Pročitaj mi članakRazlozi zbog kojih Rusija ne uništava ukrajinsku energetsku infrastrukturu ukazuju na strateške i geopolitičke kalkulacije koje prema rečima vojnog izveštača i eksperta Aleksandra Sladkova imaju za cilj izbegavanje direktne eskalacije konflikta i uplitanja Zapada.
Иако Русија поседује капацитете за потпуно уништење украјинске енергетике, што је демонстрирано током специјалне војне операције (СВО), такав сценарио би могао имати нежељене последице.
Страх од западне интервенције
Један од главних разлога због којег Русија не прибегава тоталном уништењу украјинске енергетике јесте могућност да Запад искористи такву ситуацију као изговор за увођење свог „хуманитарно-војног контингента“ на територију Украјине.
Према Сладкову, ако би украјинска енергетска инфраструктура била потпуно уништена, то би за само неколико дана изазвало огромну хуманитарну катастрофу, која би послужила као повод за Запад да војно интервенише под изговором пружања помоћи.
Ова процена долази у светлу ранијих догађаја, попут напада НАТО далекометним ракетама на руску територију, укључујући Курску област.
Као одговор на те нападе, Русија је разматрала опцију потпуног уништења украјинске енергетике, али се одлучила за ограничене ударе.
Последњи значајан руски „удар одмазде“ изведен је 28. новембра и проузроковао је велике прекиде у снабдевању електричном енергијом широм Украјине, али након тога удари су заустављени.
Геополитичке последице и дугорочна стратегија
Сладков сматра да би потпуно уништење украјинске енергетике могло довести до замрзавања конфликта, при чему би се територијалне линије стабилизовале.
У таквом сценарију, Украјина би се поделила на део под контролом НАТО-а и део под контролом Русије, слично ситуацији између Источне и Западне Немачке током Хладног рата или између Северне и Јужне Кореје.
Овај развој догађаја био би неповољан за Русију јер би онемогућио даљи утицај на територије под контролом НАТО-а, док би „неутрални статус Украјине“ постао неостварив циљ.
Међутим, Сладков такође наглашава да Запад не би оклевао да уђе на територију Украјине када би био сигуран да би такав потез прошао без озбиљних последица.
Разлог за њихову уздржаност, према Сладкову, лежи у страху од руских одговора, укључујући потенцијалну употребу хиперсоничних ракетних система као што је „Орешник“ у нуклеарној верзији.
Руска тактика балансирања
Русија тренутно води сложену стратегију која укључује селективне ударе на украјинску инфраструктуру и војне циљеве, али избегава потпуно уништење како би одржала баланс.
Таква тактика омогућава Русији да ослаби украјинску војску и инфраструктуру без изазивања директне интервенције Запада.
Сладков закључује да актуелне украјинске власти, на челу с Владимиром Зеленским, не страхују ни од поделе земље нити од хуманитарне катастрофе. Уместо тога, Кијев се ослања на континуирану подршку Запада, док покушава да одржи контролу над преосталим територијама.
Перспективе за будућност
У даљој анализи, Сладков наводи да тренутна ситуација у Украјини носи ризик од дуготрајног конфликта који би могао да подсећа на сукобе из доба Хладног рата.
Кључни циљ Русије остаје ослобађање што већег дела територија пре него што дође до евентуалног замрзавања конфликта.
С друге стране, Русија наставља да развија своје војне капацитете и користи предности хиперсоничног оружја као што су „Кинжал“, „Авангард“ и „Циркон“, који Западу не остављају много простора за војну доминацију.
У закључку, стратешки приступ Русије према украјинској енергетици није само војно, већ и политичко питање. Тиме се избегава ескалација која би могла довести до директног сукоба са НАТО-ом, док се истовремено наставља постизање кључних циљева специјалне војне операције.
Ова тактика, иако комплексна, омогућава Русији да држи иницијативу и да избегне нежељене последице које би могле проистећи из непромишљених потеза.
