(Иван Видас-Пунта)

Jeremy Bentham као шеф британске тајне службе, одрадио је своју први задатак –  Француску револуцију. Иначе је оставио Палмерстону у наследство једну солидну сатанску коалицију олиграха, илумината и масона за успешно настављање британске тајне политике.

Jeremy Bentham (1748. – 1832), правник и филозоф, био је Лорд Шелбурнов наследник као шеф британске тајне службе. Као млади гениј је већ с 12 година студирао право на Оксфорду. Као покретач „Утилитаризма“, филозофији о корисности, исказао се као прави авангардист либерализма. Тај филозофски хедонизам већ је рано проглашен само свињи достојан (only worthy for a swine). Но, Jeremy Bentham важи исто тако заједно с Адамом Смитом и Џоном Стјуартом Милом као пионир економског либерализма који је данас прешао у фазу неолиберализма.

Он је први филозоф новијег времена који је бранио хомосексуализам и био је претеча феминизма. А бавио се и о озбиљним темама, на пример писао је о мастурбацији. Све те његове идеје су се на крају више мање стопиле у програм британске Либералне странке (Liberal party). Bentham је са својим либерализмом, демократизмом и атеизмом био трн у оку њемачким идеалистичким романтичарима. Гете га је назвао „највећим радикалним лудаком“. Чак и Карл Маркс му је посветио једну реченицу у „Капиталу“: „Да имам храброст мог пријатеља Хеинриха Хајнеа, господина Џеремиа би назвао генијем грађанске глупости“. Но Маркс није имао за то храбрости јер га Bentham-ов усвојеник, David Urquhart финансирао. Bentham је био пун непомирљивих противречности. Иако масон и из позадине супокретач Француске револуције, био је оштар противник од масона састављене француске Декларације за људска права. А заговарао је и мучење за успешан одгој људи.

Први модерни модел за контролу људи

Bentham-ова конструкција „Panopticon“ је измишљена као комплетан систем за контролу људи, првобитно идеја једне фабрике у којој би се минималним бројем котролора надзирао велики број радника. Па му се је то онда некако показало заправо и као идеалан затвор где би он стрпао све за друштво „непогодне“ које би упрегнуо у користан посао. Године 1787. је Bentham посјетио свог брата, такође британског шпијуна, у Русији.

Тада га је генерал, државник и љубавник Катарине Велике, кнез Потјемкин замолио да му набави један парни строј да би започео модернизацију Русије. Bentham му је одговорио да он не треба парни строј јер има доста људске снаге, а он ће му направити затвор гдје ће стрпати злочинце, неподобне и ретардиране с породицама, наравно заједно са дјецом, па ће они играјући љуљачкама, каруселима и сличним конструкцијама производити силу која ће му покретати стројеве.

А над улазом у тог прототипа „гулага“ би висила табла с натписом: „Да су били марљиви док су били слободни не би сад морали шљакати ко’ робови„. Макар сад знамо од кога су Стаљин и Хитлер преписали идеје за своје логоре.

Но колико год је Русија била назадна, то је ипак било превише и за мајчицу Русију. Други пут је Bentham пробао ту перверзију увалити Французима. Кад га је победничка револуционарна Француска скупштина 1792. заједно са другим масоном, каснијим америчким предсједником Томасом Џеферсоном, ради заслуге за Француску револуцију, прогласила почасним грађанином Француске, покушао је њима да прода свој „Panopticon-затвор“. Иако им је обећао да ће он цели логор да води с великим профитом и на свачије задовљство, Французи су одбили ту „утилитаристичку“ лударију свог новог суграђанина. Али ипак, модел његовог затвора је накнадно осим у Британији и у више других земља примјењен, најтемељитије за време диктатуре у Куби почетком двадесетих година прошлог векаа. Bentham-ов „Panopticon“ је данас симбол тотално контролисаног друштва које је постало стварност данашњице. А филозоф Michel Foucault je Benthamov „Panopticon“ преузео као симбол надгледних и владајућих структура.

