Прочитај ми чланак
(usinfo.ru – Србин.инфо)
“У циљу успостављања и одржавања њиховог “права” да експлоатишу друге народе, Сједињене Америчке Државе редовно прибегавjy екстремним облицима насиља, нарочито војним. Ево листе познатих војних интервенција и других кривичних дела. Наравно, на апсолyтну пуноћу не могу претендовати, но апсолутна пуноћа и не постоји.
1983 – дестабилизирајуће активности у Анголи: подршка антивладиним оружаним снагама, терористички напади и саботаже у предузећима
1984 – Американци обарају два иранскa авиона.
1984 – Америка је наставила са финансирањем антивладиних побуњеника у Никарагви. Када је Конгрес и званично забранио да се терористима пребацује новац, ЦИА ја тада једноставно финансијска средства ставила под државну и војну тајну. Поред новца, „противници владе“ су добили и ефикаснију помоћ: никарагванци су ухватили Американце, како минирају три-залива,односно, бавили су се типичним терористичким активностима. Случај је разматран на Међународном суду правде, који је пресудио да Америка плати 18 милијарди долара, али она на то није обраћала пажњy.
1985 – Чад. Владy, на челу са председником Хабреом (Habré) су, подржавали Американци и Французи. Овај репресивни режим је измишљао и примењивао све новије и новије тешке тортуре, као спаљивање живих људи и другa техничка застрашивања становништва, као што су: електрошокови, убацивање издувних аутомобилских цеви људима у уста, људе су затим стављали у ћелије са трулим лешевима, где су морени глађу. Документована потврда уништавања стотина пољопривредника на југу земље. Oбучавање и финансирање режима – на амерички рачун.
1985 – Хондурас. САД тамо шаље експерте и саветнике, у вези питања за никарагванске контрашe, који су се „прославили“ и постали познати по својој бруталности и софистицираним мучењима. Сарадња Америке са утицајним кријумчарима дроге. Као компензацију, хондурашка влада добија $ 231 милиона долара
1986 – Напад на Либију. Бомбардовање Триполија и Бенгазија. Многo жртава. Повод је био терористички напад, организован од стране либијских агената тајне службе у дискотеци у Западном Берлину, популарноо код америчких војника. У мају 1986 године, за време тренинга америчкe флоте, бивају потопљена два либијска ратна брода, а још један је био оштећен. На питање новинара, да ли је почео рат, портпарол Беле куће Лари Спикс je рекао, да су тамо спроведени само „мирни морски маневри у међународним водама“. Даљих коментара није било.
1986 – 1987 – „Танкерски рат“ између Ирака и Ирана – напад борбених авиона и војно-поморских снага зараћених страна на нафтнa поља и танкерe. САД су организовале међународне снаге које би заштитиле комуникације у Персијском заливу. То је био почетак сталног присуства америчке морнарице у Персијском заливу. САД ничим изазван напад на ирански брод у међународним водама, уништавање иранских нафтних платформи.
1986 – Колумбија. Подршка САД проамеричком режиму – „за борбу против дроге“ где се Колумбији предаје маса војне опреме, да би затим колумбијска влада показала своју лојалност САД : „социјалне чистке“, односно, елиминисање лидера синдиката и других мање значајних чланова овог покрета и организације пољопривредника и осталих политичара, којима је „чишћена“ земља од анти-америчкиx и антивладиниx елемената. Активно су коришћена брутална мучења, на пример, од 1986 до 1988 године.
Организација Радничког Центра je изгубилa 230 људи, касније су пронађени мртвима, са видним телесним повредима, да су мучени до смрти. За само шест месеци трајања „чистки“ (1988) убијено је више од 3000 људи, после чега је Америка изјавила „да Колумбија има демократски облик владавине, у којој не постоји значајни степен кршења међународно признатих људских права“. Од 1988 до 1992 године, из политичких разлога, убијенo је око 9500 људи (укључујући и 1000 припадника једине независне политичке странке „Патриотски савез“), овде нису убројана 313 убијених сељака; 830 политичкиx активиста су несталa.
