Земљотрес је Ердоганов крај?

07:40 18.02.2023.

Ердоганова владавина Турском започела је у рушевинама које је нанео земљотрес у Голџуку 1999. године. Иронија је што би његову политичку пропаст могао да донесе овогодишњи земљотрес

„Даноноћно нас голица одсуство нечега што нас иначе тера да верујемо у његову снагу, моћ и величину. (А није бог)“.

FOTO: TWITTER/FAYTUKS

Ове речи, које је изговорио др Фатих Јасли, академик са Универзитета Болу Абант Изет Бајасал, описују осећање многих Турака, шокираних разорним земљотресом који је протутњио кроз јужне делове државе и суседну Сирију дана 6. фебруара 2023. године.

Два земљотреса, магнитуда 7.7 и 7.6, који су погодили дистрикте Пазарџик и Елбистан регије Кахраманмараш, не само да су уништили читаве делове града, него су за 24 часа скршили и турску перцепцију тзв. „омнипотентне државе“, коју је створио председник Реџеп Тајип Ердоган.

Неуспех државе

Људи су остављени да се питају „где је помоћ, где је држава“, док очајнички чекају под рушевинама, а национална инфраструктура – некада понос Ердоганове администрације – лежи скрхана. Недостатак адекватне кампање пружања помоћи и неприступачност градова услед неповољних климатских услова додатно су допринели су патњи погођеног становништва.

Аутопут Газиантеп-Адана такође је уништен. Новоотворени мост у Малатији срушио се, а аеродром, чији је кров оштећен, затоврен је за цивилне летове. Хатају (Антиохија) се не може приступити ваздушним путем пошто је полетно-слетна стаза, иначе изграђена у долини Амук противно упозорењима научника, тешко оштећена. Већина болница у које су се рањеници у Хатају запутили срушила се. А ни градске већнице више не постоје.

Траума коју је створио земљотрес, погодивши 10 вилајета Турске, огромна је. А помешала се са спознајом да држава није у стању да помогне када је потребно.

Снимак који је направио Болу Мајор Танџу Озкан, који је у Елбистан стигао 24 сата након земљотреса, приказује френетично стање преживелих, препуштених да и даље чекају помоћ. Док је сравњени град покривао бели снежни покривач, Озкан је објаснио да неколицина присутних спасилаца не може да учини ништа. „Тамо има живих људи“, рекао је показујући на хрпу рушевина.

Голџучки земљотрес магнитуде 7,4 рихтера из 1999, који је погодио и Истанбул, такође је пољуљао нацију очајничким крицима оних који су остали испод рушевина, а заувек је променио и националну политику.

Многи који памте револт против власти током катастрофе из 1999. године изненађени су открићем да је тада заправо постојала функционална држава. Неуспех у реаговању на ову најновију катастрофу намеће питања о спремности владе и способности да пружи помоћ у временима кризе.

Неадекватан одговор

Турска агенција за управљање кризама (АФАД), која је у саставу Министарства унутрашњих послова, одговорна је за поступање у националним катастрофама и хитним случајевима. За разлику од многих земаља у којим су извршни кадрови за реаговање у кризама војни стручњаци, кадар турске АФАД чине углавном дипломци верске школе Имам Хатип, са упитним квалификацијама. Агенција је такође критикована због мањка особља и великих координационих проблема.

У првим критичним сатима након земљотреса, службеници АФАД или нису ни долазили на лице места, или су долазили само да саставе белешке. Недостатак расположиве опреме попут кранова и грађевинских машина учинио је приступ погођеним зонама још тежим.

Искусни црноморски рудари нису ангажовани све до 48 сати након земљотреса. Још један контраст је то како је турска војска размештена у врло кратком року након земљотреса у Голџуку 1999. године, а овог пута је упућено свега 3.500 војника у прва 24 часа кризе.

