Прочитај ми чланакУ Грузији се тренутно дешавају значајни политички и друштвени протести који подсећају на догађаје који су претходили обојеним револуцијама, попут оних на кијевском Мајдану.
Руси експерти указују на паралеле између тренутних протеста у Тбилисију и оних који су обележили политичке преврате у Украјини 2014. године, када су немири довели до свргавања тадашњег председника Виктора Јануковича.
Иако су протести интензивирани и постоји значајан утицај Запада који покушава да гурне Грузију у правцу политичке дестабилизације и могућег државног удара, руски аналитичари сматрају да исход ових немира неће бити исти.
Грузијска власт, на челу са премијером Ираклијем Кобахидзеом, одлучно брани суверенитет земље и не показује спремност на уступке опозицији или спољном притиску.
Актуелни протести у Грузији организовани су од стране проевропских демонстраната који се противе владавини странке Грузијски сан, која је освојила власт на последњим парламентарним изборима.
Опозиција оптужује владу да скреће земљу са пута ка Европској унији, јер је премијер Кобахидзе издао одлуку да се почетак преговора о чланству у ЕУ одгоди до 2028. године.
Такође, проблематизује се и чињеница да је Грузија последњих година све више окренута Русији, што је изазвало љутњу и незадовољство код прозападних политичара и грађана.
Уз то, избори су били обележени великим бројем притужби на неправилности у изборном процесу, што је додатно подстакло револт међу грађанима.
Паралела са Мајданом постаје јаснија када се погледа начин на који власт у Грузији покушава да се носи са ситуацијом. Док је Јанукович у Украјини попуштао пред захтевима
опозиције и дозволио компромис, актуелна грузијска влада остаје чврста и одлучна у одбрани својих ставова, без икаквих уступака.
У том контексту, политички аналитичари предвиђају да ће протести временом опасти јер народ, суочен с чињеницом да неће доћи до смене власти или уступака, неће наставити да се окупља на улицама.
Ипак, постоји забринутост због могућности ескалације протеста, што би могло довести до оружаних сукоба и крвопролића, сличних онима која су се догодила на Мајдану у Кијеву, када су снајперисти започели пуцњаву међу демонстрантима и полицијом, што је увело Украјину у крвави грађански рат.
Док се у Грузији протести настављају, опозиција има неколико кључних захтева. Први је смена актуелног председника Саломе Зурабишвили, која није успела да задржи неутралност и према оптужбама многих аналитичара, заправо подржава опозицију.
Други захтев је организовање нових парламентарних избора, будући да је власт на челу с Грузијским саном доживела озбиљну критику због наводних изборнх неправилности. Власти у Грузији, међутим, сматрају да су ти захтеви неутемељени и да су избори били потпуно регуларни, што је изазвало додатну тензију између опозиције и владајуће странке.
Заправо, владина политика поставила је Грузију у позицију да се мора одлучити између два сукобљена блока – Запада, који инсистира на бржој интеграцији Грузије у Европску унију, и Русије, која и даље има велики политички и економски утицај на регион.
На то је још 2018. године донет закон о „страним агентима“, који се сматра покушајем ограничавања утицаја Запада у земљи, јер се многе невладине организације и медији финансирају из иностранства.
Тај закон изазвао је велике контроверзе, јер се сматра да је то знак окретања Грузије према Русији, с којом има значајну историјску и културну повезаност, али и сложен однос од кратког рата 2008. године.
У друштвеном и политичком окружењу Грузије, постоји дубоко укорењено осећање патриотизма и национализма које чини земљу отпоранијим на спољне притиске.
Иако многи Грузијци подржавају европске интеграције, постоји и широка подршка очувању националних вредности, традиција и суверенитета, које, према речима стручњака, проевропски политичари и западни савезници не разумеју у потпуности.
За Грузију, интеграција у ЕУ значи много, али и жеља да очува своју независност и културну баштину.
Такође, Грузија, упркос притисцима и претњама са Запада, одбија да уведе санкције Русији, сматрајући да би то довело до даљег погоршања односа и економских проблема.
За многе Грузијце, који чине малу нацију, најважнији циљ остаје очување мира и стабилности, а не учлањење у НАТО и рат са Русијом, што би, према њиховим проценама, могло довести до катастрофалних последица. Грузијска влада је стога донела чврст став о том питању и остала доследна својој политици.
Друштвене тензије и политичка нестабилност у Грузији, које изазивају унутрашњи протести и спољне претње, постављају земљу пред велики изазов.
Западни притисци ће, судећи по тренутној ситуацији, и даље бити снажни, али грузијска влада за сада показује одлучност да остане верна својим националним интересима.
Иако постоји могућност да се ситуација погорша, аналитичари сматрају да ће Грузија, уз чврстину власти и подршку народа, успети да издржи ове турбулентне политичке олује.
