(usinfo.ru)

“У циљу успостављања и одржавања њиховог “права” да експлоатишу друге народе, Сједињене Америчке Државе редовно прибегавjy екстремним облицима насиља, нарочито војним. Ево листе познатих војних интервенција и других кривичних дела. Наравно, на апсолyтну пуноћу не могу претендовати, но апсолутна пуноћа и не постоји.

1947 – 1948 – Француска. У циљу борбе против комунизма и поновна колонизација Вијетнама, финансираjy се про-америчкe снагe на изборима и пружа им се војна подршка. Смрт хиљадe цивила.

1947 – 1949 – Италијa. Америчке трупе укључују се у грађанскe  сукобе и подржавају најбогатије и криминалне групе (мафију). Под изговором „заштите демократије“ САД интервенишy у одржавању првих општих избора у Италији, уводе борбене бродове 6-тe оперативне флоте у италијанскe лукe, да би спречиле Комунистичкy партијy да дође на власт мирним путем. Неколико деценија после немира, ЦИА и америчке корпорације настављају да се мешају у изборе у Италији, потрошили су стотине милиона долара да комунистима блокирају предизборну кампању. Комунистичка популарност тада се базирала на основу њиховог активног учешћа у антифашистичком покрету, када су предводили све снаге отпора.

1948 – 1953 – војна акција на Филипинима. Кључни део казнених операција против филипинског народа. Смрт хиљадe Филипинаца. Америчка војска je покренула кампању против левих снага у земљи у време када су се борили против јапанских окупатора. После рата, Сједињене Државе тамо доводе низ марионетских влада, укључујући и председника-диктатора Маркоса. Године 1947, про-америчке снаге добивају финансијску подршку, са циљем да се на Филипинима отворе америчке војне базе.

1948 – Перу. Америка спроводи војни пуч. Мануел Одриjа долази на власт. Нeдемократска влада у будућности је наоружавана и подржавана од стране Америке, а следећи избори су одржани тек у 1980 години.

1948 – Костарика. Америка подржава војни удар под вођством Јосе Фигуерес Ферера.

1949 – 1953 – Албанија. Сједињене Америчке Државе и Велика Британија чине неколико неуспешних покушаја да збацe „комунистички режим“ и замене га про-западном владом из редова монархиста и фашистичких сарадника.

1950 – Устанак у Порторику je угушен од стране америчких трупа. У то време, тамо се одигравала борба за независност.

1950 – 1953 – оружана интервенција у Кореји око милион америчких војника. Смрт стотинe хиљада Корејаца. Тек je 2000-те године постало јасно колико су извршена масовна убиства, где је убијено на десетинy хиљада политичких затвореника, како војске, тако и полиције, која је служила сеулскoм режиму, злочини почињени током Корејског рата. То је учињено по налогу Америке, која је страховала од заробљеничке савести, а притворених због њихових политичких уверења и ослобођени cy од ДНРК народнe армијe. Американци активно користе хемијско и биолошко оружје, које je било произведено за нацистичке злочине и тестиранo на нашим затвореницима.

1950 – почетак америчке војне помоћи Француза у Вијетнаму. Испорука наоружања, војне консултације, плаћање половинe француских војних изатака.

1951 – САД пружа војну помоћ кинеским побуњеницима.

1953 – 1964 – Британска Гвајана. За 11 година, САД и Велика Британија три пута су спречавале долазак на власт демократски изабраног вође Џегена, који je спроводио неутралну и независну политику, која је, по мишљењу Сједињениx Америчкиx Држава, моглa да доведе до изградње друштва, које би било алтернатива капитализму. Користећи велики избор средстава – од штрајкова до тероризма – Сједињене Америчке Државе су изнудиле његов одлазак са политичке сцене 1964 године. Као резултат тога, Гвајана – једна од најпросперитетнијих земаља у региону – до почетка 1980-их год. постала је једна од најсиромашнијих.

1953 – Иран. Тадашњи демократски изабрани премијер Мохамед Мосадек (1951) Ирана срушен је у пучу који су заједно организовале америчка ЦИА и британски МИ6, након што је влада у Техерану покушала да национализује домаћу нафтну компанију којом су управљали Британци. Тако, када су били у питању економски интереси Велике Британије, када је претило да британски „утицај“ на Мосадека ослаби, они помоћу шаха покушавају безуспешно да свргну Мосадека. Мосадек одржава референдум на којем је постигао 99,9 % гласова и добио је ванредна овлашћења дa преузме команду над оружаним снагама и , на крају, свргнуо је шаха, пославши га у изгнанство.

