Пандемија корона вируса, затворене границе и нова дигитална реалност – таква је била прошла 2020. година. Много тога што је раније било нејасно сада постаје очигледно: где нас воде светске елите, како је у САД спречена Трампова револуција и да ли је, на дуже време, угашена, какво је место додељено Русији у том „врлом новом свету“? О овоме и многим другим стварима у интервјуу за Накануне.ру говорио је историчар, академик Међународне академије наука, Андреј Фурсов.

Питање: Много се говори о глобалној перестројци, форматирању које је подстакла пандемија корона вируса. Тема је разматрана и на Форуму у Давосу на коме је учествовао и Путин. Где нас воде светске елите – да ли је то један, јединствен процес или овде назиремо неки договор?

То није сасвим јединствен процес јер постоји неколико група у светском владајућем слоју. Заједнички им је циљ: сачувати власт, привилегије и богатство у посткапиталистичком свету који се формира. А средства за постизање циља су различита, као што су различите и њихове представе о конкретном устројству посткапиталистичког света.

Они које можемо назвати умереним глобалистима – а то су пре свега снаге које стоје иза Трампа – сматрају да је неопходно сачувати, у овој или оној форми и степену – државе (и с њима повезан индустријски и финансијски сектор, средњи слој…), али под контролом међународних институција као што су ММФ или Светска банка. У овој варијанти посткапитализам је компромисно уређење, које узима у обзир интересе не само новонасталих група и „чистих финансијера“, бенефицијара епохе финансијализације (1980/90-2010), већ и бенефицијара претходне епохе (1930-1980).

Ултраглобалисти (можемо их назвати, такође, и радикални глобалисти, неотроцкисти, глобтроцкисти, десни троцкисти) ослоњени су на практично бескомпромисан приступ у стварању новог светског поретка на руинама познокапиталистичког света – реч је о његовом претварању у рушевине, о „анулирању“, о одбацивању. Не без разлога, програмски документ ултраглобалиста, који је написао организатор Светског економског форума у Давосу (дружење чиновника на високим положајима, просечних, или мало изнад просека, који се налазе у служби ултраглобалиста) К. Шваб заједно са Тјеријем Малереом, тако се и зове – „Велики ресет (2020) (Great Reset); код нас се често „reset“ погрешно преводи као „перезагрузка“ (рестартовање), међутим, то је заправо „сброс“, „обнуление“ (одбацивање, анулирање); „перезагрузка“ је restart или reboot.

Приступ глобтроцкиста новом светском поретку претпоставља ликвидацију државе (и уместо ње неколико огромних супер или мегакорпорација типа британске Источноиндијске компаније; није случајно последњих година, у науци и публицистици Пост Запада, нагло порасло занимање за историју ове компаније), средњег слоја, приватне својине и – колико год то ужасно звучало – породице. У том смислу глобтроцкизам представља анулирање не само капиталистичке епохе и епохе Модерне, већ суштински, целе људске цивилизације: нови светски поредак претпоставља стварање новог човека – без својстава, без личности, и у том смислу маске на лицима током митологизоване „пандемије“ – симбол су безличности и потчињавања „новој реалности“ и њеним господарима, разуме се, ако успеју да реализују планове.

Такозвана „пандемија“ је средство помоћу кога ултраглобалисти, наследници истовремено Лава Троцког и Леа Штрауса, покушавају да склепају свој „врли нови свет“. Узгред, пре десетак година Жак Атали је отворено изнео да је управо пандемија неопходна да би се изградио нови светски поредак. Први покушај – представљање „свињског грипа“ као пандемије – пропао је, но СЗО је то искористила да нагло спусти број оболелих/умрлих потребних за проглашавање пандемије од ове или оне болести. У октобру 2019. године спроведене су „обуке“ – Event 201, а 2020. године су објавили пандемију. При томе су чак и ултраглобалисти, типа пробисвета Шваба, били принуђени да признају: КОВИД-19 не представља егзистенцијалну опасност за човечанство. У „Великом ресету“ обер-Давос наводи следећу статистику: у јуну 2020. године, када је књига предата у штампу, губици од „пандемије“ износили су 0,06% светског становништва. То се, према Швабу, не може поредити ни са „шпањолком“ , шпанском грозницом (1918-1919: 2,7% светског становништва је умрло), ни са „црном смрћу“ (куга, 1348: 30-40% европског становништва), ни са „јустинијановом чумом“ (541-543 године: 30-40% становништва Средоземља). Више од тога, према аутору Великог ресета, главно у „пандемији“ (која, како он de facto признаје није пандемија) нису жртве, већ чињеница да она представља шансу да се у потпуности промени свет – одбаци стари и изгради нови.

