Pročitaj mi članakPolitika SAD prema Aziji je bila uskogruda i nepopustljiva, ocenio član izvršnog odbora Komisije
Овогодишњи састанак Трилатералне комисије у Токију – први од почетка пандемије – необично је „отвореног типа“ за тајну организацију која следеће године прославља 50. годишњицу постојања. Настала је током Хладног рата да би управљала тројним безбедносним партнерством Америке, Јапана и Европе, а њен стварни утицај је предмет многих нагађања.
Ексклузивност састанака Комисије, на које се последњих пола века долазило само са позивницом, била је посебна атракција. У Азијско-пацифичкој групи су млади јапански политичар на кога се гледа као на будућег премијера, неколико бивших званичника министарства финансија – познатих као „валутна мафија“, као и рођак јапанске царске породице.
Гајење имиџа ексклузивности и моћи је обавеза за чланове Комисије, али је њеној тајновитости допринео и успон популизма и политичара који промовишу (тобожње) теорије завере о „владарима из сенке“. И бивши амерички председник Доналд Трамп често је критиковао „припаднике дубоке државе“.
Међутим, у суботу је новинарима портала „Никеи Азија“, који је у власништву јапанске берзе, дозвољено да присуствују састанку Азијско-пацифичке групе, под условом да не наводе учеснике по имену. Овај корак није нужно усмерен на то да се разувере критичари, већ су новинари позвани да истакну раздор који може да се појави између азијског и других крила организације.
„Сматрамо да је америчка политика према Азији, посебно према Кини, била ускогруда и непопустљива. Желимо да људи у САД препознају различите азијске перспективе“, рекао је Масахиса Икеда, члан Извршног одбора Трилатералне комисије.
Проблеми због „вишка демократије“
Сваки нови кандидат за чланство у Комисији пажљиво се проверава, пре него што му се дозволи улазак.
По правилу, чланови који добију функцију у владама својих држава – што се необично често дешава – одустају од чланства у Трилатералној комисији док су у јавној служби. Међу њима су амерички државни секретар Ентони Блинкен, Џејк Саливен, саветник за националну безбедност САД, данска премијерка Мете Фредериксен и индијски министар спољних послова Субрахмањам Џаишанкар.
Ротирање између чланства у Комисији и високих државних положаја увек је потхрањивало теорије завере. Збигњев Бжежински, који је био први директор Комисије 1973. године, касније је постао саветник за националну безбедност председника САД Џимија Картера.
Постојање Комисије заправо је повезано са дилемом да ли народу треба препустити управљање самим собом. Штавише, сама Комисија се још 1975. директно позабавила одговором на питање да ли демократија функционише, или неко треба да је усмерава?
Те године, три научника – Мишел Крозије, Семјуел Хантингтон и Џоџи Ватануки – написали су извештај за Трилатералну комисију под насловом „Криза демократије“. У њему је Хантингтон навео да неки од управљачких проблема у Америци настају због „вишка демократије“.
„У многим случајевима су стручност, стаж, искуство и таленат важнији приликом формирања власти од демократије“, написао је Хантингтон и дао пример универзитета на коме студенти одобравају именовања професора. Таква установа „можда је демократскији универзитет, али вероватно неће бити бољи универзитет“.
Исто тако, „војске у којима су команде официра биле подвргнуте вету колективном мудрошћу њихових потчињених, готово увек би завршиле катастрофално на бојном пољу“, додао је он.
Ноам Чомски је више пута критиковао Трилатералну комисију да је недемократска. Ипак, то уверење да стручни и искусни могу да воде друштво ка бољем – и даље постоји међу члановима Комисије.
У Азијско-пацифичкој групи појавило се још једно уверење, а то је да без одговарајућег управљања, ривалство САД и Кине може одвести свет у опасну конфронтацију.
„Земље југоисточне Азије ће изабрати Кину“
Један од говорника на састанку Комисије био је и амерички амбасадор у Јапану Рам Емануел.
„Идите и убедите децу у Техерану да су најбољи дани аутократије пред нама. Идите и убедите децу која су побегла из Хонг Конга да су најбољи дани за аутократију пред нама“, рекао је он.
Емануел је сугерисао да су дани поверења у Пекинг прошли. Он је подсетио учеснике да је кинески председник Си Ђинпинг једном погледао америчког председника Барака Обаму у очи и обећао да никада неће милитаризовати острва у Јужном кинеском мору – али је урадио управо то.
„У одређеном тренутку или се правиш будала или постајеш паметан“, рекао је Емануел, али се нису сви сложили са оваквим ставом, открива јапански портал.
Бивши јапански званичник био је изненађен Емануеловим говором.
„Морамо да сарађујемо с Кином. Ако приморамо земље да бирају страну, земље југоисточне Азије ће изабрати Кину. Кључ је да их не присиљавамо да бирају“, рекао је он.
У Вашингтону је концепт ангажовања Кине – нада да би Кина, ако би била позвана у међународне институције попут Светске трговинске организације, више личила на западне нације – мртав. Покушај да се то учини током Обамине администрације сада се сматра неуспелим.
Администрација америчког председника Џозефа Бајдена заузела је потпуно другачији приступ. У првој Стратегији националне безбедности, објављеној у октобру, Бајденова администрација је навела да је Кина „једини конкурент са намером да преобликује међународни поредак и све већом економском, дипломатском, војном и технолошком моћи да то учини“.