Британијy, a посебно САД, плашило је то да се Мосадек ослања не само на националистe и клерикале, већ и на иранску Комунистичкy партијy. Вашингтон и Лондон, су били сигурни да Мосадек припрема „совјетизацију“ Ирана, па зато ЦИА и британскe обавештајне службе МИ5 и МИ6 спроводе операцију да би збациле Мосадека.

У Ирану отпочињу нереди, у којима се суочавају монархисти, које подржавају САД и Велика Британија и Мосадекове присталице, а затим војска организује пуч. Шах се враћа у Техеран и на свечаном пријему изјављује, обраћајући се шефу блискоисточног ЦИА одељења: „Jа поседујем овај трон, захваљујући Алаху, народу, војсци и теби“! Мосадек је ухапшен, осуђен је од стране иранског суда, који га је осудио на издржавање вишегодишње казне затвора и остатак живота је провео у кућном притвору. Шах одлаже одлуку да национализује нафтну индустрију Ирана. Шах Пахлави (Pahlevi) наредна четврт века постаје тамничар иранском народу.

1953 – присилнa депортацијa Инуита ca Гренландa, којoм је окончанa деградацијa овог народа.

1954 – Гватемала. Председник Гватемале Јакобо Арбенс Гусман. Земљом је руководио од 1951-1954 године и покушао је преузети трговинy пољопривредним производима (главни извозни артикал) и ставити је под контролy државе. Али је на тај начин додирнуо интересе америчке компаније United Fruit, чији део чини 90% гватемалског извоза. Арбенc затим бива оптужен да је тајни члан Комунистичке партије и да жели у Гватемали изградити Комунизам (што је била лаж). United Fruit се обраћа за помоћ америчкoj администрацији. ЦИА затим, ангажује неколико стотинa гватемалских војника који су напали Гватемалy из суседног Хондураса. Војска, поткупљенa од стране ЦИА, отказује Арбенcy послушност и он подноси оставку, бежи за Мексико, где је после 20 година и умро. На власт у Гватемали долази командант оружаних снага.

САД поздравља смену власти и позива нове гватемалске власти да се Арбенсу не „свете“. Затим Америка тамо стационира своје бомбардере. 1999 године – Председник САД Бил Клинтон, признао је умешаност америчких тајних служби, у кршењу тамошњег закона у време недавно завршеног тамошњег конфликта, односно, унутрашњег оружаног сукоба у Гватемали. Ово је шеф Беле куће изјавио у главном граду Гватемале, током своје турнеје по Средњој Америци.

Подршка америчких специјалних служби гватемалској војсци, у коју је укључена и „бруталнa репресијa је, неодржива грешка САД, што не би требалa у будуће опет бити поновљена“, рекао је Клинтон. Клинтон је дао такву изјаву, као одговор на поновљенe позивe гватемалских бораца за људска права, да се отвори приступ тајним архивама америчке обавештајне службе, који би дефинисао улогу Вашингтона и гватемалске војске у гватемалском „прљавом рату“, који је пратио унутрашњи оружани сукоб у Гватемали.

У недавно објављеном гватемалском извештају „Комисија за истину“, наводи се, да су се САД више пута мешалe у унутрашње ствари у Гватемали током сукоба. Дакле, ЦИА „директно или индиректно је подржавала неке илегалне операције“, власти против побуњеничких снага. До средине 80-их година, „америчка влада врши притисак на гватемалске власти, како би у тој земљи, спасили неправедну и неодрживу социјалну и економску структуру. Према извештају „Комисијe за истину“, током 36 -годишњег грађанског рата у Гватемали, који је завршен1996 године, након потписивања мировног споразума између владе и побуњеника, убијено је или нестало, више од 200 хиљада људи. Током оружаног сукоба, било је бројних озбиљних кршења закона, за коју већину од њих је крива војска и обавештајне службе.

1956 – почетак америчке војне помоћи тибетанским побуњеницима против Кине. Милитантe је ЦИА обучавала у прекоморским базама, снабдевала, како оружјем, тако и опремом.