Шта то представља за свет?

Ово је свет „стејкхолдерског капиталзма“ (stakeholder capitalism), тј. „капитализама за све“ (капитализам у интересу свих заинтересованих страна). Шваб га супротставља „акционарском капитализму“ (shareholder capitalism), који је владао у ХХ веку. Ако је акционар власник, онда је стејхолдер – редован судеоник, а то је просто заинтересовано лице или, како га Шваб дефинише, „секундарни учесник огромног комерцијалног пројекта“. При томе, иако у је термину „стејхолдерски капитализам“ присутна реч „капитализам“, у реалности ова форма је усмерена ка ликвидацији капитализма, приватне својине – пре свега малог и средњег бизниса.

А шта ће бити са приватном својином крупног бизниса, корпорација?

Ствар је у томе што у данашњим условима то већ није приватна својина. У ситуацији када је управљање одвојено од својине, као што је то случај у корпорацијама са њиховом антитржишном и планском економијом, и када оно почиње да влада својином, дешавају се две ствари: прво, својина се из приватне претвара у корпоративну; друго, постаје функција управљања, власти, слива се са њом. И када одлучујући фактори производње постају неопредмећени или, како некад нетачно говоре, нематеријални, капитал-својина крупних корпорација се претвара у власт, којој, у суштини, капитал већ није потребан.

Објасните молим Вас.

Капитал је опредмећени рад, који уложен, ствара нову вредност, тј. реализује се као самоувећавајућа својина. Присвајање управо овог типа својине – опредмећених фактора производње као одлучујућих – лежи у основи капитализма. У данашњим условима, у хипериндустријализованом сектору производње (иако он и није постао у потпуности доминантан, премда је, неспорно, водећи) одлучујући фактор производње, а према томе и основни објекат присвајања, постају неопредмећени фактори, и управо њихово присвајање конституише субјекте који образују систем посткапитализма.

Социјалне мреже у таквом контексту постају и објекти присвајања и средство контроле, а контролори социјално-информационих платформи – нови господари Светске Игре, власници, принципијелно нових, објеката. Корпоративна својина се на крају претвара у чисту власт.

Ипак, у друштву је очуван капитал значајног обима. То је капитал малог и средњег бизниса, акционарски капитал малих и средњих власника. Појединачно, то није велики капитал, понекад су у питању – микрочестице, мрвице. Но, узете заједно – представљају значајну маса капитала насупрот кога се не налази крупни капитал корпорација, већ, у суштини одвојена од капитала – власт која га негира. Да би се изградило ново уређење ову масу треба експроприсати. Излаз из капитализма и улаз у њега, испоставило се, као слика у огледалу је: у првом случају то је експропријација земље (ограђивања у Енглеској XVI–XVII века), у другом – експропријација капитала под видом замене акционарског капитализма стејкхолдерским, тј. секундарним учешћем на комерцијалном тржишту, које са капитализмом нема никакве везе.

И како ће се вршити експропријација?