Врло интересанта је једна тврдња које је уочљива за време посета агтента и масона Bentham-а Русији, да се масонерија већ тадапроширила до истока. Кад је 1778. већ остарјели Волер примљен у Паризу у ложу „Les Noeuf Soeurs“, ушао је наслоњен на Бењџамина Френклина најприје у предворје храма гдје су га дочекали браћа, међу њима и дворски паладин Катарине Велике, гроф Строганоф. Значи да су масони већ тада надзирали Руски двор и по потреби и могућностима њиме манипулсали. Утолико је занимљиво Волтерово нахушкавање Катарине Велике да дотуче Турке. Он је у вези тога царици слао неколико писма у којима је тражио да већ кончано сатре тог „Мустафу“. Тај масон и „цар“ просвијетитеља је заправо без икаквог „просвијетитељско-филозофског“ разлога навукао Русе да се ратовима забављау око Црног мора и Кавказа док је Енглеска несметано пљачкала Индију.

И док је Bentham тако шпијунирајући путовао кроз Русију, нашао је и времена за корисне ствари и написао неколико писма Адаму Смиту у вези лепих страна о лихварању и каматарењу. Та писма су послије свезана у издање In Defence of Usury, преведено „У одбрани лихварења“. У последњем писму се је Смиту још и пожалио да он не иде доста далеко с монетарном диктатуром. Бентхам му је једноставно све јасно посложио и доказао да потискивање лихварења спречава напредак. Кад је Смит све то фино прочитао изјаво је: „Ово је написано од једног великог ума“. Лорд Шелбурн је уочио тог настраног генијалца када је Benthamм 1776. написао једну спрдачину на рачун америчке независности коју је 1780. заобличио као радикално-филозофски трактат „An Introduction to the Principles of Morals and Legislation“, што га је директно катапултирало у Министарство спољних послова и у службу британске тајне службе.

Масонска завера против Британије

Амерички рат за независност као и сама независност Сједнињених Америчких Држава је производ масноске завере. Дана 16. децембра 1773. прерушени у индијанце, бостонски грађани су упали на усидрене бродове у бостонској луци Британско-исочноиндијске компаније и побацали три товара чаја у море, што се рачуна као почетак Америчког рата за независност. Тај чин је ушао у историју као „Бостонска чајанка“ (Boston Tea Party),  а прерушени индијанци су заправо били масони из бостонске ложе св. Андрије (St. Andrews Lodge) у којој су дан пре договорили овај револуционарни подхват. Ту се први пут показао масонски завернички карактер.

Обавили су субверзију, подвалили кривњу једној другој неупућеној групи и започели дестабилизацију колонија, а власт су испровоцирали да врши репресију што је изазивало револт грађана. Амерички рат за независност је великим делом финансирала Француска кредитима који су француски масони код Круне на челу са масоном генаралом  LaFayetteom испословали (Marquis de La Fayette 1757.-1834.). А сам генерал LaFayett се борио у Америци на страни побуњеника. Углавном ти кредити који нису ни враћени су Француску довели у врло тешку позицију па и до револуције у земљи, а масон LaFayett, који је америчком рату сијскао добар део богатства Француске је и у револуцији у Француској био опет страни масона-револуционара.

Масонска завера за Британију

Лорд Шелбурн није никако могао да спречи америчку нзависност, али је зато његов савезник на Француском двору, војвода орлеански Луј Филип Други „непријатељски“ инсталирао женевског калвинситичког банкара Jacquesa Neckara на место министра финансија Француске. Војвода орлеански је био противник француског краља, либералац и високопозиционирани масон, а то очито након његовог дуже посјете Енглеској. Jacquesa Neckara не само да је срозао француске финансије,независно од (неповратних) кредита који је LaFayett трошио за америчке револуционаре, него је извршио до тада невиђену субверзију.

Јавно је објавио буџет Француске краљевине и детаљно указао на трошкове двора што је изазвало револт према краљевској породици. А у салонима Некарове жене и кћерке се је састајала поросветитељска елита, будући револуционари. Тако се је Лорд Шелбурн након изгубљеног амричког рата окренуо сламањем Француске као највећем противнику у Европи.

Док је Велика Британије још против америчких устаника безуспешно водила борбу против заправо америчко-француске масонске завјере, сада сама води завернички масонски рат против Француске, без да је уопште морала јавно ступити у рат, што се је успут показао као врло јефтино ратовање. А масон Томас Џефеерсон, за време америчког рата амерички посланик у Паризу и Шелбурнов директан противник у преговорима, је сада у Француској тајни савезник Британаца у свргавању француског краља.

Откуд сад тај преокрет?