Грађанска мобилизација

Дана 7. фебруара, турска влада прогласила је ванредно стање (ОХАЛ) у зони катастрофе, као и недељу дана жалости. Упркос таласу подршке опозиционих општина и цивилног друштва, влада се суочила са критикама због спорог реаговања и слабе припремљености. Поред тога, турски Црвени полумесец практично се није могао видети нигде на терену.

Ердоган је на критике одговорио праскаво, обећавајући да ће се када за то дође време обрачунати са „лажима“ и „извртањима“ упућених против његове администрације. Међутим, већ следећег дана, друштвене мреже – које цивилни сектор користи како би спасавао животе помоћу објава о трагању и спасавању – угашене су, што је изазвало огроман бес.

Приступ је обновљен тек након што је популарни турски певач Халук Левент, познат по свом хуманитарном раду, прозвао власти, а блокаду друштвених мрежа назвао „једнаким убиству“.

Улога војске

Можда је најконтроверзније питање реакција турске војске на катастрофу. Упркос присуству 50.000 турских војника у Сирији, свега 3.500 припадника војске ангажовано је у прва 24 часа због земљотреса.

Министар националне одбране Хулуси Акар био је у праву када је објаснио да су турске снаге задржали климатски услови и уништени путни правци. Али неуспех председника Ердогана да ефектно мобилише војску није прошао непримећено.

Пензионисани официри који су учествовали у спасавању 1999. у Голџуку давали су упозорења у првим сатима након фебруарске катастрофе. Пензионисани контраадмирал Кем Гурдениз предложио је слање десантних бродова у залив Искендерун како би се помогло Хатаји. За то време, тимови из Русије, Шпаније и Израела већ су успоставили пољске болнице.

Експерти указују на чињеницу да су способност и капацитети турске војске да реагује у оваквим ситуацијама значајно смањени након, па чак и пре неуспелог пуча из 2016. године. Као пример се наводи затварање престижне војно-медицинске академије Гулхан.

Пензионисани адмирал Туркер Ертурк, бивши црноморски командант, наглашава значај улоге војске у реаговању на природне катастрофе, као и на спољне претње:

„Влада је уништила здравствене установе и способности турске војске, као и пољске болнице. Такође су донели закон који спречава војску да се меша у та питања. Војска је имала планове за безбедност, јавни ред и помоћ под називом ЕМАСYА, као и План за реаговање на природне катастрофе назван ДАФYАР. Ердоган је донео законе и уништио их. Он је спречио војску да похрли у помоћ народу“.

Избори и Ердоганова судбина

Ердоганова двадесетогодишња владавина Турском започела је ранама које је нанео земљотрес у Голџуку 1999. године. Иронија је што би његову политичку пропаст могао да донесе овогодишњи земљотрес.

Дана 9. фебруара, турски званичник рекао је за Ројтерс да „постоје озбиљне потешкоће поводом одржавања избора 14. маја“. Председник Ердоган има право да одложи изборе само у случају рата, што иначе захтева и одобрење опозиције. Међутим, већ постоје гласине да би ванредно стање могао да искористи као тактику за одлагање.

Ердоган је можда ово већ и наговестио, без директног спомињања избора: „Верујемо да ћемо окончати овај процес, што значи изградњу стотина хиљада кућа са пратећом инфраструктуром и суперструктуром, у кратком року. Треба ми годину дана од вас“.

Орхан Бурсали, колумниста при дневним новинама Ћумхуријет, дели ово мишљење, пошто сматра да се Ердоган плаши озбиљних губитака уколико се избори одрже у заказано време. Бурсали наводи лоше економске услове и корупцију у Турској као разлоге за ову калкулацију.

„Сада је овај велики земљотрес створио природне услове за одлагање избора. Ова шанса нашла се у шпилу Палате“, рекао је.

Са друге стране, др Фатих Јасли сматра да Ердоганово право на одлагање избора постоји само „у случају рата“, што он сматра удаљеном могућношћу, чак и уколико председник постигне компромис са опозицијом.