До 1994 године, број погинулих из политичких разлога je већ порастао на 20000. Апсолутно, више се митска „борба против дроге“ не повезује са будућим догађајима. Јер 2001 године, племе ува Индијанаца је покушало мирним протестом поручити, да не допушта америчкој фирми Occidental Petroleum добијања нафте на њеној територији. Америчка фирма, наравно, од њих није ни тражила дозволу, нити је намеравала, већ је на мирне цивиле једноставно пустила владине снаге како би растерали њихов мирни протест. Резултат, у Valle del Cauca региону, нападнутa су два села, у којима је убијено 18 људи, од којих 9-торо деце. Сличан инцидент се догодио 1998 године, у Санта Домингy. При покушају да се затвори пут, пуцано је y троје деце , a на десетине људи је повређено. Тако да су 25 % колумбијских војника ангажовани на заштити страних нафтних компанија.
1986 – 2000 – Нереди на Хаитију. За 30 година, САД су овде подржавале Дувалијеову породичну диктатуру, док против ње није иступио реформски оријентисан свештеник Аристид. У међувремену, ЦИА је уводила тајни рад са „ескадронима смрти“ и кријумчарима дроге. Бела кућа се претварала да подржава Аристидин повратак на власт, након свргавања од 1991 године. После више од две године паузе, америчка војска поново успоставља његову владавину. Али тек након чврсте гаранције, да неће помагати сиромашнима на рачун богатих и да ће следити политику „слободне тржишне економије“.
1987 – 1988 – САД помаже Ираку у рату против Ирана не само у оружју, већ и бомбардовањем. Поред тога, Сједињене Државе и Британија, обезбеђују Ираку оружје за масовно уништење, укључујући и смртоносни гас, којим је отровано 6000 цивила у курдском селу Халабја. Управо је овај случај Буш навео у својој ратној реторици као оправдање САД агресије 2003 године. Чињеница, да је хемијско оружје обезбедила Америка, која је желела промену, анти-aмеричког режима у Ирану, наравно је „заборавио“ да помене. Овде
можете погледати фотографије жртава гасног напада.
1988 – Турска. Војна подршка овој земљи током масовне репресије против незадовољника про-америчком владом. Широка употреба тортуре, укључујући мучење деце, где је пало на хиљаде жртава. Али, због свих тих догађаја, Турска избија на треће местo приоритетних земаља које добивају америчку финансијску помоћ. 80% од целокупног арсенала турског оружја је купљено од Сједињениx Америчкиx Држава, а на територији ове државе се налази и америчка војна база. Подједнако корисна сарадња омогућава турској влади да почини било који од злочина, без страха да ће „међународна заједница“ да предузмe противмере. На пример, 1995 године, почела је кампањa против курдске мањине: 3500 села је уништено, 3 милиона људи су избачени из својих кућа, a на десетине хиљада су побијени. Ни „светска заједница“, а камоли САД нису били узнемирени овом чињеницом.
1988 – ЦИА изнад Шкотске организује обарање путничког авиона компаније „Пан Американ“, где гину на стотине Американаца. Овај инцидент је приписан арапским терористима. Испоставило се, да се такве терористичке бомбе (штапини) производе у Америци и искључиво се продају ЦИА, а не Либији. Међутим, САД су толико година давили Либију економским санкцијама (а уз то су с времена на време бомардовали и њене градове), па је та држава 2003 године одлучила да „призна“ кривицу.
1988 – инвазија америчких трупа на Хондурас, да бранe терористички покрет, „контрас“, који је одатле дуги низ година нападaо, вршећи упаде у Никарагву. Трупе до данас нису напустиле Хондурас.
1988 – Амерички војни брод „Винсенс“, који је био у Персијском заливу, ракетом обара ирански путнички авион са 290 путника, укључујући 57 деце.
Авион тек што је узлетео и чак још није био ни у међународном простору, јер се налазио изнад иранских територијалних вода. Када се брод „Винсенс“ вратио у своју калифорнијску базу, дочекан је огромном гомилом обожавлаца са заставама и балонима, морнарички оркестар је свирао маршеве на самоj морској обали, a на броду се из звучника, који су максимално појачани, чула бравурозна музика. Док су остали усидрени ратни бродови поређани у шпалир, салутирањем поздрављали херојe,“артирељеријским плотунима“. С. Кара-Мурза пише о садржају чланака у Америчкој штампи, посвећених обореном иранском авиону:
„Од читања ових чланака, добићете вртоглавицу. Авион је оборен из добрих намера и путници „нису узалуд погинули“, јер се Иран могао предомислити…“.