Један од разлог за то треба потражити и у особности Лорд Шелбурна. Он је у бити меркантилист, трговац, чисти прагматичар. Он не познаје идеологију, религију, пријатеље. Он је према свему томе равнодушан. Оно што му му доноси профит је једино добро, све друге је беспредметно. Тако да је логика јасна, ако је масонерија Американцима донела побједу, зашто не од сада и нама? Између интернационалне масонерије, Лондонске олиграхије и Британске империје је дошло до коалиције, то се препознаје. О договорима, условима и спољним околнистма се не зна ама баш ништа, али та коалиција стоји и она је дјелотворно и видљиво првобитно приказана у Француској револуцији.

Илумизирана масонерија

Што упада у очи је брутална нељудскост Француске револције. Амерички рат за независност је оправдана борба за слободу и независност, ту нема звјерства, нема никавих идеологија, нема прогањања религије. На крају крајева све је оправдано и масонерија је у Америци одрадила ипак добар посао. Што се то догодило ново у Француској револуцији, па да је дошло до невиђеног терора и покоља? При истраживању се перманентно наиђе на какве-такве тврдње да је масонерија инфилтрирана од илуимината. Конкретно гледајући то би баш требало пасти у вријеме између ове две револуције, у осамдесетих година 18. века, али за то једноставно нема доказа. С друге стране кад се виде сва зверства и резултати Француске револуције онда је то заправо програм који је писао Adam Weishaupt за Илуминате, а никако дјела оне масонерије која је још водила рат за независност Америка. Потребно је, иако доста површно мало бацити поглед на те Илуминате, уколико је уопште такво преузимањуе масонерије вјеројатно.

Adam Weishaupt, теолог на католичком факултету у Инголштадту је основао 1. маја 1776. Баварске Илуминате да поскида све краљеве, уништи религије и постави нови свјетски поредак. Дана 16. јуна 1782. долази наводно до каолиције масонерије и Илуминта. Године 1785. је илуминатског курира погодио гром код којег су тада нађени докуметни завјере, а поготово упуства за Француску револуцију. Илуминати су забрањени и распуштени, а Adam Weishaupt се потом сакрио код свог пријатеља, војводе од Sachsen-Coburg und Gotha. Сада је интересантно видити да је нешто касније династија Sachsen-Coburg und Gotha постала владајућа династија Велике Британије, до данас. Adam Weishaupt се прије своје смрти каје и враће назад у окриље Католичке цркве. Тако некако отприлике иде прича о Илуминатима, којих по овој причи од тада више ни не постоје.

Забрињавајуће је само то да се илуминатски програм све до данашњег дана врло педантно испуњава, а та реализација је почела већ с Француском револуцијом, четири година након што су Илуминати наводно угашени. А тај програм сигурно не испунајвају неке друге групе. Свој програм могу само Илуминати испуњавати, нема разлога да то чини иначе било тко, поготово што све те завјерничке скупине имају своје програме.

Најчешће се спомиње да је Adam Weishaupt заправо био само продужена рука породице Роштилд. То је вјеројатно јер успон породице Роштилд иде паралелно са примјењивањем илуминатског програма револуције и преврата до дан данас. Weishaupt је за Јевреје у Њемачкој и Аустрији једно врло типично јеврејско презиме, што има јасне историске разлоге. Било је једно вријеме кад су Јевреји морали да узимају њемачка преизмена, што они већином нису прихватили. Онда је дошао матичар и дао им је неко безвезно и помало смијешно име, иначе нетипично за Немце. На примјер, „Himmelblau“ „небоплаво“ или „Weishaupt“ = „Бијелоглава“. Сигурно је Weishaupt прије писано са два с, јер се изговара као да има два с. А може бити да је већ оригинал збиља само с једним с, што би значило „Мудроглава“. Роштилд је пак име по црвеној таблици – рот(х)(ес) Шилд на којој је исписано Амшелово име испред његове куће.

Да је Weishaupt жидовско презиме је вјеројатноћа преко 90 посто, за Роштилда преко 99 посто. А да је пак Адам жидовско име, вјеројатноћа је преко 100 посто. По неким тврднајма Weishaupt и јесу покрштени Јевреји, али и за то макар на овом мјесту нема доказа. По настанку и организацији да се претпоставити да  је организација Илумината требала трајно крити иза Језуитског реда без да се икада у јавности и спомиње, што би указало на дугорочно планирање. Онај смртоносни гром је био пуки случај и присилио је орагнизатора на промјену стратегије, па је масонерија још прије преузета него што је било итако у програму зацртано. То и није било тешко јер је масонерија са целом кабалистичко-окултном симболиком као за то већ била припремљена, а и најкасније од Андерсонове конституције је накрцана талмудским легандама, бајкама и страним лакрдијама. Са познавњем тих „мистерија“ је преузимање масонерије мачји кашаљ.

