Прочитај ми чланак
(Адванце, The Guardian, Eurobarometer)
Према најновијим истраживањима, поверење становника према Европској Унији у шест највећих држава ЕУ-а пало је на историјски рекордно низак ниво. Највећа криза у ЕУ и даље не посустаје и више од три године након избијања те се с правом може поставити питање – имајући у виду губитак подршке грађана – да ли Европска Унија уопште више има демократски легитимитет?
Подсетимо се само што се све догодило задњих неколико година – имали смо, и имамо, финансијску кризу, валутну и дужничку кризу, огромне резове у буџетима и потрошњи, „спашавање“ посрнулих економија и њихових банкарских сектора од стране јачих ЕУ сила и међународних финансијских елита , имамо активну предају суверенитета по питању одлучивања – нарочито код мањих земаља – у руке европских и међународних технократа.
Поврх свега тога имамо велику анти-радничку револуцију коју немислордно спроводи горња класа, на челу с финансијском, политичком, привредном и банкарском елитом, против радничке класе континуирно им одузимајући тешко изборена права, бенефиције и све друге посвластице. Да ни не улазимо у микро детаље тешких судбина већине становника јужне Европе у земљама као што су Грчка, Италија, Шпанија или Португалија.
Ова опасна атмосфера има и директне политичке последице. Напаћени народи траже решење и притом не пропиткују темељно политичке позадине које им га наводно нуде. У овој ситуацији највише профитирају политички популисти евроскептици, али и радикалнији националисти, па чак и фашисти као на пример у Грчкој. За популисте и националисте ствари су поприлично једноставне – с једне стране постоји ЕУ, с друге националне државе.
Но та подела никада није била тако једноставна како је неки желе прихватити. У политичкој сфери недостају поједини гласови, нарочито они који виде предност у удруживању народа но у исто време препознају и потребу радикалне реформе актуалне уније.
У сваком случају, подршка за „овакву“ Европску Унију драстично опада. Чак и становници земаља које су иначе биле поприлично про-европски оријентисане, као што су Шпанија, Немачка и Италија, сада нагло губе илузије по питању Европске Уније.
Организација ЕУ-а за анкетирање, Еуробарометер, провела је истраживање у шест земаља: Немачкој, Француској, Британији, Италији, Шпанији и Пољској. Заједно ове државе представљају преко две трећине становника ЕУ-а, око 350 милион од укупно 500.000.000 становника у Европској Унији.
Осврнимо се на резултате. Највећи пад поверења забележен је у Шпанији – свега 20% „верује у ЕУ“, док чак 72% одговара како су изгубили поверење у ЕУ. Тачније, „поверење“ је пало с 65% на 20%, док је „неповерење“ нарасло са 23% на 72%. Анкета се односи на период од 5 година.
Исти тренд забележен је и у другим државама. У Немачкој је пре пет година 56% имало поверења у ЕУ, док данас 59% нема. У Италији, где су генерално становници више веровали европским политичарима него домаћим, неповерење се готово удуплало, с 28% на 53%. Чак иу Пољској, која је ентузијастично ушла у ЕУ пре мање од 10 година и која је покупила милијарде од ЕУ фондова, потпора је пала с 68% на 48%.
Резултати:
Проценат становника који немају поверење у ЕУ – плава боја означава 2007., наранџаста 2012.
Резултати су, слободно се може рећи, права ноћна мора за вође Европске Уније. Без обзира да ли говоримо о богатијем северу или кризом погођенијем југу, резултати показују како је на снази дубока криза демократског и политичког легитимитета Европске Уније.
„Штета је толико велика да више уопште није битно да ли долазите из земље која је кредитор, задуженик, или тек планира приступити ЕУ-у – свима је стање данас горе“, рекао је шеф ЕФЦР-а у Мадриду, Јосе Игнацио Торребланца. „Становници данас сматрају како се њихова национална демократија урушава под еуро кризом“, рекао је.
Јосе Мануел Барросо, председник Европске Комисије, рекао је како „повратак популизма и национализма“ прети „европском сну“. То је чињеница, но тај „сан“ је заиста сан само за богате и утицајне у овој унији, док је за већину становништва сан већ одавно постао ноћна мора.
