Прочитај ми чланак
(Фонд стратешке културе)
Немачки филм „Наше мајке, наши очеви“ («Unsere Mütter, unsere Väter») представља психолошку етапу коју је савремена Немачка прескочила.
Сада Немци имају право да, ако не јавно, а оно кришом, буду сигурни да су војници Вермахта били, ма шта се мислило, јунаци. А ако су и убијали – то је било да би испунили наређења претпостављених.
Зато руски војници у том немачком филму изгледају баш онако, како их је описивао Гебелс. Варвари и недовршени људи. И још више од тога. „Наше мајке, наши очеви“ је филм не само антируски, већ и изазивајуће антипољски. Немачки режисер блати прљавим бојама два народа – победника, а светле тонове оставља својим сународницима у фашистичкој униформи.
Како су у том филму приказани Пољаци? Као пљачкаши који, пошто убију неколико хитлероваца, одмах трче да копају по њиховим џеповима, трком пребројавајући шта су све напљачкали: сатове, златне зубе и тд.
Где год су у филму Пољаци – ту је пијанка. Ако Немци вичу са разлогом, Пољаци увек праве дар-мар тек онако. А најважније – војници Армије Крајове (АК) су приказани као највећи могући антисемити: пошто су напали конвој немачког воза у коме су били логораши, АК-овци су несрећне заточенике оставили да се гуше по затвореним вагонима зато што су ти заточеници били Јевреји који су, баш као и „комунисти или Руси: бољи мртви, него живи“.
Односи међу АК-овцима и Јеврејима у време рата су стварно били врло непријатни. Дискусије на ту тему у Пољској трају и у наше време. Међутим, нећемо о томе. Немачки филм је грубо тенденциозан, а једна од главних „тенденција“ је у томе, да се од пољског антисемитизма не види немачки. Чак обрнуто – један од главних јунака је немачки Јевреј али га, испоставља се, не мрзе баш сви Немци. А Пољаци су приказани као људи који су спремни на сваку гадост према Јеврејима, све до стрељања свог ратног друга – немачког Јевреја, који је дотле заједно са њима учествовао у многим чаркама.
Уопште – јеврејско питање у Пољској представља врло осетљиву тему, и уз то и врло комплексну. На пример – један од народних хероја Пољске – Јевреј Берек Јоселевич, учесник у устанку Кошћушка 1794.године, учесник у Наполеоновим ратовима, оснивач Јеврејског пука лаке коњице, прве јеврејске милитаризоване јединице од времена римско-јеврејских конфликата из 8.в.н.е. погинуо је у сукобу са Аустријанцима 1809.године код Коцка. У пољском језику се одомаћила изрека да је неко прошао „Као Берек код Коцка“, која значи: без наде у спас. Његово име носе многе пољске улице.
Класику пољске књиевности Јулијану Тувиму припада чланак „Ми, пољски Јевреји“, у коме аутор размишља колико су пољски Јевреји у себи прихватили пољску суштину, као и о пољском јудејству. Он представља одзив Ј.Тувима на устанак у Варшавском гету, у коме је погинула његова мајка. Затим је дошло до јеврејских погрома у Едвабну (1941.), Кракову (1945.) и Кељцеу (1946.).
Дуго се сматрало да су у Едвабну Јевреје убијали хитлеровци, али је 2000.године изашла књига Јана Томаша Гроса „Комшије: историја уништења јеврејског градића“. Она је направила сензацију јер аутор, по струци историчар, прича о мучењу Јевреја из Едвабна: они су каменовани и убијани штаповима, живи спаљивани. Када се појавила та књига морао је да се умеша и Пољски институт народне успомене (Instytut Pamięci Narodowej).
Његови сарадници су били принуђени да се четири дуге године (од 2000. до 2004.) баве проучавањем те малопривлачме странице пољске историје. У току истраге оптужбе Ј.Т.Гроса су углавном потврђене, али их је пољска страна мекше формулисала. Објављена је верзија да су Пољаке на Јевреје хушкали Немци, а број погинулих Јевреја је изнео не 1500, како тврди Грос, већ ни 350.
Слично се десило и при истрази погрома у Кракову о коме се мало зна. 1945г. се појавила верзија да је погром испровоциран од стране совјетског НКВД-а, како би се запрљало чисто име пољске антикомунистичке опозиције. Оваква верзија је искоришћена и годину дана доцније, приликом погрома у Кељцеу.
