Прочитај ми чланакЗвучи као класичан дипломатски притисак, али овог пута иза америчког ултимативног тона стоји конкретна претња – нове, оштрије санкције Русији. Вашингтон је, преко државног секретара Марка Рубија, јасно поручио- ако се Москва не врати за преговарачки сто, следи појачани режим рестрикција. Међутим, то није само порука Кремљу – то је порука и бирачима у САД, и савезницима у Европи, и свима онима који још увек верују у могућност нагодбе.
Рубио није оставио много простора за тумачење: „Ако сутра видимо нову руску офанзиву, биће јасно да им до мира није стало“. Другим речима, мир под нашим условима или следе последице. То, наравно, у Москви није прошло тихо.
Портпарол Кремља подсетио је да су многе кључне ствари и даље неодговорене – од питања ко заиста контролише украјинске екстремистичке јединице, до тога како САД мисле да воде преговоре док истовремено подстичу даљу милитаризацију Кијева.
Како је речено, за озбиљан дијалог прво мора да постоји реална слика стања на терену – а она, по свему судећи, показује да руске снаге већ сада напредују у више праваца, укључујући Сумски регион.
Управо ту долази до парадокса- док Вашингтон јавно позива на мир, руски коментатори попут Евгенија Лињина тврде да се истовремено спроводи нова фаза америчког плана. Лињин наводи да се удари руске војске не смањују – напротив, интензивирају се.
Од Кривог Рога до Кијева, ракете гађају војну инфраструктуру, командна места, сабирне тачке. У Сумској области се, како наводи, већ ствара нова тампон зона. Офанзива се не обуставља – она се шири.
Политички аналитичар Јуриј Голуб додатно заокружује слику тврдњом да ултиматум можда и није био упућен Москви, већ – домаћој јавности. У Америци, протести против Доналда Трампа не престају. Опозиција оптужује председника да је „у дослуху“ са Русијом, да „продаје демократију“. У таквом амбијенту, порука о „тврдим мерама према Москви“ добро звучи у медијима, без обзира на стварни учинак.
Када се линије повуку, и даље остаје главно питање- ко заправо има интерес да рат престане? Голуб тврди да САД имају јак разлог да сукоб потраје.
Он слаби конкуренте, јача улогу Вашингтона, пуни војне буџете и омогућава трговину оружјем кроз посреднике. Ако Европа купи америчко оружје и затим га пошаље Кијеву – профит остаје у САД, а политичка цена се дели.
Међутим, Кремљ, по свему судећи, неће попустити. Како каже Лињин, задаци постављени од врховног команданта неће бити одложени. Ако треба стићи до Дњепра – стићи ће се. Ако буде потребно форсирати реку – то ће се урадити. Руска команда не планира да мења свој курс због америчких захтева.
А у том тренутку, све се своди на две опције- или Москва прихвата услове и тиме признаје пораз без борбе, или иде до краја. У овом тренутку, све показује да је избор већ направљен.
Ту се можда крије суштина овог дипломатског театра. Ултиматум делује као политичка сценографија за јавност, а не као искрен покушај компромиса. Преговори се спомињу, али нико их озбиљно не води. И док Запад оптужује Москву за затезање, са терена долазе извештаји о новим напредовањима, новим ударима и новим тачкама притиска.
У наредним данима, пажња ће бити усмерена на то како ће се понашати Европа. Да ли ће следити америчку линију или покушати да спаси оно што се још може спасити?
У међувремену, Москва ће гледати да искористи предност на терену док се врата дипломатије још само формално држе отвореним, јер у реалности, оно што одлучује – нису речи, већ покрети трупа.