Француска револуција

Француска револуција 1789.-1792. била је револуција против апсолутне монархије, против Француског краља и против Католичке цркве. Године 1792.-1795. наступила је владавина терора Јакобинаца над противницима револуције. Од 1795. започиње владавина богатог грађанства све док 1799. није Наполеон Бонапарте преузео сву власт у држави. Један од даљних циљева револуције је и био и уништење хришћанства, првенствено католичанства. Али то је заправо био план Илумината, а не масона. Ради тога се је увео Култ највишег бића (Culte de l’Être supreme), које је умјесто хришћанства требало ступити у центар друштвено-политичког догађаја. Тај култ је након смрти Робеспирра 1794. опет укинут.

Почетак револуције је обиљежен 14. јул 1789. нападом револтиране руље на Бастиљу да би се наводно ослободили политички затвореници, што је накнадно измишљена легенда. План за напад на Бастиљу је давно постојао да би се дошло до оружја, у Бастиљкој тамници су били само пет криминалаца и два лудака. Масони су дан прије измјенили стражу у Бастиљи, а наводно револтирана руља су били од масона организирани и плаћени криминалци са југа Француске, а било је и ту пуно Италијана и Немаца. Парижани нису били расположени за тако нешто. Изван округа Бастилле се није се ни слутило да се нешто необично догађа.

Иза свега је стајао добро израђен план без имало спонтаности. Завјеренци су створили пет проблема да би изазвали „гњев“ народа. Масон Војвода Орелански, велик мештар великог Оријента Француске је покуповао велики дио жита и сакрио га. А масон Генерал Лафајет, који је ратовао у Америци је и одговоран за огромно задужење Француске од четири и пол милијарде ливра који су посудили Американцима за свој рат против Британије. Калвинист Некар је изазвао инфлацију и ширена је фама да народ гладује. На крају су ширене гласине о унгњетавачкој политици краља, што је изокретање истине јер је Француска била најнапреднија земља, а народ је посједовао велики дио богатства. Али све то је требало уништити, према илуминатско-масонском плану.

Смртна пресуда за краља

Постоје сведочанства да је смрт краља била одавно одлучена, као што је више од 100 година касније и смртна пресуда Фрање Фердинанда од масона већ била прије изречена. Патер Абел је на својој бечкој конференцији 1898. изјавио. „У години 1784. је велика еклектична ложа у Франкфурту на Мајни сазвала ванредну скупштину. У њој је један члан доставио на гласање смртну пресуду за Луја XVI. краља од Француске, и Густава, краља од Шведске. Тај човјек је био Абел, мој дјед“. Након напада на њега се је Патер Абел још један пута огласио и потом рекао да је то објавио јер је његов отац од њега тестаметарски затражио да то јавно објави како би избрисао породићну љагу.

Већ 1785. је бискуп од Бекансона, кардинал Метју, објавио једном свом пријатељу како је једна масонска скупштина 1784. у Франкфурту осудила краља на смрт, и краљ је о томе обавјештен. Врло поучан је назив „еклектична ложа“ што упућује да су уједињени најразличитији (окултни) системи, један уз другог без да се синкретистички измјешају. То би могао бити и заједнички али ипак индивидуални наступ илумината и масона, баш на тако нешто упућује ријеч еклектизам. То се временски отприлике поклапа кад су према гласинама илуминати и масони склопили савез, а Франкфурт је град породице Роштилд.

Издаја код Velmyi-a

Има још једна мало другачија „инсајдерска“ информација. Гроф Haugewitz, пруски министар и у својој земљи водећи масон је у његовим сећањима за Кнежевски конгрес у Верони 1822. написао: „Било је у години 1877. кад сам преузео водство земаљских ложа од Прусије, Пољске и Русије… Ту сам дошао до чврстог уверења да све што се у Француској од 1788. догађало, значи револуција и убиство краља и сва друга стравична дела нису у то вријеме закључена, него да се све пре у састанцима, кроз тачне упуте и везањем под заклетвом припремало. …Неварљиви знакови не остављају ни најмању сумњу, са којом лукавошћу је све започето и спроведено.“