Она се већ одвија. У време првог таласа корона кризе, у САД, локдаун је уништио 4,5 милиона малих и средњих бизнисмена – њихов бизнис се више неће обновити. Слични процеси се одигравају и у Великој Британији, Француској и другим државама Западне Европе. У перспективи, доћи ће до повећања пореза за очување природне средине, за борбу са климатским променама; у САД ће увести порез за исплату „компензације за векове ропства“ црнцима. То јест реч је о прерасподели средстава средњих слојева нижим. Пореско бреме, а оно ће, несумњиво, постати тешко, натераће мале и средње власнике или да продају бизнис, или да се инкорпорирају као „секундарни учесници“ у комерцијални сектор корпорација, или ће пропасти. Обратите пажњу на кампању која се води за убеђивање људи да је „несвојина“ боља од својине! Шта ће вам лични аутомобил? Каршеринг је бољи. Шта ће вам лични стан? Боље је изнајмити. И тако даље. Реч је стварању огромног слоја људи који нису само без капитала, већ и без својине. Такве људе је лакше контролисати, лакше је њима управљати, посебно ако се уз то уништи образовање, као што га уништавају у Руској Федерацији „мајстори“ – од Фурсенка до Грефа. „Пандемијом“, са једне стране, јачају средстава контроле и надзора над људима помоћу видеотехнике, електронике, социјалних мрежа и на друге начине; с друге стране – уништава се образовање помоћу наставе на даљину.

У Кини оно што називају „електронским концлогором“ постаје готово свакодневница у облику система „социјалног рејтинга“ („социјалног поверења“). У зони европске цивилизације, чак и њеним деградирањем у стање Пост Запада, а посебно у Руској Федерацији, кинеску варијанту није у потпуности могуће реализовати. Ипак, кретање у том правцу је присутно. Узгред, стављање маски на лице, такође представља контролу, потчињавање и обезличење.

А талас протеста по целом свету који смо видели, то је отпор овој тенденцији?

Наравно. Људи интуитивно осећају да наднационалне врхушке не само што их нагоне у тор, већ руше њихов нормалан живот, замењујући га „новом нормалношћу“. Синтагма „нова нормалност“ прави је новоговор орвеловског типа. Иако познати по поштовању закона, Холанђани и Немци, са својим традиционално приземним свакодневним животом, излазе на антикарантинске демонстрације, то значи: на својој кожи су осетили да њихов свакодневни, нормални живот уништавају. И што више буде таквих протеста, што већи буде притисак на светску врхушку, тим боље – она ће више одступити од онога што је замислила.

Уопштено, ново уређење готово никада не побеђује нокаутом, већ, по правилу – на поене. Оно је резултат компромиса старих и нових група господара с једне стране, и, између господара узетих у целини и становништва – са друге. И што је активније и непокорније становништво, то ће ново уређење бити мекше, ако му је уопште суђено да се формира.

Осим тога, треба се сетити да се, како је приметио један од највећих америчких социолога Б. Мурмладши, велике револуције не рађају из победничког крика долазеће класе, већ из предсмртног ропца класе коју ће прекрити талас прогреса. Једино средство да се богаташи и власт натерају да узму у обзир и људе – јесте жесток отпор. И зато су антикарантински протести на Пост Западу добри: Буро, удри јаче! (М. Горки, Песма о веснику буре, прим. прев.)

А шта је са САД? Тамо су, такође, били протести. Како се нови председник уклапа у план, каква се борба тамо распламсала?

САД су једна од најважнијих позорница социјалне, психоисторијске борбе/рата за будућност. Ултраглобалисти су планирали да престроје Америку за 16 година: два четворогодишња председничка мандата Обаме плус два четворогодишња мандата Хилари Клинтон која би га заменила. За тих 16 година, до 2024. САД су требале постепено, али неповратно, да се промене у складу са плановима ултраглобалиста. Ипак, као риђи трол из табакере, искочио је Трамп – неочекивани адут, џокер умерених глобалиста и помешао све карте, покварио све планове ултраша. Да би свргнули Трампа морали су да активирају црначки покрет, испровоцирају социјалне и расне конфликте, да руше основе политичког система земље, тј. покрену немире који ће се тешко зауставити.

