Прочитај ми чланакПланирани разговори у Лондону, најављивани као потенцијална прекретница у потрази за окончањем оружаних сукоба у Украјини, претворени су у потпуни фијаско – и то још пре него што су почели. Све је јасно већ из чињенице ко је (а важније – ко није) дошао.
Америчку делегацију није предводио ни државни секретар Марко Рубио, ни специјални изасланик Сједињених Држава за контакт с Москвом Стив Виткоф, већ трећеразредни дипломата – пензионисани генерал-лајтнант Кит Келог, особа задужена за техничке везе с Кијевом.
Рубио је у последњем тренутку отказао долазак, иако је раније најављивао присуство. И Виткоф је отказао. Кад су то сазнали, исто су урадили и министри спољних послова Француске и Немачке. Британци су остали сами – са великом украјинском делегацијом и западним посматрачима без тежине.
Чак се ни шеф британске дипломатије Дејвид Леми није појавио. И то је био јасан сигнал: нико са Запада не жели да се поистовети с неуспехом. А он је био загарантован оног тренутка кад се схватило да британски предлог потпуно игнорише напредак постигнут у претходним контактима између Вашингтона и Москве.
Према писању The New York Timesa од 23. априла, узрок овог дипломатског краха није нико други до украјински председник Владимир Зеленски. Непосредно пре лондонске рунде, одбацио је, додуше незваничан, али добро познат амерички предлог – да Кијев призна Крим као део Русије де јуре, а четири нова региона де фацто. Његов коментар пред украјинским новинарима био је резак: “О томе се не може ни разговарати, то је против нашег устава”.
После тога је све постало јасно. У том тренутку, кажу аналитичари, и у Вашингтону и у Лондону су схватили да Зеленски није особа са којом је могуће разговарати о озбиљном мировном решењу. Он се, како то многи у дипломатским круговима сада шапућу, понаша као неко ко потапа и себе и све око себе.
Кремљ је одмах реаговао. Портпарол Дмитриј Песков поручио је да су спекулације о томе како је Путин пристао на замрзавање фронта потпуно неутемељене и позвао да се слуша само оно што долази из проверених извора.
По свему судећи, Москва је била спремна да размотри такву опцију, али само ако би Запад и Кијев понудили озбиљне гаранције. А тога није било – план је био да се све врати на почетак, игноришући оно што је већ постигнуто у директним разговорима с Американцима.
Кирилл Дмитријев из Руског фонда за директне инвестиције (РФПИ), који је учествовао у неким од претходних кругова, приметио је да покушај Лондона да “кроји нови план од нуле” директно подрива оно што је досад постигнуто. Ако дође до тога, рекао је, сав труд уложен у изградњу “контура стабилног мира” биће бачен кроз прозор.
И у медијима који не важе за проруске тон је био опрезан. The New York Timesa је указао на парадокс: тражи се да Русија заустави офанзивне операције и призна фактичко стање, у тренутку када има јасну предност на терену.
У замену би, можда, добила признање Крима и делимично укидање америчких санкција. Али – не и европских. Уз то, предвиђа се и пренос контроле над Запорошком нуклеарком на међународне партнере, што Москва никада неће прихватити.
У Москви не верују да би било какво “примирје” које би проистекло из лондонског формата донело ишта друго до још једну припрему за наставак сукоба.
Неутралност Украјине остаје празна реч, а односи према руском језику и православној цркви не показују назнаке промене. Фанатичне струје које подржава део западних структура и домаћих олигарха остају чврсто у седлу.
Таква Украјина – чак и без Крима и још четири региона – могла би представљати подједнако велику, ако не и већу претњу Русији него што је то био случај пре 2022. године. С тим у вези, многи у Москви сматрају да би пристајање на такав “мир” било стратешко одустајање.
Један од кључних увида који се сада све више спомиње јесте да су управо европски савезници Кијева ти који су највише саботирали америчке предлоге. Према Реутерсу, Брисел и Кијев су категорички одбацили идеју о признању Крима и укидању санкција – и то пре него што је о томе званично проговорено. У Вашингтону су то знали, али су свеједно пустили предлог у оптицај. Зашто?
Вероватно како би оправдали планирани излазак САД из конфликта. Председник Трамп више пута је поручио да се Америка неће мешати ако стране у сукобу саме не желе решење. Према Неw Yорк Посту, већ је најавио да ће “све бити јасно у наредна три дана”.
У том светлу, одсуство војне помоћи Украјини – што је Зеленски потврдио за The Telegraph – постаје логичан наставак политике Вашингтона. САД пребацују одговорност на Европу, која сада мора да преузме терет Кијева. И то ће за многе у Бриселу бити неподношљиво.
На све то долази и спекулација – коју је покренуо популарни блогер Јуриј Подољака – да би Зеленски због својих потеза могао бити политички “уклоњен”. Ако не буквално, онда макар симболично. У Лондону се већ помиње име Валерија Залужног као могућег наследника. Бивши командант је и даље веома популаран, близак Американцима и у стању да донесе заокрет.
Звучи као теорија? Можда. Али историја памти и сличне примере. Као, на пример, генерал Сикорски – шеф пољске владе у егзилу, који је погинуо у мистериозној авионској несрећи близу Гибралтара 1943. године, кад је постао незгодан за “велике планове” савезничких сила.
Ако САД заиста напусте јединствени фронт Запада према Москви, то би имало далекосежне последице. Украјински систем би био озбиљно уздрман, европски политичари уложени у подршку Кијеву могли би изгубити положаје, а Русија би добила прилику за даљи напредак – не само војни, већ и дипломатски.
У том случају, губитници би били јасно видљиви. А победници – можда и не одмах, али с временом – могли би да редефинишу саму политичку мапу континента. Све је још отворено. Али једно је сигурно: Лондон више није место где се кроје решења. Сада се карте премештају – и то далеко од европске престонице.