Да је након почетка револуције преокрет још био могућ указује и счедећи исказ о отпору средњоевропских сила који је пропао издајом код Velmyia 21. 09. 1792. Haugewitz каже даље: „Крајем маја су пруске и хесенске трупе биле на путу према Паризу да тамо свргну револуцију и ослободе краљевску породицу из заробљеништва. Милер вон Хаусен вјеројатно има право кад пише: „Да је тај план успио, за што су били постигнути сви услови, свјетска историја би кренула другим правцем““.Врховна команда савезничких војска је била додјељена војводи Ferdinandu od Braunschweiga, који се је са 80000 војника код Velmyia супроставио 53000 Француза под командом генерала Dumourieza и Kellermanna. Умјесто да је дошло до битке, дошло је до безвезне пуцњаве након чега су војске недјелујући данима једна насупрот другој стајале, да би на неодређено време закључиле примирје. У његовој књизи „Le Secret de la Franc-Maconnerie“ je Max Doumic донио следећи закључак: „Да је Фриедрих-Вилхелм био Наполеон, Брауншвјагац би исту вечер био стрељан.“ Док су код Velmyia преговарали илуминати, искористила се је краљева склоност за надприродним да га се с једним триком преокрене.“

О истом догађају пише Молтке старији у својој књиги „Трагедија на Марни“: „Кад је ради подвргавања масонске револуционарне владе у Паризу против Француске марширајућа 80000 војника јака пруска војска у рујњу 1792. стала испред Velmyia, нашла се насупрт једном гомилом од 50000 одрапаних Sansculotta под Dumouriezom. Краљ Фриедрих Вилхелм Други је дао налог за напад. Његова масонска околина је пак инсценирала једну спиртистичку сеансу у којем се окултно-упреденом краљу предочио дух Фридриха Великог. Тај дух је дао краљу упуства да се не меша у вођење рата, пруски војсковођа, Војвода Карл Вилхелм Фердинанд од Брауншвајга то зна боље. Послједица је била, да је тај високостепенски масон добио слободну руку  да преговара са својим масонским братом Думоуриезом и своју пруску војску је одвео кући. Масонска влада у Паризу била је спашена. Наполеон је о дану у Velmyi–у рекао. „Ја се никад не би осудио остати у од Думоуриеза заузетим положајима. Једино да је било тајног договора.“

Илуминати су водили француску револуцију

Већ 1797. је шкотски професор и масон Џон Робинсон писао у својој књизи „Proofs of Conspiracy“ да су илуминати предводили Француску револуцију. Робинсон је био масон и прије Француске револуције је од стране илумината врбован да у Шкотској преузме за илуминате масонске ложе што је одбио, али је тако био упућен у праву позадину Француске револуције. Независно о масону Робинсону је годину дана касније и са католичке стране дошла оптужба на рачун Илумината. Године 1798. је већ чувени католички свећеник Abbe Barruel таман иза Робинсонове публикације објавио на француском језику релативно детаљан опис Француске револуције гдје је Илуманте убројио као водеће снаге револуције. А американац Џон Адамс, високостепеновани масон и 1796. предсједнички противкандидат Томасу Џеферсону се у изборничкој кампањи тешко на њега обрусио. Он је оптужио Џеферсона да је док је био амерички амбасадор у Паризу отворено показао симпатије за од Илумината потакнут терором и да је злоупотребио масонске ложе у субверзивне сврхе.

Јакобиници и Кордиљери шире мржњу и терор

Тако се Француска револуција почевши од 14. јула 1789. кретала више-мање зацртаним планом. За оствариавање циљева су такорећи били задужени Јакобинци, а за потпаљивање страсти Кордељери. Јакобиници су за време револуције били један револуционарни клуб који је основан у априлу 1789. као Бретонски клуб, а 1790. је преименован у Друштво пријатеља устава. Јакобинци су заступали политичку левицу, а вођа им је био Максимилијан Робеспиер (1758. -1794.) који је иначе био адвокат. Он је такође био и масон, а већ његов дјед је био окултни ружокрижар како је било видљиво у једном патенту који је био изложен 1745. у ложи у Аресу. Име Јакобинци су добили ти револуционари према месту окупљања, напуштеном самостану светог Јакова – Saint-Honoré у Паризу. Након што су Јакобинци против воље умјерених Жирондиста осудили и погубили краља, почела је њихова страховлада кад су безброј својих противника побили, већином на гиљотини. Њихова страховлада, la Terreur,, је окончана у јулу 1794. смакнућем Роббеспијера и осталих водећих Јакобинца на гиљотини. Јакобинци су заправо и сами били тјерани у радикализам од Кордељера.