Осим тога победа Бајдена, кога, како ја видим, могу без пробе ангажовати за улогу Дуремара у екранизацији „Доживљаји Буратина“ (екранизација приче Алексеја Толстоја, прототип Буратина је Пинокио из приче Карла Колодија. У тексту се често Пинокио зове само „лутка“ – il buratino на италијанском. Прим. прев.), била је пирова: компромитована је и легитимност председниковог мандата и сама институција председника, и – у великој мери – политички систем САД, који више неће бити исти ни сам по себи, ни у очима неколико десетина милиона људи. Осим тога, током своје четири председничке године, уз сву недоследност и уз све грешке, Трамп је толико тога учинио да ће ултраглобалисти изгубити најмање две године да рашчисте терен за реализацију свога плана. То значи губитак темпа који ће морати да компензују суровошћу и радикалним акцијама. А то ће, са своје стране, изазвати противљење и још више заоштрити ситуацију. Трампизам као да је поранио, показао се мутним, конфузним, али и потпуно способним да развије форму масовног социјалног и идејног отпора глобтроцкизму, при томе не само у САД – морамо узети у обзир и активност Стива Бенона у Западној Европи, његове контакте са представницима конзервативних кругова и партијама деснице.

Друштво у САД се поделило – но, да ли је то подела на расној или класној основи?

Раскол се одвија по различитим линијама и у различитим правцима. У средњим и нижим слојевима друштва изгледа као расно-етнички, но то је форма, у суштини он је – социјални, класни – по Стаљиновој максими: „национално по форми, класно по садржини.“

Ултраглобалисти теже да анулирају и ресетују историју последњих 100-150 година, пошто је последњих 30 година глобализација довела до финансијализације, тј. деструктивни капитализам је дошао до банкротства из ког је излаз – анулирање претходне историје и њено ресетовање.

Ресет историје претпоставља лишење бенефицијара онога што су током 100-150 годишњег периода стекли. Главни бенефицијари одлазеће епохе били су бели људи – и у Европи, и у Америци. По мишљењу ултраглобалиста, најбољи начин да се они лише постојећих позиција јесте промена односа снага у друштву између обојеног и белог становништва у нижим и средњим сегментима друштва – у корист обојеног. На тај начин, црни и обојени слојеви, под левим паролама („црвена застава“) или под паролом „негро-фашизма“ („црна застава“) постају савезници ултраглобалистичке врхушке у процесу транзита у посткапитализам. У Европи, покушај да се до овога дође учињен је помоћу миграционе кризе, коју је неко прецизно назвао – „етничким оружјем“, а у САД заузимањем курса – да се пре свега истакне улога Црнаца, Латиноса, Азијата, Индијаца. Бајден је већ изјавио да управо ове расно-етничке групе његова администрација посматра као приоритетне. У низу америчких организација већ се појављују „менаџери за различитост“; реч је о расно-етничкој различитости, различитости сексуалних мањина, то јест на белце ће сада извршити снажан притисак, провоцирајући социјалне конфликте – организовани хаос као облик управљања.

Узгред, врло је занимљив етнички састав Бајденове администрације. Аналитичари су већ приметили да је у њој много Јевреја; ипак, због нечега, није примећена чињеница да се у њој налази и велики број Индијаца. Последње говори и о унутрашњем курсу, и о спољашњем – антикинески савез са Индијом, покушај максималног американизовања политике ове земље. Међутим, понављам, све ово само споља изгледа као расно-етнички процес, но, његова суштина је класна. Мислим да ће глоботроцкисти, барем у САД, имати прилично проблема. Прво, белци ће се безусловно супротставити, друго, отпор ће пружити и целе државе у којима нема много црног становништва. У Руској Федерацији ово мора бити добро расветљено и активно коришћено у информационој борби са Пост Западом.

Трамписти су оформили снажан протестни покрет, као што смо недавно видели и настављају борбу? Да ли је онда могућ грађански рат у САД?

Мислим да грађанског рата, у правом смислу речи, неће бити. А перманентних немира, као реакције на перманентну глобреволуцију неотроцкиста – биће. Недавно ми је један добар друг испричао следеће. Он комуницира телефоном и електронском поштом са својом бившом другарицом из разреда која се одавно са мужем преселила у САД. Тамо имају кућу, посао – средњи слој. Обоје су трамписти. Причала му је да су она и муж, у очекивању тешких времена, прошли обуку руковања ватреним оружјем, купили га, направили озбиљне залихе хране и спремни су да се бране оружјем.