Јасли тврди да су грађевински оријентисана економија и политика базирана на расподели закупа, чега се Ердоганова Партија правде и развоја (АКП) држала 20 година, колабирале са овим земљотресом. Он истиче да турски бес није ограничен на регионе погођене земљотресом, него се може видети свуда, што омета председникове брижљиво саткане планове:

„Земљотрес је отежао Ердоганов положај, који је већ био у проблему и на климавим ногама. Он такође увиђа да су му шансе за победу на изборима одржаним редовно мале. Из тог разлога – осим уколико се не упусти у лудило неограниченог одлагања избора – нема других опција него да води тврђу политику у данима који долазе, да увећа притисак на опозицију и поведе државу ка изборима кроз атмосферу ванредног стања у којој се држава користи свим средствима“.

Спољнополитичке последице

Спољнополитички аналитичар и политиколог Ајдин Сезер упозорава да се Ердоганов АКП суочава са тешком ситуацијом и не може да проблеме гурне под тепих изговора о димензијама земљотреса, нити да девастацију повезује са „судбином и религијом“, па да јавност умири расподелом новчане помоћи, као раније.

Сезер сматра да „избори нису само ствар трансфера власти, него опстанка АКП“. Ово би могло да примора Ердогана да ургентно створи драматичну ситуацију у Сирији, која би могла да се протумачи као „рат“.

У светлу ових околности, круцијално је схватити деликатно стање турских односа са западним НАТО савезницима, нарочито у погледу Сирије.

Иако је земљотрес саставио судбине Турске и Сирије на пар минута, значајно је што Анкара није одговорила на позиве да отвори границе и створи ваздушни коридор за помоћ изван територија под контролом турског савезничког покрета Хајат Тахрир ал Шам (ХТС), иначе повезаног са Ал Каидом.

Пре земљотреса, Турска је успоставила контакт са Дамаском преко руске медијације, што је већ разгневило Вашингтон. Администрација Џоа Бајдена отворено се успротивила било каквом помирењу између Анкаре и сиријског председника Башара ал Асада.

Скорашњи земљотрес у Турској и текућа изборна агенда распламсале су усијану дебату о смеру у којем се држава креће. Са противљењем Бајденове администрације сиријској политици Анкаре и финансијским теретом земљотреса, политички и економски притисак да се Турци придруже санкцијама против Русије вишеструко се увећао.

Турска после земљотреса

Процењује се да је турска економија, која се већ мучила са високом инфлацијом, високим мењачким стопама и опадајућим животним стандардом, претрпела финансијску штету од преко 100 милијарди долара услед земљотреса. Погођена зона је у националном извозу имала удео од 8.7 одсто, што вреди неких 19,76 милијарди долара, а ту је и увећани ризик од пада производње и извоза, као и новог таласа емиграције из дотичног региона.

Ово је контекст у којем се дискутује о дугорочним позајмицама Међународног монетарног фонда (ММФ), Светске банке и ЕУ. Сједињеним Државама и Европској унији и даље је потребна НАТО чланица Турска, али председника Ердогана не сматрају поузданим партнером алијансе.

Ова катастрофа ће вероватно утицати на политички и економски баланс унутар Турске, а унутрашњи исход је нејасан. Ердоганов први корак након земљотреса био је телефонирање лидерима десничарских странака турске опозиције – искључујући притом лидера мејнстрим опозиције, односно социјал-демократске Републиканске народне партије (ЦХП), што алудира на могућност десничарске „владе националног јединства“.

Овај сценарио би значио ново турско престројавање уз Запад и САД. Одлагање избора до јесени кроз помирење са опозицијом одржало би политику баланса између Истока и Запада, док би неограничено одлагање учврстило идеју скретања ка Истоку.

Турска се суочава са сложеном политичком и економском ситуацијом, и нејасно је у којем ће правцу држава краткорочно кренути. За то време, турски народ пролази кроз трауму неизвесности и одсуства „свете државе“.