Наводно су европски званичници ових дана у паници те се на све начине настоји да понуди „решење“ за актуелну ситуацију. Но, ствар је заправо поприлично једноствна – решење је и увек је било на дохват руке, но нико од водећих ЕУ званичника не размишља о његовој имплементацији. „Национализам и популизам“ су нуспроизводи експлоатације радника, јављају се у свакој економској кризи и обично бивају преузети од стране најгорих карактера. Крваво 20. века мора нам бити лекција.
„Решење“ за Европу је заустављање праксе „богати су све богатији, сиромашни су све сиромашнији“. Европску Унију ће покопати подложност неолибералном капитализму и тржишту. Да водећи људи заиста желе то да спрече већ данас би повели разговоре о повратку социјалне Европе, Европе у којој је држава снажна гаранција против екстремне експлоатације. Наравно, то никоме не пада на памет јер ова криза погађа само доњи, и тзв. „Средњи“, слој, док горњи остварује невероватне профите управо захваљујући економској кризи.
Становницима Европе прикладно је „испран мозак“ како је борба уједињене радничке класе нешто што припада давној прошлости, нешто о чему причају још само „нео-бољшевици“, док је у стварности то и једино решење. Ова анкета Евробарометра показала је да народи више не желе овакву Европу, овакву унију, те је она овиме и изгубила свој демократски легитимтет. Време је да про-капиталистичко вођство ЕУ-а отиђе са сцене, прихвати пораз, те да неке нове тенденције преузму кормило.
Обичан народ у овој Европи не тражи превише – сигуран посао, могућност личног – не нужно стриктно материјалног – просперитета, мир, сигурнију будућност, толерантнију на свим нивоима и заштиту својих људских права – а право на рад је једно од њих. Повратком на националне барикаде изгубиле би се оне позитивне стране Европске Уније, као што је слобода кретања, могућност ширег, класног, деловања, али свакако и извјеснији изостанак потенцијалних ратних сукоба.
На барикадама хрватског евроскептицизма стоје локални моћници, пљачкаши, опортунисти, мафија и сав други криминални естаблишмент који је ових дана изузетно угрожен да би им „способнији“ играчи – подједнако пљачкашког менталитета – из Европе могли преузети уносне послове. Вероватно ће се тако и догодити.
Ако постоје легитимне и конструктивне еуроскептичне струје у земљи, оне су обично маргиналне по питању политичког утицаја. Мада се ни „маинстреам“ евроскептици у Хрватској нису претерано прославили у својим кампањама чији је домет био апсурдна поређење Европске Уније са СФРЈ. Да бар данашња Европска Унија има неке од позитивних тековина бивше СФРЈ, ова кризна ситуација била би далеко мање опасна.
Иначе о самом скорашњем уласку Хрватске у Европску Унију нема се шта много да кажем, имајући на власти политику која је лишена аутономног деловања сва надања могу се полагати једино у поглед према другим земљама у којима би одређене, надајмо се позитивне, промене могле ступити на снагу . То није прича само Хрватске, већ и целе регије – изгледа како је и суседна Србија на „брзом возу“ за Европу откако је ЕУ министар спољних послова Кетрин Ештон пред неки дан дала зелено светло властима у Београду.
Многи ће рећи као у теорији европски пројекат још увек може бити окренут на „праву страну“, ако би прорадила колективна свест обесправљених становника широм континента.
Нажалост на хоризонту, за сада, није ништа од наведеног, Европи не следи „социјална реформа“ нити ће се властодршци одрећи моћи коју сада посједују, у корист народних маса. Оно што се на хоризонту може видети већ неко време је насилни распад творевине која се готово у потпуности подредила погодовању међународне финансијске капиталистичке класе. Ове анкете само су наговештај таквог сценарија.
Морамо бити свесни да милиони у Европској Унији, и њеном суседству, ових година нису „чекали“ да криза прође, они су трпили и патили, а то чине и данас. Таква трагична судбина не може се гурати довека и за очекивати је да ће пре или касније, на северу или југу, доћи и до већих немира против оваквог система. И не, званичници не вјечите по питању како то спречити док се још увек може – ако се може, већ се расправља о томе колико нових оклопних возила набавити, колико арсенала сузавца, димних и шок граната и сличних реквизита за контролисање маса.