Једном је књижевни историчар и критичар А. Лебедев рекао о Чадајеву да се његова кућица на Басманој одвојила од Руске империје. Данас се цео слој Американаца, слично, одвојио до бајденовско-ултраглобалистичке Америке. А као што је познато – ову библијску фразу волео је да понавља непријатељ Ротшилдових, председник Линколн: дом који је изнутра подељен, неће опстати. Америчким „традиционалистима“ треба помагати, не треба се устручавати – противника треба тући на Стаљинов начин, на његовој територији. Поред тога, ултраглобалисти се не устежу да се мешају у наше унутрашње послове, шаљући нам политичке диверзанте, који уз помоћ политичке педофилије, под видом борбе са конкретним режимом, покушавају да уздрмају руску државност и анулирају нас и нашу историју.

Постоји мишљење да САД преформатирају елите, и да ће она бити много више лева земља?

По форми и тактички – да, ипак по садржају и стратешки то је нешто сасвим супротно. Ултраглобалисти су самодовољна врхушка, којој ни за опстанак ни за самооправдање није потребна никаква идеологија. Идеологија је као прво, за „middle“, за масу; друго, она је средство за манипулацију. Троцкизам овде наступа као средство. Ако треба биће „леви“ и револуционаран, ако треба биће – „десни“ и реакционаран. Ултраглобалисти су аполитична и аморална (ван морала) група чији је циљ – потпуна власт на глобалном нивоу, која нема потребу за идеологијом, а реализује се у облику непосредне контроле над понашањем обезличених маса (маска под називом „пандемија“ – као сећање на будућност?). Левицу и либерале, као снаге које су одрадиле своје, данас користе за рушење капитализма – они ће и отићи заједно с њим; планирано уређење више ће личити на свет у духу Леа Штрауса (на стари начин – „десно“).

А у том „врлом новом свету“ какво место су ултраглобалисти доделили Русији?

У најопштијем, стратешком плану – или „у кибли“ Историје, или у средини између периферије и ђубришта. У конкретном плану, мислим, Русији са њеним огромним пространствима, одређене су три функције: један део земље треба да постане депонија за смртоносни отровни отпад Пост Запада; други део, супротно, високоеколошка зона привременог, а у случају геоклиматске катастрофе – сталног боравка једног сегмента светске врхушке, резервна територија (узгред, ако се присетимо „откровења“ Хилари Клинтон, то се односи на значајан део целог постсовјетског простора); трећи део је предвиђен да буде позорница војних операција против Кине (ако ултраглобалисти успеју да докрајче Русију, следећа тачка њихове агенде је разарање Кине помоћу спољашњих и унутрашњих (грађанских) ратова, нешто између новог издања „опијумског“ рата и Тајпиншког устанка.

Али то захтева претходно рушење руске државности?

Наравно. И услови за то су данас много погоднији него, рецимо, пре петнаестак година. И није ствар само у економској стагнацији, деградацији управљања и управљача, корупцији и у томе што је свесно одгајано поколење потрошача, које не зна како је рушен СССР и шта су биле деведесете – поколење способно да буде гробар режима на позив неког попут „берлинског пацијента“ и његових газда. Ствар је – озбиљнија – и у нечем другом. Дуго времена покушаји ултраглобалиста да ослабе државу САД, ако већ не могу да је у потпуности блокирају, снажно су кочени постојањем моћних држава са нуклеарним наоружањем – Руске Федерације и Кине. Транснационалним корпорацијама и наднационалним групама за глобалну координацију и управљање САД су биле потребне као гвоздена песница. То јест, у почетку је било потребно демонтирати Русију и Кину и тек после тога дохватити се САД.

