Прочитај ми чланак
У четвртак је амерички председник Барак Обама на молитвеном доручку у Вашингтону Далај Ламу назвао „добрим пријатељем, који је инспирација за слободу и достојанство свих људских бића“. Било је то први пут да су се амерички председник и „вођа тибетанског будизма“, како пише ББЦ, сусрели на једном јавном догађају.
Кина се противи састанцима страних лидера са Далај Ламом, јер га они с разлогом гледају као на вођу сепаратистичке мањине.
Отприлике пре неколико дана је објављено и годишњи извештај којег објављује Human Rights Watch, а које обилује оптужбама на рачун Кине и односа централних власти према Тибету. Пре свега се Пекинг оптужује за „осиромашење и уништавање идентитета тибетанског народа“, што су, најблаже речено, прилично површни закључци.
Међутим, истина је да се кинеска влада кроз масовна финансијска улагања последњих година бори за побољшање животних услова у сиромашним и удаљеним областима, укључујући и Тибет.
Ти су напори добро прихваћени у јавности, а укључивањем у овај велики пројекат Кина испуњава своје обавезе из „Међународног споразума о економским, социјалним и културним правима“.
Међутим, необјашњиво је да извештај „World Report 2015. – Human Rights Watch“, удружења која се, наравно, налази у Њујорку, не подржава напоре кинеске владе. У извештају се каже:
„Кина масовно пресељава људе и примењује политику која радикално мења начин живота и животни стандард Тибетанаца, у неким случајевима их осиромашује и тера их да зависе о државним субвенцијама.“
Имају ли људи у Тибету приступ здравственој заштити кроз регионални развој?
Тибет је била једна од првих покрајина и аутономних покрајина Кине која се определила за покретање новог руралног здравственог система у оквиру задруга. Почетком ’80 -их, пољопривредници и сточари у Тибету су добили бесплатну медицинску бригу, што је стајало 5 јуана годишње, али се тај просек до 2014. повећао на 340 јуана.
Кад су у Кини проводили истраживања у руралним подручјима Тибета, сви пољопривредници и сточари су показали своје здравствене легитимације.
Монаси и монахиње су се некада користили донацијама вјерника и добитима из храмовима, али сада и они могу имати основно здравствено осигурање.
Добија ли онда осиромашени Тибет адекватну бригу?
Тибет је такође прва међу свим покрајинама и аутономним покрајинама широм земље који је успоставио систем загарантоване минималне ренте.
Године 1996., када су урбана подручја у Тибету почела да експериментише са овим системом, доходак је био 130 јуана месечно. До 2013. је та бројка порасла на 1 700 јуана.
Штавише, будући да је Тибет укључен у систему социјалне заштите 2012. године, свештенство може примити 400 јуана као доходак за минимални гарантовани животни стандард. Ако је некоме добит у храмовима испод тог нивоа, држава ће доплатити део који недостаје.
Јесу ли у Тибету старије особе адекватно збринуте?
Тренутно се у овој аутономном региону постоји 200 000 људи у доби од 60 година и више. Од 1987. радници у граду имају пензијско осигурање и осигурање за незапосленост, а од 2009. је у потпуности спроведен нови систем осигурања и у руралним подручјима.
У међувремену, Тибет уједињује своје системе пензијског осигурања за људе који живе у урбаним и руралним подручјима, а дани када су се за уздржавање монаси и монахиње ослањали на донације верника заувек су нестали.
На крају, да ли су људи у Тибету у потпуности запослени?
Влада је званично покренула политику помоћи при запошљавању, а од 2006. године отвара радна места у јавним службама, те Тибетанци имају не само да имају стабилне приходе, него и могућност учешћа у друштвеном животу.
„Опстанак најјачих“ је златно правило на тржишту, а разни фактори овог модела маргинализују људе с лошијим вештинама, непознавањем језика или мањим способностима комуникације. То је честа појава у многим деловима света. Но, из горе наведених података се може видети да је политика развоја Тибета заиста инклузивна и има за циљ да смањи негативне утицаје тржишне економије. Пољопривредници и пастири у Тибету су прихватили реформе и отварање земље, чиме су побољшали властите животне услове.
Политика инклузивног развоја Тибета укључује људе различитих националности. Не само Тибетанце, него и етничке групе Моинба и Лхоба, те Хан Кинезе који живе у Тибету.
Посебну пажњу централних власти према Тибету треба тумачити на начин да од тога имају корист и сами Тибетанци, или они који су тамо одлучили да живе. Дакле, политику инклузивног развоја Тибета треба схватити на свеобухватан начин.
Да није намерне и штетне политике коју спроводи Human Rights Watch, његови „стручњаци“ и активисти не би извлачили површне закључке, што увек чине када се год постави питање Тибета, чак и на штету људи који тамо живе. Изгледа да се у Њујорку и широм света важно дерати и писати пароле: „Слобода Тибету!“, чиме се стиче лиценца „борца за слободу, демократију и права потлачених мањина“, а то што се у Тибету догађа једна друга паралелна стварност – кога брига?
(Н.Бабић – altermainstreaminfo.com)
