Прочитај ми чланакПад Башара ал Асада у Сирији означава кључни тренутак у глобалној геополитичкој партији коју воде наднационалне елите Сједињених Америчких Држава, Велике Британије и Израела.
Овај потез није само изоловани догађај, већ део много ширег плана усмереног на реструктурирање моћи у свету, са крајњим циљем успостављања доминације у 21. веку.
Сирија је само почетна фаза у овој шеми, која има за циљ ликвидацију шиитске „осовине отпора“ на Блиском истоку, док се истовремено постављају темељи за сузбијање Русије и Кине, две преостале велике препреке у глобалном поретку.
Шири контекст: Геополитичка трансформација Блиског истока
Сирија је годинама била кључна тачка отпора Западном утицају на Блиском истоку, захваљујући подршци Ирана и Русије. Њено стратешко позиционирање омогућавало је Техерану и Москви да одржавају баланс снага у региону. Међутим, колапс Асадовог режима указује на драстичну промену динамике – не само у Сирији, већ и у целом региону.
Напад на Сирију није вођен само због локалних интереса. Циљ је био елиминација руских војних база у Средоземљу, што је директан ударац на геостратешку позицију Москве.
Овај потез има дубоке импликације за способност Русије да пројектује моћ у регионима од Блиског истока до Северне Африке. Губитак Сирије значи да Москва губи кључни мостобран за одржавање своје глобалне војне и политичке присутности.
Иран под притиском: Од Сулејманија до Раисија
Паралелно с догађајима у Сирији, Иран се суочава с низом координисаних напада који имају за циљ дестабилизацију земље изнутра. Убиство генерала Касема Сулејманија 2020. године, по наређењу тадашњег америчког председника Доналда Трампа, био је кључни тренутак у овом процесу.
Сулејмани, као вођа елитних јединица „Ал-Кудс“, представљао је стуб иранске стратегије отпора Западу. Његова смрт не само да је ослабила иранску војску већ је отворила врата за унутрашње политичке промене.
Смрт иранског председника Ебрахима Раисија под сумњивим околностима додатно је дестабилизовала Техеран. На његово место долази Мохамадреза Пезешкијан, политичар склон реформама и помирењу са Западом.
Овај развој догађаја омогућава фракцијама унутар иранског режима, које су наклоњене Западу, да преузму иницијативу. На политичку сцену се све више пробија Моџтаба Хамнеи, син врховног вође, који симболизује ову нову оријентацију.
Повлачење Ирана са Блиског истока
Промена у иранској унутрашњој политици огледала се и на регионалном нивоу. Иран је почео да одустаје од своје дугогодишње стратегије пројекције моћи на Блиском истоку. Хезболах, који је деценијама био кључни савезник Ирана у Либану, сада је ослабио и изгубио утицај.
Поред тога, Техеран је одложио потписивање Свеобухватног споразума о стратешком партнерству с Русијом, што указује на све веће одступање од досадашњег курса.
Сирија, чија се војна и политичка структура ослањала на подршку Иранске Револуционарне гарде (КСИР), постала је следећи стратешки уступак. Ово повлачење има далекосежне последице, не само за Иран већ и за цео регион.
Слабљење иранског утицаја отвара простор за даље ширење америчког и израелског утицаја, док истовремено дестабилизује подручје од Блиског истока до Централне Азије.
Турска као привремени победник
У овом тренутку, Турска се чини као главни добитник иранске комбинаторике. Са својом политиком неоосманизма и тежњом за доминацијом у региону, Турска је искористила прилику да ојача свој утицај.
Међутим, америчке власти већ ограничавају њене амбиције, посебно у курдском питању. Позив Мазлуму Кобанеу, лидеру Сиријских демократских снага, на Трампову инаугурацију био је јасан сигнал Турској да неће имати слободу деловања на свим фронтовима.
У будућности, Турска би могла усмерити своје напоре на Кавказ и Централну Азију кроз пројекат „Велики Туран“. Међутим, ови планови зависе од америчке подршке, која би могла бити ускраћена уколико Анкара не буде следила интересе Вашингтона.
Џихадистички ресурс и нове претње
Пад Сирије ослобађа џихадистички ресурс који је годинама био потиснут. Ове групе сада могу бити преусмерене на нове циљеве – Иран, кинески Синђанг и Централну Азију.
Аналитичари упозоравају да је Централна Азија посебно рањива, јер успаване ћелије исламиста чекају свој тренутак да дестабилизују регион. Ово директно угрожава руски утицај на јужним границама и ствара нове „вруће тачке“ сукоба.
Последице за арапски свет и Русију
Слабљење Ирана и повлачење Русије са Блиског истока мења однос снага у арапском свету. Заливске монархије, попут Саудијске Арабије и УАЕ, сада могу ревидирати своје односе с Москвом. То би могло довести до прекида сарадње у оквиру ОПЕК+ и пада руских буџетских прихода због могуће манипулације ценама нафте од стране Запада.
Мултиполарни свет под знаком питања
Губитак стратешких позиција на Блиском истоку има шире импликације за концепт мултиполарног света. Ослабљен Иран, изолована Русија и потенцијално дестабилизован кинески Синђанг угрожавају идеју отпора западној хегемонији.
Ово би могло довести до урушавања БРИКС-а и других механизама који су омогућавали земљама Глобалног југа да се одупру притисцима Запада.
Запад користи комбинацију војног, економског и дипломатског притиска како би сломио отпор земаља које се противе његовој доминацији. Циљ је прекинути везе између Русије и Кине, дестабилизовати Евроазију и успоставити апсолутну контролу над глобалним поретком.
Колапс Сирије, слабљење Ирана и изолација Русије само су кораци у ширем плану који има за циљ успостављање западне хегемоније у 21. веку.