Без обзира на све, немачки антисемитизам је био тај који је обухватио читаву државу, када је уништење Јевреја вршено као конвејерском траком. Филм „Наше мајке,наши очеви“ то врло пажљиво крије.
Историја представља наличје политике. Покушај да се војници Вермахта прикажу као часни људи високог морала представља покушај да Немцима донесе морално олакшање после вишегодишњег покајања због злочина њихових предака. Наручиоци и аутори филма су читавом свету показали да Немци горе од жеље да најзад исправе рамена и да са себе збаце терет моралне одговорности за фашизам. Берлину уопште није лако да са таквим теретом спроводи своју спољну политику…
Немачка је држава којој је увек било тесно у сопственим границама. Поседујући политичку енергију и борбеност Немачка је два пута почињала светске ратове што, морамо се сложити, није у стању сваки народ да учини. Пошто су претрпели страховит пораз у Првом светском рату, од кога многе државе не би успеле да се опораве, Немци су само јако удахнули ваздух и одмах предузели Други светски рат!
После новог пораза Немачку су натерали да вештачки смањи свој апетит и да у том вештачком стању проведе неодређено дуго време, при том су се САД и њихови европски савезници из НАТО-а увек лојално односили када би на високе дужности у СРН били постављани бивши есесовци и гестаповци.
Када би долазило до исказивања нацизма у било ком његовом облику Немачка Демократска Република, која је била у пријатељским односима са СССР-ом, активно се борила, док се Запад надао да ће при том бити искоришћено и неутрошено паљење мржње бивших хитлероваца.
При уједињењу обе Немачке као узор за угледање у социјално-политичком погледу је узета Западна Немачка, односно онај њен део у коме – ако су се и борили са неонацизмом то није чињено тако чврсто, како је то чињено на истоку земље. Западна Немачка се за све Немце претворила у законодавца моде политичко-светског погледа на свет, што је резултирало својеврсним идеолошким плодовима.
Велика Немачка
Уједињење обе Немачке је по себи обећавало да та земља неће дуго мирно седети чекајући свој „комадић хлеба“ који би јој додељивали други. Са запада Немачку је парала јака Француска, са истока – пропорционално слаба Пољска. Импулс немачког експанзионизма не може да се креће у западном правцу, он иде у источном. Зато се и појавио филм о чврстим, интелектуално префињеним Немцима и примитивним Пољацима, али не и Французима. Пољска представља зону животних интереса Немачке. То је и полазиште за притисак на Русију, и тржиште купопродаје, и потенцијални савезник. Тако је било одувек, тако је све до данашњег дана. Географија је врло тврдоглава ствар.
У Пољској данас све више јача шлески сепаратизам. Део становника Пољске који живи у том делу се или бори за признање Шлеза као посебне националности, или се нада да ће Шлезија бити одвојена од Пољске и враћена Немачкој. У Шлезији има 67,8% становника Пољске којима је својствена самосвест која није пољска, а у том броју је 92% пољских Немаца. Објекат надахнућа и симбол чврстине шлеског духа за аутономаше је историјска фигура Јузефа Кождоња (1873 – 1949) – чешког политичара, колаборационисте од времена Другог светског рата, идеолога и јаког поборника независности шлеског народа, оснивача и руководиоца Народне банке Шлезије и Народне партије Шлезије.
Берлин финансира пронемачке организације Шлезије, захтева све већа права за локалне Немце, док Пољаци у Немачкој имају много мање права у култури.[1]Постоји претпоставка да неки пољски медији и организације које проричу „креси всходни“[2](Западна Белорусија и Западна Украјина) такође опстају захваљујући немачком новцу. Тако Немци, шпекулишући са носталгијом Пољака због изгубљених „креса-всходних“ дорађују технологију информационе контроле над „кресама заходним“, тј. над Шлезијом. Све чешће се чује питање о повратку шлеским Немцима њихових имовинских права која су они изгубили после уништења Трећег рајха.
Немачка тежи активној великој политици, постепено и неприметно мењајући информационо поље око тако осетљиве теме, каква је Други светски рат. Народ, затворен у себе и прикован кајањем, није у стању да обавља политичке задатке које му постављају његове вође. Том народу треба повратити веру у себе. То се данас чини преко историје, а сутра – преко будућности суседних народа.
