогатијих људи на свету. Фонд који кроз своје пројекте ради на томе да нас свеопшта глобализација преплави и усрећи. Признајем, да ме је поглед на Victoria secret омладинке толико усрећио да сам се питао што није ова глобализација стигла раније, док сам био млађи.
А глобални пројекти Фонда моје пријатељице и њеног оснивача су развој демократије и људских права, одрживи развој и екологија, те зелена економија. Географски фокус на три локације на планети, од тога једна од тачки деловање је и Балкан, не би ли се земље Балкана брже, боље и лакше уклопиле у Нови европски поредак, који је само слика у огледалу америчке спољне политике.
Сад, постављам вам једно логично питање, зашто један ултра богати американац као што је он, или Сорош, Гејтс, Ротшилди, што хоће да мењају свест и стас младих омладинки са Балкана, као и моје прехрамбене, модне, сексуалне, верске и све друге навике између осталог? Зашто му је то потребно, шта ће нама људска и сва остала права, шта ће нама демократија и све остало што носи Нови светски поредак?
Што сметају трубачи и опанци?
Мислим наивно, зашто ти богати Американци не пусти нас на миру са нашим деспотијама и депресијама, мрким локалним агама, министрима и прасићима, свадбарским купусом и трубачима, опанцима и народном ношњом, па да у миру живимо онако како знамо, док нам свима не кликне у главама, па кажемо себи да треба да се мењамо и да живимо као сав нормалан свет? Ако помислимо да је тај свет стварно нормалан, што судећи по макар мрачним холивудским филмовима, одвратним тетоважама, експанзији свих врста педофилија и дрога, те болесној мејнстрим музици, не бих баш рекао.
Е па то не може тако. Људске и све остале вредности су изнад наше воље да живимо као робови локалних деспота и наших традиционалних уверења. То управо осликава тврдња Кофи Анана са почетка текста. И да не заборавимо, не би Кофи био на челу УН да стварно не мисли то што говори и да није био по вољи великих корпорација које мисле глобално а послују локално. Кофи је иначе оженио плаву скандинавку, да би доказао да је то што он мисли и ради управо то. Глобална толеранција, глобално уважавање, глобални фини манири, глобална музика, глобална вера, глобални брендови, глобална храна, глобални животни стил, глобалне вредности, глобални трговачки системи, глобална политика и на крају глобална држава, све нам то стиже у једном глобалном пакету. Како кажу наши сељаци: „Ваља се … нешто иза брда“.
Похлепа је алатка глобализације
То је глобализација. У ствари, најпростије речено глобализација је процес поравнања света базиран на похлепи, храни и забави. Похлепа капитала и корпорација за тржиштем, похлепа људи за храном и забавом, похлепа политичких структура за славом и моћи које им обезбеђују корпорације. А пошто глобализација има допадљиво лице, храна је укусна, забава је доступна и скоро џабе, даје нам се изобиље избора, а политички, верски и сви други духовни уступци су наизглед мали, то је глобализација лако прихватљива за већину људи. У реду је хранити нас генетски модификованом храном са разним оријенталним укусима и аромама, лечити нас хај тек лековима, продавати нам јефтине смартфонове и телевизоре на којима је милион забавних ствари, у реду је да мало размишљамо и мало се бунимо, а да се пуно забављамо.
То је свакоме ко иоле мисли јасно. Булдожер промена звани глобализација поравнава све пред и под собом, иако на његовом предњем делу којим све равна пише великим словима „Толеранција“. Да глобална толеранција за глобализам али не и толеранција за различитости. Односно можеш ти да будеш микро различит, али не и макро различит. Буди ти муслиман али не можеш да имаш муслиманску, односно шеријатску државу – пример Авганистана, Ирана, Пакистана, Турске, Либије. Буди ти хришћанин али не можеш да имаш верску државу и да живиш у њој, чак и да сви грађани то хоће – пример сваке православне земље од Грчке до Русије. То не може, то није толерантно према малом броју атеиста и секташа, али је толерантно када та мала група социјалиста и либерала терорише глобалним терором већину верника. Терор мањине који се лицемерним маркетиншким речником назива политичка коректност. Као и она одвратна и лицемерна фраза колатерална штета за људске жртве НАТО бомбардовања.
И то је глобализација. Лицемерје и толеранција, политичка коректност и лажљивост. Не смеш више ни зло да вређаш. Није коректно.
Империјализам versus корпорације
Сад, питање откуд глобализација. Моја пријатељица ми рече да је она одувек постојала кроз историју, у неком облику. И стари Египћани, и стари Римљани, и стара Византија, сви су они знали шта је глобализација и желели да у крилу њихових империја цвета хиљаду различитих цветова и светова под једном круном. Свака империја жели да расте и треба да расте, а може да расте само ако себе пуни различитим народима. А пошто народе не може брзо да преобликује чак ни силом, то је једна врста толеранције према свим поданицима- док год плаћају порез, не буне се и иду да ратују за империјалне интересе- суштина империјализма!
Па ипак, данашња глобализација има један предзнак и један снажан импулс који се зове корпорација. Глобална корпорација. Јер данас корпорација, а не војна и верска индоктринација, је она културна и економска снага која гура глобализацију на свим нивоима, егзистенцијалним, политичким, културним, психолошким, духовним. Корпорације креирају глобалну свест људи – свака ТВ реклама то лепо објашњава.
Обавезна индустријализација свести
Осим што креирају ту свест, корпорације доносе и оно што се зове индустријализација свести. Без тога нема ни глобализације. Свест потрошача постаје глобална и индустријализована, подложна модним трендовима које индустрија забаве, моде, популарне културе форсира. Зато сада и постоје глобалне кампање, глобални трендови, глобална мода, глобални стандарди, глобално навијање, и на крају крајева глобално мишљење, јер оно што једеш устима, очима и ушима то и постајеш.
И тако на овом месту заправо почиње читава једна књига о томе шта је глобализација, како је она почела индустријализацијом, како се створила једна класа олигарха незапамћене економске моћи у историји света, како је направљена спрега између индустрије високих технологија и војне индустрије, парафармацеутске индустрије, индустрије здравља, осигурање и високе политике, индустрије забаве и индустрије хране, трговине, финансија и политике, како су глобалне корпорације умрежене и комплексне, како корпорације својим учешћем или неучешћем у одређеним деловима света подижу и спуштају стандард, како је данашњи сет вредности савременог света настао у главама моћних богаташа а преко корпорација, производа и рекламе имплементиран у свест људи, како су људи подложни манипулацијама, и тако редом.
Зашто нисмо ко наш деда?
Заправо прича о глобализацији почиње од једне једноставне констатације да је ваш деда још пре 40 година за доручак јео здрав качамак од домаћег кукуруза и здраво кисело млеко од домаће краве која је пасла лековито биље на ливади, и доживео тако сто година чисте памети и високог разума, а да ми једемо нездраве заслађене и ароматизиране мусле из генетски модификованих житарица, пијемо индустријски пробиотски јогурт, болујемо од разних телесних и душевних болести, разум смо изгубили у хорор садржајима које нам протурају кроз медије и очекујемо да уз гомилу лекова и сву могућу медицину доживимо макар 75 година.
То је глобализација. И ту почиње права прича шта нама ради корпорација и како јој се ми клањамо, како нам је свест индустријализована технолошким играчкама, пропагандом и лаком забавом. И то је добро, то је укусно, то је забавно и бљешти, то је брзо и лако за употребу, све нас то лишава напора и муке. То траје. То је у реду. Кул. Супер.
А последице глобализације? То свако треба да истражи сам на себи и у себи. Не може вам други то нацртати.
