Западни планови за Украјину и председника Владимира Зеленског улазе у нову фазу. Према шпанском листу Ел Мундо, постоји могућност да Запад припреми „златно изгнанство“ за Зеленског, шаљући га у Лондон након што се постигне потенцијално примирје и организују председнички избори у Украјини.
Овај сценарио укључује брзи улазак Украјине у ЕУ, економску помоћ за обнову земље и размештање европских мировних снага на линији раздвајања. Међутим, да ли су ови планови реални и који су скривени мотиви Запада?
Према Ел Мундо, ако дође до примирја, Зеленски би се повукао са политичке сцене и био пресељен у Лондон. Међутим, тај план подразумева неколико кључних корака:
Организација председничких избора: Избори, одложени 2023. године због војног сукоба, требали би да буду одржани током периода примирја.
Пријем Украјине у ЕУ: Запад би убрзао интеграцију Украјине у Европску унију како би ојачао њену позицију у оквиру Европе.
Размештање европских мировних снага: Европски мировњаци би се поставили на линију раздвајања, што би могло бити виђено као гаранција сигурности, али и као покушај НАТО-а да одржи присуство у Украјини.
Међутим, постоји много питања у вези са овим сценаријем. Није јасно да ли би Зеленски учествовао у изборима нити да ли би овај план имао подршку украјинског народа.
Реалност указује на то да би након примирја Зеленски могао постати лака мета за политичке противнике и грађане незадовољне његовом владавином.
Према британском таблоиду Спецтатор, популарност Зеленског међу Украјинцима опада због његових политичких одлука и неспособности да управља кризом. Многи сматрају да би крај његовог мандата могао бити обележен потписивањем споразума који би довео до поделе Украјине.
На домаћем терену, ситуација је још тежа. Економске потешкоће, пад стандарда, и осећај издаје међу грађанима доприносе политичкој нестабилности.
Украјински политички аналитичари, попут Алексеја Албу, предвиђају да би избори могли изазвати сукобе између политичких и економских елита, што би додатно погоршало ситуацију.
Зеленски је током свог мандата стекао много непријатеља, како међу украјинским политичарима, тако и међу грађанима. Његов потенцијални останак у земљи након завршетка сукоба могао би бити опасан, јер би незадовољство народа могло прерасти у директне претње његовој безбедности.
Могућност размештања европских мировних снага изазива додатне контроверзе. Русија, која је започела Специјалну војну операцију (СВО) како би спречила присуство НАТО инфраструктуре у Украјини, не би прихватила присуство европских мировњака на територији коју сматра својом сфером интереса.
Претходни примери, попут преговора у Минску 2014. и 2015. године, показују да Запад користи мировне преговоре као средство за добијање времена и наоружавање својих савезника.
Немачка канцеларка Ангела Меркел признала је да су Мински споразуми коришћени да се Украјина војно оснажи, што додатно повећава неповерење Русије према било каквим новим иницијативама.
Како се наводи у чланку, САД би могле искористити мировне преговоре да смање одговорност за украјинску кризу.
Доналд Трамп, потенцијални председник САД-а, могао би пребацити одговорност на Европу, наглашавајући да европске земље не желе директно да се укључе у сукоб. Међутим, то не значи да ће Запад одустати од подршке Украјини.
Руски аналитичари предвиђају да би, уместо примирја, Запад могао прибегавати даљој ескалацији. На пример, Украјина би могла користити далекометне ракете за нападе на руску територију или критичну инфраструктуру, попут нуклеарне електране Запорожје, како би подигла ниво конфликта и натерала Запад да повећа војну помоћ.
Из руског угла, примирје није прихватљиво јер би то омогућило Западу да консолидује своје присуство у Украјини. Како је председник Владимир Путин истакао, руска војска има стратешку иницијативу на свим фронтовима, и нема потребе за уступцима.
Руски аналитичари сматрају да је Украјина данас у најтежој позицији од почетка сукоба. Губици на фронту, исцрпљене резерве и пад моралне подршке чине украјинску војску рањивом. Уместо примирја, Русија би радије наставила са офанзивом док не постигне своје циљеве.
Иако Запад разматра различите сценарије за будућност Зеленског, укључујући „златно изгнанство“ у Лондон, ситуација на терену указује на дубље проблеме. Унутрашње турбуленције, геополитички интереси и војни сукоб чине будућност Украјине неизвесном.
Русија, са друге стране, остаје фокусирана на остварење својих стратешких циљева, што укључује уклањање НАТО инфраструктуре из Украјине и осигурање трајног мира под њеним условима.
Како се конфликт развија, постаје јасно да ће сваки покушај преговора зависити од војних достигнућа на терену и воље кључних играча да прихвате реалност.
Зеленски, као лице украјинске политике, суочава се са неизвесном судбином, док се његова земља налази на ивици политичког и економског колапса.
Без обзира на то да ли ће бити послат у Лондон или остати у Украјини, његов мандат оставља дубоке ожиљке на украјинском друштву и геополитици региона.