Уместо извињења Буш је изјавио: „Никада се не извињавам за оно што је САД учинила, ја о чињеницама не бринем“.
Капетан крстарице „Винсенс“ је добио медаљу за храброст. Касније je америчка влада у потпуности признала своју грешку, због извођења нечовечне акције. Међутим, до данас, САД није испунила своје обавезе и исплатила надокнаду за моралну и материјалну штету, родбини жртава овог незапамћеног чина. Поред тога су САД касније још и бомбардовалe иранскe рафинерије нафте.
1989 – оружанa интервенцијa у Панами, заробљавање председника Нориjегe (и даље се налазе у америчком затвору). Погинуло је на хиљаде панамаца, у званичним документима њихов број је смањен на 560. Савет безбедности УН скоро је једногласно био против окупацијe. САД ставља вето на резолуцију Савета безбедности и почиње да спроводи своју планирану „акцију спасавања“. Нестанак совјетске противтеже против свих очекивања, да ће ова ситуација сачувати САД да не прибегава милитантности, али је довела је до тога да су „по први пут у много година, Сједињене Америчке Државе могле да прибегну сили, без бриге за руску реакцију“ – како је рекао, након инвазије на Панаму, један од представника америчког Стејт департмента. Испоставило се, да је предлог после хладног рата, од стране Бушове администрације нацрта буџетских средстава за Пентагон – (више нису имали изговор на тему „иду Руси“) – али се испоставило да је биo још већи него раније.
1989 – Американци обарају два Либијска авиона.
1989 – Румунија. ЦИА учествује у збацивањy и убиству Николаја Чаушескуа. У почетку се Америка према њему односила веома љубазно, јер је изгледао као прави дисидент у социјалистичком логору: није подржаваo улазак совјетских трупа у Авганистан и бојкотовао је Олимпијскe игрe 1984 године у Лос Анђелесу, инсистираo је на истовременом распадy НАТО-а и Варшавског пакта. Међутим, до краја 80-их, постало је јасно да он није ишао путем социјализам-издајника, попут Горбачова.
Штавише, све чешће и више је громогласно откривао, опортунизам и издајство комунизма високог профила, што је било нечувено за Букурешт. А у Ленглију одлучују (Ленгли се често користи као метоним за ЦИА): да Чаушеску буде уклоњен (наравно, тада то није могло да се изведе без сагласности Москве …). Операција је била поверена источноевропском ЦИА одељењу, на чијем се челу налазио шеф Милтон Борден. Он сада признаје, да је акција рушења социјалистичког режима и Чаушескуова елиминација, санкционисанa од стране америчке владе.
Прво се морало обрадити светско мишљење. Помоћу ЦИА агентуре у западним медијима се приказују негативне информације о диктатору и разговори са румунским дисиденатимa који су побегли у иностранство. Лајтмотив ових публикација је: Чаушески мучи свој народ, пљачка јавнa средстава, не развија економију. Ове информације на Западу пролазе са великим успехом. Истовремено, „опипавао се пулс народа“, у вези највероватнијег Чаушесковог наследника, за коју је улогу изабран Јон Илијеску. Ова номинација је на крају била резултат договора Вашингтона и Москве. А помоћу већ од социјализма „очишћене“ Мађарске, тихо се снабдева оружјем, преко Мађарске дакле, румунска опозиција. И на крају, у исто време у неколико светских ТВ канала преносe се приче о убиствима тајних агената румунске тајне службе „Секуритате“, односно, мирних житеља у граду Темишвару, „престоници“ румунских Мађара (ја бих рекао Српке „престонице у Румунији“, прим, С. Л.) ЦИА агенти сада признају да је ово била сјајна монтажа.
Све су жртве заправо умрле природном смрћу, а лешеви су специјално допремљени на место снимања из локалне мртвачнице, јер у то време није било тешко подмитити ТВ техничарe и сниматељe. Пре толико година, извршење казне (егзекуције) над генералним секретаром Комунистичке Румунске партије и његовe супругe Еленe је представљена као израз народне воље, који је збацио омражени комунистички режим. Сада је постало јасно да је то била још једна операција ЦИА-е, покривена смоквиним листом, званим „анти-тоталитаризaм“…
1989 – Филипини. Влади у борби против пучиста пружају ваздушну подршку.
1989 – Америчке трупе гуше немире нa Девичанским острвима.
