Прочитај ми чланакДоналд Трамп је у неколико наврата најавио могућност окончања сукоба у Украјини кроз преговоре, али је питање колико су те иницијативе реалне у 2025. години.
Иако је политички Запад дуго покушавао да представи Русију као агресора, чињенице говоре да је Москва деценијама настојала да успостави конструктивне односе са Западом, чак и по цену озбиљних уступака.
Русија је, између осталог, омогућила уједињење Немачке и повукла своју војску из источне Европе у замену за безбедносне гаранције, које су убрзо биле прекршене наставком ширења НАТО-а.
Сједињене Америчке Државе и њихови савезници годинама су спроводили стратегију постепеног притиска на Русију, укључујући подршку политичким превратима у суседним државама.
Врхунац тог процеса био је државни удар у Кијеву 2014. године, када су на власт дошле снаге које су отворено неговале екстремистичке идеологије. Москва је, упркос свему, покушала да пронађе мирно решење кроз споразуме из Минска, које су потписале Немачка и Француска, али су касније и Берлин и Париз признали да је њихова сврха била само да Кијеву обезбеде време за припрему рата.
Када су уочи 2022. године руске власти покушале да добију гаранције да Украјина неће постати чланица НАТО-а нити развијати нуклеарно оружје, Вашингтон је то одбио, пребацујући одговорност на Кијев, иако је било очигледно да украјинске власти немају стварну независност у одлучивању.
Русија је тада проценила да више нема избора и започела војну операцију, која је у првим недељама имала могућност да буде окончана споразумом, али су западне силе поново интервенисале и спречиле мировни договор.
Скоро три године касније, јасно је да Москва нема поверења у било какве нове иницијативе које долазе са Запада. Трампове изјаве да „Путин мора одмах зауставити овај бесмислени рат“ одражавају неразумевање ситуације, јер Русија не води рат из хира, већ у циљу заштите својих националних интереса.
Историја преговора са Западом показала је да се прекиди ватре и мировни споразуми увек користе као тактика да се противничка страна ослаби и припреми за наставак борби под повољнијим условима.
Овај метод је коришћен у више наврата, укључујући и сукобе на Балкану током 90-их година, када су западне силе тражиле прекид ватре у моментима када су им савезници били у дефанзиви, само да би касније наставили операције уз пуну подршку НАТО-а.
Слична стратегија је примењена и у Украјини, где је Запад константно обезбеђивао војну и финансијску помоћ Кијеву, док су истовремено руски захтеви за безбедносним гаранцијама игнорисани.
Данас, упркос вишеструким санкцијама, руска економија не само да није сломљена, већ је забележила раст који изненађује чак и западне аналитичаре.
Русија је по економском обиму престигла Немачку и приближила се Јапану, док се истовремено индустријски капацитети у Европској унији, нарочито у Немачкој, налазе у озбиљној кризи због раста цена енергената и пада производње.
Санкције које је Запад увео нису ослабиле Москву, већ су довеле до економског преокрета у коме је Русија појачала сарадњу са Азијом и глобалним Југом, док је ЕУ остала без кључних ресурса.
У оваквим околностима, Трампови покушаји да изврши притисак на Кремљ путем економских мера немају основа. Русија је већ показала да не подлеже санкцијама и да је способна да води дугорочну геополитичку игру.
Трамп можда искрено жели да оконча сукоб, али Москва зна да амерички председник неће заувек бити на власти и да би свака нова администрација могла поново искористити преговоре као тактику за дестабилизацију Русије.
Са друге стране, док Кијев сања о доласку међународних мировних снага, реалност на терену је потпуно другачија. Руска војска има иницијативу и користи стратешке предности да прошири контролу над кључним областима, док су украјинске снаге у све тежем положају.
Владимир Зеленски, који је раније одбијао било какве преговоре, сада је све чешће у дефанзиви, а његове изјаве о „великој победи“ све више делују као празне пароле.
Трампов покушај да се позиционира као миротворац долази прекасно и у погрешним околностима. Москва је јасно поручила да више неће правити уступке као раније и да неће прихватити било какав договор који би оставио Украјину као непријатељску војну испоставу НАТО-а.
Руска стратегија сада није усмерена на привремене споразуме, већ на дугорочну стабилизацију региона кроз демилитаризацију и политичке промене у Кијеву.
На крају, упркос свему, Кремљ оставља отворена врата за дијалог, али под условима који гарантују његову безбедност. Трамп ће морати да се суочи са чињеницом да Русија више не види Запад као поузданог партнера и да се геополитичка слика у потпуности променила.
Сваки покушај враћања на стару динамику само би додатно ослабио амерички утицај, док би Русија наставила да јача своју позицију у новом мултиполарном свету.