Дигитализација мења ситуацију. Такозвана „електронска држава“ или „дигитална држава“ представља мину постављену испод државе, која нема одложено дејство. Прво, дигиталне структуре, платформе или, на пример, „екосистеми“ типа грефовског Сбера, преузимају низ функција које обично врши држава. Друго, „платформе“, екосистеми и остали дигитални монструми раде на наднационалном, наддржавном нивоу и сједињују се у глобалну мрежу или ланац. Ту мрежу/ланац ултраглобалисти бацају на државу која ризикује да се заплете као тешки гладијатор-мурмилио у мрежу лако наоружаних, али врло покретљивих ретарио-гладијатора.

Дигитализација власти омогућава ако не анулирање државе (уз то три највеће државе одједном), онда слабљење уз очување њене љуске: истовремено, у облику нечега што личи на војни трофеј, скалп или, у бољем случају, древни трупац са изрезбареним идолом на који се могу окачити сва сагрешења. „Дигитална држава“ у перспективи представља наддржавну дигиталну власт. Ипак, да би се раширио процес ове трансформације или чак трансмутације, ултраглобалистима је неопходно стварање политичких претпоставки, потребна им је политичка победа, у три највеће државе, над снагама које оличавају управо – државну власт, па макар та власт била повезана са умереним глобализмом или чак ограничена глобализмом.

У САД ултраглобалисти су уз велики напор и огромне махинације успели да сачувају победу на поене, али то је пирова победа, предстоји – борба. У Кини, „комсомолци“ и њихови англоамерички савезници нису успели да одстране Си Ђинпинга, па предстоји, такође, борба у средишњици коју ултраглобалисти не могу добити. Произлази да је поље на ком се води историјски одлучујућа битка почетком XXI века, као и почетком XX века, најслабија карика систем држава – Русија, како год се она звала. Управо зато се ултраглобалисти и њихови компањони труде да у Руској Федерацији максимално дестабилизују ситуацију, наводно ради уклањања конкретног режима. То је лаж. Њихов циљ није режим, већ Русија као држава, као психоисторијски тип, као цивилизација. Овде, у Русији, слабој карици, видимо да ће се решавати много тога у судбини света – исто као што је било и 1917. и 1967. године (тада је номенклатура, одрекавши се скока у посткапиталистичку будућност, значајно допринела тријумфу деградационо-деструктивне тенденције, која је свет довела до његовог данашњег кошмарно-дегенерисаног стања).

Као што је познато, ланац не може бити јачи од своје најслабије карике. Почетком XX века блистави руски публициста М.О. Мењшиков писао је да уколико у Русији не дође до промене енергије, земља ће почети да личи на колонијалну Индију – и промена се догодила. Русија је упала у котао револуција и грађанских ратова, али није постала англосаксонска колонија, већ се претворила у супердржаву. Почетком XXI века можемо рећи: ако не дође до промене енергије, Русију чека гора судбина од оне којa је задесила колонијалну Индију. Ситуација се заоштрава и погоршава зато што Пост Запад са својим англосаксонским језгром неће чекати – време ради против њих, и већ у овој, 2021. години покушаће ако не да сруше режим, онда да под маском рушења режима учине све да Русију као државу максимално ослабе и гурну нас у пропаст. Период после рушења СССР-а јасно је показао да један сегмент врхушке Пост Запада оличава нешто између наднационалне терористичке организације (догађаји 11. септембар 2001. САД; Авганистан, Ирак, Либија; убиство Милошевића, Гадафија и много другог) и глобалне групе организованог криминала. У рушењу старог света ови криминалци су већ изгубили темпо: велико анулирање уз помоћ „пандемије“ није прошло како су планирали и „нова нормалност“ није заживела. У потрази за изгубљеним (али не по Прусту) временом, радећи по шаблонима и законима силе, „глобални хулигани“ ће рукама, пре свега својих компањона унутар земље, по периметру наших граница ударити на слабу карику.

Будимо будни и запамтимо: овде нема ситница.

Разговарала: Елена Ричкова

Са руског посрбио: Александар Мирковић

Извор: srodstvo po izboru

Ознаке: Андреј Фурсов, Доналд Трамп, коронавирус