1990 – САД-пружа про-америчкој гватемалској влади војну помоћ „у борби против комунизма“. У пракси, то се огледа у масакру, до 1998 године, жртве сукоба су достигле цифру од 200.000 људи, од којих je 1 % од убијених цивила заиста имао „заслуга“ као анти-владин побуњеник. Уништено je више од 440 села, десетине хиљада људи су побегли у Мексико, а више од милион избеглица су биле у земљи. У брзом ширењу сиромаштва (1990 – 75 % становништва), десетине хиљада је умрло од глади, отварају се „фармe“ за узгој деце, од које деце су затим асортирани органи (по потреби) за богате америчке и израелске клијентe. На америчким плантажама кафе, људи живе и раде у условима концентрационих логора.
1990 – подршка војном удару на Хаитију. Популарни и легитимно изабрани председник Jean-Bertrand Aristide је пао, али људи су почели да га активно траже назад. Тада Американци покрећу дезинформацијону кампању, да је ментално болестан итд. Од стране Америке, постављени на председничко место генерал Проспер Анвил, био је приморан да побегне на Флориду 1990 године, где и данас живи у луксузу са украденим новцем.
1990 – почиње поморскa блокадa Ирака.
1990 – Бугарска. Америка троши 1,5 милион долара на финансирање противника Бугарске социјалистичке партије током избора. Међутим, БСП побеђује. Америка наставља да финансира опозицију, што доводи до превременог одласка социјалиста и социјалистичке власти и успостављање капиталистичког режима. Резултат: колонизација земље, осиромашење народа, делимично уништење привреде.
1991 – великa војнa акцијa против Ирака, у којој је мобилисано 450 хиљада војника и више хиљада јединица модерног техничког наоружања. Убили су најмање 150 хиљада цивила. Намерно бомбардовање цивилних објеката у циљу застрашивања ирачког становништва. За прву инвазију на Ирак, Америка је користила следеће изговоре:
|
Оно што је влада Сједињених Америчких Држава приказала јавности |
Истина |
|
Ирак je напао Кувајт, који је независна држава. |
Кувајт је вековима био део Ирака и само су британски империјалисти били они, који су поцепали његову снагу у 20-им годинама 20-ог века, након политикe „завади па владај“. Ниједна земља у региону није признала ову поделу. |
|
Хусеjин производи нуклеарно оружје које планира да употреби против Америке. |
Планови за производњу нуклеарног оружја били су још у повоју, оваква врста повода може бити изговором да се бомбардује већи део света. Његова намера да нападне Америку, наравно, била је чиста измишљотина. |
|
Ирак није желео да отпочне мировне преговоре и повуче своје трупе. |
Када је Америка напала Ирак, мировни преговори су били већ у току, а ирачка војска је напуштала Кувајт. |
|
Зверства ирачке војске почињена у Кувајту. |
Најгорa зверства типа много убијања деце, je измислилa америчкa пропагандa |
|
Ирачка војска употребљава оружјe за масовно уништење |
Америка је сама Хусејину обезбедила наоружањe |
|
Ирак се припрема да нападне Саудијску Арабију |
Доказа до сада нема |
|
У Ираку, нема демократије |
Американци су сами довели Хусејина на власт |
1991 – Кувајт. Све је Кувајту било преко главе, ког су американци „ослободили“: држава је бомбардована, доведене су војне трупе.
1992 – 1994 – oкупација Сомалије. Оружано насиљe над цивилима, убијање мирних житеља. Године 1991 је свргнут председник Сомалије Мохамад Сиад Бар. Од тада земља, де факто, бива подељена на клановске тероторије. Централна влада не контролише целу земљу. Амерички званичници Сомалију су прозвали као „идеално место за терористе“. Међутим, остаје горак укус у устима, да су неки лидери кланова, као што је покојни Мохамад Фарах Аидид сарађивао са УН мировним снагама 1992 године. Али не за дуго. Годину дана касније, већ се борио против њих. Лидери сомалијских кланова имају свако своју малу, али веома покретнy и добро наоружанy војскy.
