Pročitaj mi članak
Формирајући своју одбрамбену политику САД се суочавају са четири одвојена безбедносна изазова одједном: Кином, Русијом, Ираном и сунитским џихадизмом. Та ситуација је сасвим другачија од времена Хладног рата када се Америка, упркос томе што је имала шриом света отворене безбедносне конфликте, суочавала само са једном диаметрално супротном идеологијом и свестком силом: Совјетским Савезом.
Совјетска претња током Хладног рата била је несумњиво много озбиљнија него ове четири горе наведене претње са којима се САД суочавају данас. Совјетски Савез био је глобални противник, док су Русија, Кина, Иран и сунитски џихадисти углавном претње регионалног карактера. Без обзира на то треба рећи да је суочавање са ове четири одвојене претње у многочему компликованије, па чак и опасније него суочавање са само једном од њих.
Хладни рат свакако није био једноставан историјски период за САД јер “совјетска претња” није долазила само директно из Москве него и из свих осталих делова света који су на овај или онај начин били савезници совјетске Русије. И без обзира на то да су многе од конфликтних ситуација у том периоду имале само регионални или ужи локални карактер сама чињеница да је између њих и Москве постојала (стварна или намишљена) веза чинила их је опасним по САД и привлачила њихову пажњу. Овде треба такође напоменути да иако је увек постојала реална опасност да се тензије регионалних сукоба претворе у сукоб глобалних размера постојала је исто тако и спремност америчке и совјетске (руске) стране по мирном решавању нагомиланих проблема. Штавише, обе суперсиле биле су у стању да путем надзора својих регионалних савезника спрече даљу ескалацију локалних и регионалних сукоба.
О АУТОРУ
Марк Н. Кац је универзитетски професор на George Mason University in Fairfax, Virginia, United Statest and politics. У свом научном раду се бави спољном политиком (акценат на Русију и Глобални рат против тероризма).
Међутим ово није ситуација и данас. Претње које представљају Русија, Кина, Иран и сунитски џихадизам су увелико одвојене једна од друге. Међу њима не постоји тај однос хиерархије као некада између две суперсиле и њихових локалних савезника. Претња коју Русија представља за САД огледа се управо у политичким дешавањима на европском континенту, док се та претње у случају Кине огледају у дешавањима на подручју Источне и Југоситочне Азије, а у случају Ирана и сунитског џихадизма на подручју Блиског Истока.
Све ове наведене претње додуше долазе и у међусобне интеракције. Као пример наведимо руску политику у Украјини због које САД интересном утицају Кине не могу да посвете онолику пажњу колику можда то политички актери у Вашинготну заиста и желе. Што још додатно компликује ситуацију за САД је и чињеница да упркос томе што су Иран и сунитски џихадизам можда супротстављени један другоме треба узети у обзир чињеницу да свако упадање моћи једнога од њих може да значи јачање позиције другога.
Додатан проблем за САД представља и чињеница да ни данашњи амерички савезници нису подједнако забринути за дешавања око ове четири претње као што је то био случај у временима Хладног рата када су сви њени савезници били подједнако ангажовани на поткопавању утицаја Совјетске Русије. Док су амерички савезници у Европи забринути због јачања руског утицаја, то није случај и са њеним савезницима у Азији који своју пажњу оријентишу на процес јачања кинеског утицаја. Сличан случај је и са савезницима САД на Блсиком Истоку.
Поставља се питање шта може Вашингтон да уради у оваквој ситуацији?
Идеално решење би било ако би подједнако обратио пажњу на све четири претње одједном. У пракси је то тешко оствариво зато је реалније очекивати да ће званични Пентагон да обрати пажњу на ону претњу која у датом моменту представља највиши степен опасности по његове националне интересе.
Са својом огромном популацијом, изузетно брзо напредујућом индустријом и модернизацијом своје војне силе Кина тренутно представља најважнију безбедносну претњу САД, па и остатку света. Слично је и на подручју Блиског Истока где је Иран урпкос својој војној и политичкој моћи ипак до неке мере спреман и да сарађује са Западом, нарочито у светлу све интензивнијег јачања фундаменталног исламског милитаризма.
Са друге стране САД исто тако иде у корист и спремност есктремних исламиста, оличених у тзв. Исламској држави да уз војну помоћ Запада свргну са власти легитимно изабране и увек потенцијално опасне иранске власти.
Ова анализа зато сугерише да САД морају у датим околностима да обрате посебну пажњу на смањивање утицаја Русије и сунитских џихадиста, док је на релацији Вашингтон-Техеран и Вашингтон-Пекинг барем за сада потребно задржати поприлично неутралне позиције или барем тражити поједине елементе заједничких интереса. У сваком случају творци америчке спољне политике морају рачунати на то да ће смањивање утицаја једних геополитичких противника (у овом случају Русије) по свој прилици резултирати у јачању других претњи (пре свега Кине и радикалних исламиста). У том дуелу увек је потребно да САД следе своје безбедносне интересе.
За Србин.инфо са енглеског превео Данијел Игрец