Клуб кордељера или Кордељери се је формално називало „Друштво за људска права и грађана„ (Société des droits de l’homme et du citoyen). Кордељери су такође називани и радикални демократи. Клуб кордељера је био заправо масонски клуб, основан од масона Georges Jacques Dantona, Jean Paul Marata и Camille Desmoulinsa, и немасона Jacques-René Héberta i Pierre-Gaspard Chaumetta који су имали подређене улоге. Знак клуба је било свевидљиво око, типчан масонски симбол. Кордељери су звани по фрањевачком самостану гдје су се састајали. У Француској фрањевце зову ради око трбуха завезаног шпага (corde) шпагоноше (cordeliers). Danton и Desmoulins су становали у врло радикалном дистрикту у којем је 14. јула 1789. нападнута Бастиља. Они су тада основали Клуб кордољера који је заправо имао задатак да радикализира револуцију и да владу без престанка држи под револуционарним притиском. Тјерали су радикалну политику из позадине и у бескрајност радикализирали народ. Радикализирано француско друштво је логично довело до терористичке страховалде Јакобинца, чије водство је дијелмично било идентично са Кордељерсима. Главни на удару мржње су били краљевски двор и католичка црква, што је превенство записано у плановима Илумината. То лицемјерно Друштво за људска права које је изнедрило паролу „Слобода, једнакост, братство“ (Liberté, Égalité, Fraternité) спада међу највећих гњезда мржње модерног времена. Најодговорнији за радикализацију револуције је био Марат.

Жан Пол Марат (1743.- 1793) је био лекар, природњачки научник, издавач и писац политичких дела. За вријеме револуције је био највећи хушкач и распиритељ мржње , који је поготово у својим новинама Ami du Peuple немилосрдно прогонио све противнике револуције. Рођен у садашњој Швајцарској (Neuchatel) студирао је у Француској па потом ишао у Енглеску гдје је 1774. у ложи The King’s Head, Gerard Street примљен у масонерију. Пошто му је патент потписао Велики мештар особно, је очито да је био високо позициониран у енглеској масонерији.

Касније је још примљен у амстердамску ложу La bien Aimée. A. А у Паризу је заједно са Роббеспијером био у ложи водећеих масона револуције Les Amis reunis. У Француској је 1790. ради његовог хушкања за њим изадана потерница али је побегао у Лондон, дошао брзо назад и одмах подржавао 500-600 смртних осуда, па је затим тражио 10000, а послије чак и 100000 жртва. 1791. је опет морао бјежати у Лондон, дошао 1792. назад, приступио Јакобинцима и био кратко њихов шеф.

Након његовог излијева мржње у својим новинама је дошло до злогласног мајског покоља над независнима и ројалистима претежно у затворима гдје су чекали на суђење. Њих преко 1000 су беспомоћно поклани. Али Марат нормално није био ни крив ни дужан јер је само публицистичко-демократски дјеловао. То понашање Марата и осталих револуционара није било у складу са масонским наступима масона виђеним у америчком рату за независност, али се је сасвим очито поклапало са илуминатским програмом.

Свакако је Марату дошао крај кад га је убила једна жирондистица. Гледајући констелацију Лондон – Париз, масонску спону и плаћање његовог дјеловања од стране Британско источноиндијске компаније, је вјеројатно да је он био та директна главна веза Француске револуције са Jeremy Bentham као масоном и тада већ шефом британске тајне службе. Гледајући по Маратовом понашању је очито да је он такође у својој особи ујединио илуминатско и масонско дјеловање.

Други вођа Кордиљера је био Георгес Жак Дантон (1759.-1794.) Он је био адвокат, па замјеник државног тужиоца. Дантон је био масон и суосниватељ Кордиљера. Као Робеспијер и Desmoulins је и Дантон оставио главу на гиљотини, такође и остала два суосниваоца кордиљера Jacques-René Hébert i Pierre-Gaspard Chaumette. Ту судбину би и Марат доживио да није прије убијен.

Тако је Jeremy Bentham као шеф британске тајне службе одрадио свој прв крвави задатак, Француску револуцију. А и иначе је оставио Палмерстону у насљедство једну солидну сатанску коалицију олиграха, илумината и масона за успјешно настављање британске тајне политике.

Наставиће се

(Дневно)

Ознаке: Jeremy Bentham, бритајнска тајна служба, илуминати, масони, теорија завере, Француска револуција