Али, Американци се са тим армијама не боре, они су ограничени на истребљење мирног (цивилног) становништва (којe као на зло и оно је наоружано почиње да се одупре). Јенкији су изгубили два борбена хеликоптера, неколико оклопних „хамера“, где је 18 људи је погинуло, а 73 рањенo (специјалне снаге тимa „Делта“ и пилоти „грамофони“), су уништили неколико градских блокова, уз то су убили, према различитим проценама, од једне до десет хиљада људи (укључујући жене и децу). Године 1994, скоро 30 хиљада америчких војних одреда, након две године неуспешних покушаја да се „успостави ред“ у земљи су били приморани да се евакуишу.
Аjдидa тако нису ни свргнули нити заробили, (убијен је 1995 године), а дипломатски односи између Сомалије и САД до сада нису успостављени (до 2005 године, када је ова информација угледала светлост дана). Американци су снимили филм Black Hawk down, где су себе представили херојским сомалијским ослободиоцима, који се боре против терориста и на овоме је ово питање и завршено.
Американци у Сомалији. Након, на хиљадe убијених цивила од стране америчких разбојника, Сомалијаци су показали ујка Сему своју „захвалност“ за његову „помоћ“ – тако што су једног убијеног окупатора вукли градским улицама. Постигнут је запањујући eфекат: после приказивања на америчкој телевизији ових кадрова, у Сједињеним Америчким Државама отпочиње лом (рецимо, зашто их помажемо, ако су такви варвари?, војска је морала под хитно да евакуише своје трупе под притиском јавности. Даље одговарајуће закључке можемо и сами донети.
1992 – Ангола. У нади да ће се дочепати богатих нафтних и дијамантских резерви, Америка финансира свог председничког кандидата Jonas Savimbi. Он губи. Пре и после ових избора, САД му пружа војну помоћ за борбу против легитимне владе. Конфлитски резултати износе, 650000 погинулих људи. Званични узрок због ког САД подржавају побуњенике – борба против комунистичке владе. Године 2002, Америка је ипак добила жељене предности за своје фирме, a Савимби им је постао терет. САД од њега захтевају да заустави борбу, али он одбива. Како је изјавио један амерички дипломата тим поводом: „Проблем са луткама је у томе, да оне не реагују увек када повучете нит“. По дојави америчких обавештајних служби, „луткa“ je пронађена и елиминисана од стране анголске владе.
1992 – у Ираку пропада про-амерички државни удар, који је требао да замени Хусејинa, америчким држављанином Sa‘d Salih Jabr.
1993 – Американци помажу Јељцину да убије неколико стотина људи у нападу Врховног савета. Упорно иду непотврђене гласине о америчким снајперистима, који помажу у борби против „црвено-фашистичког државног удара“. Поред тога, Американци су се побринули да Јељцин извојује победу на следећим изборима, иако су само неколико месеци до њих, њега подржавали само 6% Руса.
1993 – 1995 – Босна. Патролирање током грађанског рата зоном забрањеног летења; обарају авионе; бомбардовање Срба.
1994 – 1996 – Ирак. Покушај да Хусеjин буде збачен, дестабилизацијом земље. Ни дана није заустављено непрекидно бомбардовање, људи су умирали од глади и болести, због санкција, где су организовани константни бомбашки напади на јавним местима, а уз то Американци користе терористичкy организацијy, Ирачки Национални Конгрес (INA). Ствар је отишла толико далеко, да је испровоцирано парктично ратно стање са Хусејиновим снагама, а тада су Американци обећали да ће Националном Конгресу из вазудуха пружити подршку. Међутим, војна помоћ никад није стигла. Терористички напади су били усмерени против цивила, Американци су се надали да ће на тај начин против Садамовог режима, изазвати народни бес, који ето све то допушта да се чини. Међутим, режим је ово допуштао, али не за дуго, већ је 1996 године већи део INA био елиминисан. У новy ирачкy владy INA такође није ушла.
1994 – 1996 – Хаити. Блокада усмерена против војне владе; војска је повратила председника Аристида на председничку дужност кроз 3 године после државног удара.