Осим тога, САД су објавиле нова ограничења која спречавају Кину да добије напредне рачунарске чипове и опрему за производњу чипова.
Без Кине нема смисла говорити о Азији
Али идеја о сарадњи с Кином није мртва у Трилатералној комисији, посебно у Азијско-пацифичкој групи, која укључује чланове из Јапана, Јужне Кореје, Индије, Сингапура, Филипина и Вијетнама.
„Осећам се веома посрамљено и разочарано што видим потпуни изостанак кинеске стране на овом састанку“, рекао је бивши јапански финансијски званичник, који је захтевао да секретаријат објасни зашто се то догодило.
У комисији је девет кинеских чланова и свима су упућени позиви, речено је за „Никеи Азија“ у секретаријату.
И члан са Филипина се сложио да нема смисла говорити о Азији без учешћа највеће земље у региону. Он је изразио забринутост због поделе света на два табора.
„Када се два слона боре, мрави бивају згажени. И ми то осећамо. Ако се два слона боре до смрти, сви ћемо бити мртви. А питање је: због чега?“, упитао је он.
Нервоза азијских елита
Скуп Трилатералне комисије без сумње је показао да су азијске елите нервозне што свет иде у погрешном правцу, подстакнут све већим ривалством САД и Кине. А проблем је, по мишљењу многих учесника, Америка.
Иако многи чланови Комисије још увек размишљају у складу са оним Хантингтоновим упозорењем о „вишку демократије“, склоност Америке да „извози“ своју идеологију је за многе главна брига.
Професор из Јужне Кореје поручио је Емануелу да у Азији постоји забринутост због бескомпромисног приступа у спољној политици САД према Кини. Он је додао да се мора развити нека стратегија која ће убедити и ангажовати земље неистомишљенике.
Бивши јапански дипломата је приметио да су актуелни светски проблеми резултат промене у Америци, колико и последица понашања Кине. Од лансирања ракета Северне Кореје до сукоба у Украјини, „сваки проблем са којим се суочавамо настаје због промене међународне структуре“, па глобализација и међузависност земаља не могу више да буду извор стабилности.
Асиметрични погледи на будућност
Неки чланови су приметили како се либерални међународни поредак за који се залаже Вашингтон разликује од првобитног либералног поретка који је формиран после Другог светског рата, а који се заснивао на мултилатералним институцијама и слободној трговини.
Преговори шест страна о нуклеарном наоружању Северне Кореје били су један пример тог првобитног поретка, навео је један припадник академске заједнице, напомињући да су за столом биле САД, Кина и Русија.
Иронично, сада је Кина та која позива на међународни поредак ближи оригиналном концепту, залажући се за такозвану глобалну заједницу са заједничком судбином за човечанство, приметила је једна од учесница.
„Ипак, мало земаља верује да мултилатерализам који заговара Кина има универзалне вредности. То је зато што постоји мало поверења у Кину“, закључила је.
Учесник из Индије говорио је о потреби да се међународна заједница прилагоди растућој Азији. „За већину глобалних институција упориште је одувек било на Западу. То очигледно треба да се промени, а азијско-пацифички регион треба да буде то упориште.“
Једна од тема за разговор била је и неједнакост. Џејмс Кондо, члан извршног комитета, рекао је за „Никеи“ да је Азија имала највише користи од глобализације.
„Азија је изашла из сиромаштва тако што је постала фабрика за западно потрошачко тржиште, али је то довело до нових неједнакости на Западу“, додао је.
Азија ће, стога, наставити да се залаже за глобализацију, што је потпуно другачији став од Запада, рекао је Кондо. „Погледи ка будућности су асиметрични. Азија мора да покаже да ће динамичан раст Азије бити извор раста за западна предузећа“, закључио је.
(Не)јасна мисија
Почеци Трилатералне комисије сежу до тежњи Дејвида Рокфелера, шефа њујоршке банке „Чејс Менхетн“ из 1972. године, да укључи Јапан у Билдерберг групу. Ова група интелектуалаца окупљала се како би неговала дијалог Европе и Северне Америке и спречила нови светски рат.
Када га је одбила холандска краљевска породица која је председавала Билдерберг групом, Рокфелер је створио нову организацију у којој је и Јапан био члан.
„Првобитна намера је била да се Јапан образује да буде део западне алијансе“, објаснио је бивши јапански дипломата, који је дуго био члан Трилатералне комисије. Али сада је важно да Азијско-пацифичка група информише САД и Европу о томе шта земље у региону мисле о такмичењу великих сила, рекао је он.
Трилатерална комисија се разликује од Светског економског форума у Давосу, који je дебата општијег, отворенијег типа, и разликује се од Уједињених нација, које укључују све, рекао је бивши званичник и додао да „Трилатерална комисија има јасну мисију“.
Један ветеран Трилатералне комисије – бивши министар у филипинској влади – поручио је да је на следећој генерацији да направи искорак од политике ходања по ивици.
„Управо у протеклој седмици, ишли смо ка нуклеарној конфронтацији“, рекао је, мислећи на експлозију пројектила у Пољској, за коју се првобитно мислило да је руска ракета, али је вероватније била у питању украјинска противваздушна ракета која је пала грешком на територију НАТО-а.
Он је поручио да би „игре нултог збира – на тотални пораз противника – могле да збришу читаву планету“.
— СРБИН инфо (@srbininfo) December 6, 2022
