Прочитај ми чланак
(Михаил Хазин)
Ово што се данас дешава у свету подсећа на тешки делиријум. Економска ситуација се стално погоршава а сви светски медији активно проводе кампању убеђивања маса да је криза прошла. Нећу се освртати чак ни на економске чињенице из целог света – довољно је поменути да је Европска централна банка најавила емисију од хиљаду милијарди долара. То се не ради кад је живот добар.
Знаци „когнитивне дисонанце“ (простије речено: раздвојене свести, шизофреније) све више се шире. У случају Украјине они просто боду очи. Иако став Европске уније може да се разуме: ако би Крим просто изашао из састава Украјине (то јест, ситуација би била као одраз у огледалу Косова) ЕУ би највероватније игнорисала ситуацију. Или тачније – ограничила би се на речи осуде. Али прелазак једног дела једне земље у састав друге први пут после 1945. године – то је за Европску унију ужас, ужас, ужас. Једноставно зато што сви тамошњи политичари схватају да ће се погоршавањем економске ситуације све што се дешава у Украјини скоро сигурно поновити и у Источној Европи а можда и у Западној.
СВЕ ВЕЋА УЛОГА ПРАВДЕ
Теоретски, против тога би се требало борити. Али ту се суочавамо са другим проблемом. Више пута сам писао о томе да се, сразмерно паду животног стандарда, повећава улога правде. Она се дели на три врсте: религиозну, националну и комунистичку. Последња је, после хладног рата, жестоко табуизована. Она може поново бити рођена у Источној Европи, али не одмах, тим пре што је тамо у неким земљама законом забрањена. То, наравно, неће играти неку посебну улогу јер у том региону људи нешто нарочито и не поштују законе, али ипак ће проћи неко време пре него што те идеје не подигну главу.
Међутим, друге две идеје… Са њима је ситуација много интересантнија. Наравно, светска финансијска елита бори се и против једне и против друге зато што је идеја правде суштински супротна либерализму. Али историјско наслеђе ради свој посао. Национализам у Европи два пута се суочавао са либерализмом, и у Првом и у Другом светском рату, и оба пута је изгубио. Данас је на помолу трећи сукоб, а светска финансијска елита нешто се посебно не плаши национализма (искуство постоји – треба просто међусобно завађати националисте) и спремна је да га искористи за решавање конкретних тактичких задатака. То се може добро видети на примеру Украјине. Осим тога, постоји и трећа сила, која данас очигледно постаје све јача.
Та сила је правда у интерпретацији ислама. Тачније, агресивног ислама. Он је настао као резултат рада специјалних служби Британске империје после распада Отоманског царства, али то сада нема посебан значај. То је сила која данас активно шири своје присуство у свету. Истовремено, она је преузела улогу комуниста са краја 19. века, односно те силе која категорично не прихвата савремени светски поредак због његове иманентне неправедности. Та сила толико расте, посебно у Европској унији, да специјалне службе почињу потрагу за њеним системским опонентима.
ШТА ЋЕ БИТИ РУСКИ ПРАВАЦ
Управо зато власт у Европској унији данас гледа националистима кроз прсте. Раније су их такође трпели пошто су их користили у борби против комуниста и за застрашивање обичних људи, али узде су сад попустиле. Као резултат тога, ствара се крајње опасна ситуација: група националиста и исламиста почиње јачати свој утицај и претицати либерале. Ови други – либерали – ослоњени на финансијере, геј-лобисте, чиновнике, боеме…, немају баш стабилну друштвену подршку. И, како се криза појачава а животни стандард пада, том брзином ће се и подршка либералима смањивати. А националисти и исламисти ће јачати великом брзином.
Заправо тај процес је већ почео, и јача активношћу елитних структура које у оквиру својих тактичких интереса подржавају час једну час другу страну. На идеолошком плану то ствара дивљу слику зато што медије практично у потпуности контролишу либерали. У том смислу пуцњи у уредништво Шарли ебдо – који су буквално окорели либерали у најгнуснијем смислу те речи – постали су још један покушај да се заплаши обичан човек: „Молим? Нећете либерализам? И у вас ће такође пуцати!“ Зато није мање гнусна симулација демонстрације шефова држава у Паризу типа „сви смо исте крви“. Нико није могао да поверује – и није ни поверовао.
Другим речима, нас чека веома интересантан моменат – борба националиста и исламиста на територији Европске уније. Према кинеском искуству у једном делу анализе „повезаност три силе“, то значи да ће победити комунизам. Ово је, узгред, сугестија упућена нама – у ком правцу треба формирати идеологију Русије. Да видимо да ли ће неко из наше власти схватити ту сугестију.
Узгред, веома је интересантно да се сукоб у Украјини – који је у почетку имао чисто финансијски карактер у смислу да ли ће Кијев контролисати све порезе или ће региони добити бар нека права – активно преноси на чисто национално поље (Руси против украјинских националиста). На том пољу победити се не сме – рат ће се наставити. Тако је и са хришћанством: цркве су се већ поделиле, сваки учесник у сукобу има своју цркву, понекад и неколико. Али, ако почнемо говорити о правди у социјалистичком смислу, ту се може направити оштар позитивни помак у решавању конфликта. Истина, није сасвим јасно коме је то код нас потребно.
Генерално, слика је таква. Потпуна неспремност либералне финансијске елите да подели своју моћ и своје приходе неминовно ће изазвати жестоку борбу на територији данашње Европске уније. Тући ће се националисти и исламисти, али коначну победу однеће комунисти. У сваком случају, анализа показује управо такву слику.