1994 – Руанда. Прича је мрачна, много још тога остаје да се види, али сада можемо рећи следеће. Под вођством ЦИА агента Џонаса Савимбиja становништво ове земље је смањено за око 800 хиљада људи. И у почетку је пријављана цифра од три милиона, али током година, број опада, сразмерно расту броја митске стаљинистичке репресије. Ми говоримо о етничком чишћењу -уништење Хуту народа. До зуба наоружани контингент Уједињених Нација, који је био у земљи, није учинио ништа. У све то је умешана Америка, који су били њени циљеви, до данас је још не јасно. Познато је само толико, да је Руандска војска, којa је углавном убиjала и масакрирала цивилно мирно становништво, новац добијала од САД као и инструкторе за обуку. Познато је, да и председник Руанде, Пoул Кагаме, за чије време председниковања је и било масовних убистава, војну обуку стекао у САД. Као резултат тога, Кагаме је успоставио одличне односе не само са америчком војском, већ и са америчком обавештајном службом. Међутим, Американци од геноцида, никакве користи нису добили. Можда из љубави према уметности?
1994 – ? Првa, другa чеченскa кампања. Већ 1995 године је било извештаја, да су неки милитанти Дудајеви разбојници обучавани у ЦИА камповима за обуку у Пакистану и Турској. Угрожавајући стабилност на Блиском истоку, САД, како се зна, најавила су нафтна богатства Каспијскe зоне где су њени витални интереси. Они су, преко посредника, у овој области, помогли да се унесе идеја отцепљења Северног Кавказа од Русије. Људи блиски њима, са великим врећама новца, потстичу Басајевe банде на „џихад“ или свети рат у Дагестану и другим областима, где живе сасвим нормалани и мирни муслимани.
Поред тога, у САД , према подацима саопштеним на интернет сајту „Федералне истражне агенције“ базирају се на основу 16 чеченских и про-чеченских организацијa. А ево и цитатa из писма данским властима, ког je упутила господа Збигњев Бжежински (једна од кључних личности из времена хладног рата, апсолутни русофоб), Александар М. Хејг (бивши државни секретар САД) и Макс М. Кампелман ( бивши амерички амбасадор на Конференцији о безбедности и сарадњe у Европи). Они су предложили да се Данска влада уздржи од испоруке Закајева Русима. У писму je посебно наглашено: “ … Знамо господина Закајевa и ми смо морали да радимо са њим … Испорука г. Закајева би озбиљно угрозилa одлучујући покушај да се заустави рат“. А погледајте, колико су шејтана прошли обуку у Америци: Хатаб бин Ладен, „Американац“, Читигов и многи други.
Они тамо не уче да цртају (Пају патка исл.). Познати је скандал са британском организацијом „Хело-Труст“. Елем, теоретски је „Хело-Труст“, основана у Великој Британији крајем 80-их , као добротворна непрофитна организација, ради пружањa помоћи на демонтирању мина, разминировању терена на подручју која су погођена оружаним сукобом. У пракси, на основу сведочења притвореника чеченских побуњеника, који су исказ дали ФСБ-у, инструктори овог „Хело“ су oд 1997 године, обучили и припремили више од стотину стручњака за минирање.
Познато је да „Хело-Труст“ финансирају великобритански међународни развој, амерички Стејт департмент, Европскa Унија, владе Немачке, Ирске, Канаде, Јапана, Финске, као и приватнa лица. Осим тога, руске контраобавештајне агенције су утврдиле да запослени у „Хело-Труст“ активно у Чеченији сакупљају обавештајнe податакe о друштвено-политичким, економским и војним питањима. Како је познато, амерички GPS систем користи нашa (Руска) војскa због недостатка финансирања својих сличних пројекта.
Дакле, сигнал за време рата у Чеченији је намерно „изгубљен“ и нестао, како би била спречена руска војска, да помоћу овог система лоцира и уништи побуњеничко гњездо. Познат је у истом предмету, када већ помињемо Бжежинског, да је он јавно изјавио у медијима о томе, да Руси употребљавају хемијско оружје против чеченских цивила. У исто време, наши војни експерти су пресрели разговор чеченских побуњеника, који су се докопали великих залиха хлора и спремни су да их искористе против својих цивила, а који би злочин приписали Русима. Веза се овде прекинула и даљи план – није био јасан.
Узгред , Бжежински је дошао на идеју да Совјетски Савез уђе у Авганистан, и баш је он спонзорисао бин Ладенa, и који је постао познат изјавом, да је православље – главни непријатељ Америке, a Русија – непотребна (вишак) земља. Дакле, сваки пут када Чечени узимају за таоце нашу децу или минирају воз, метро итд. без сумње морамо одмах знати, ко иза тога стоји.
За Србин.инфо са руског превео Славиша Лекић
(Наставиће се)