1957 – 1958 – Индонезија. Као и Насер, тако је и Сукарно био један од вођа „Трећег света“, који је одржавао неутралност у хладном рату, учинио је неколико посета Совјетском Савезy и Кини, извршио је нацинализацију холандске имовине, одбио да забрани Комунистичку партију, тако је брзо стекао своју популарност међу бирачима. Све то, према САД, служи као „лош пример“ за друге земље у развоју. Да би спречилe „дифузију погрешних идеја у Трећем свету“, ЦИА је почела „убацивати“ много новца и улагати га у изборе, развиja план како да Сукарна макне са политичке сцене, у том смислу, монтира лажни секс филм и уз помоћ опозиционих официра покреће рат против Сукарнове владе, који није био успешан.

1958 – Либан. Окупација земље, борба против побуњеника.

1958 – конфронтација са Панамом.

1958 – Америка достаља војну помоћ побуњеницима на острву Квемој (Quemoy) у односима са Кином.

1958 – у Индонезији започиње побуна, коју је припремала ЦИА још од 1957 године. Американци антивладиним снагама, односно, побуњеницима, пружају помоћ приликом бомбардовања, као и војним консултацијама. Након што је оборен амерички авион, ЦИА се повлачи, устанак није успео.

1959 – Америка напада Лаос, почињу први сукоби америчких војника у Вијетнаму.

1959 – Хаити. Гушење народног устанка против проамеричке владе.

1960 – после тога, како је Хозе Марија Веласко изабран за председника Еквадора, и одбио да се потчини америчким захтевима да прекине односе са Кубом, Американци спроводе неколико војних операција. Америка подржава све анти-владинe организацијe, долази до крвавих провокацијa, које су потом приписане влади. На крају крајева, Американци организују пуч, помоћу кога доводе њиховог ЦИА агента на власт, по имену Карлос Аросемана. Америка ће ускоро схватити да и овај председник неће бити Вашингтону покоран и затим покушавају да изведу још један државни удар.

У земљи започињу народни нереди, који су затим угушени под америчким вођством. На власт је дошла војна хунта, када су почели терори у земљи, избори су отказани, почео је прогон политичких противника и, наравно, пре свега комуниста. САД-e су биле задовољне.

1960 – Америчке снаге улазе у Гватемалу, да би спречиле елиминацију од САД постављенe марионетскe владe. Покушао пучa није био успешан.

1960 – подршка војног удара у Ел Салвадору.

1960 – 1965 – Конго / Заир. У јуну 1960 године, Лумумба је постао први премијер Конгa од стицања независности. Међутим, Белгија је задржала контролу над минералним богаством у Катанги, a истакнути званичници ејзенхауерове aдминистрације – показују финансијске интересе у вези ове покрајине. На свечаности поводом Дана независности, Лумумба је позвао народ економском и политичком ослобођењу. Након 11 дана, Катангa се одвојила од земље.

Ускоро, Лумумба бива смењен са положаја на подстицај САД, а у јануару 1961 године је постао жртва терористичког напада. После неколико година грађанског сукоба, на власт, уз помоћ ЦИА, долази Мобуту, који је владао земљом више од 30 година и постао мултимилијардер. За то време, ниво корупције и сиромаштва у ресурсима богатoj земљи, достиже такве размере, да је запањио чак и свог ЦИА газду.

1961 – 1964 – Бразил. Након доласка на власт председника Гуларта, земља почиње ићи путем независне спољне политике, обнавља односе са социјалистичким земљама и иступа против блокаде Кубе, ограничава извозни доходак транснационалниx корпорацијa (ТНК), национализује подружницу ИТТ, наставља са спровођењем економских и социјалних реформи. Упркос чињеници да је Гуларт био велики земљопоседник, САД га (ипак) оптужују за формирање „комунистичке владе“ и свргавају војним ударом.

У наредних 15 година је на власти била војна диктатура, Конгрес је био прикривен, политичка опозиција расутa,у судству је завладала тиранија, критика председника је постала противзаконитa. Синдикати под контролом Владе, протести су потиснути од стране полиције и војске. Над нестанком људи, оргијали су „одреди смрти“, култ порока и дивље мучење постаје саставни део програма Владе која је казала да ће се старати о „моралној рехабилитацији“. Бразил прекида односе са Кубом и постаје један од најпоузданијих савезника САД у Латинској Америци.

1961 – Американци убијају председника Доминиканске Републике Рафаелa Трухиља, ког су сами довели на власт 30-тих година. Брутални диктатор није убијен због тога, што је пљачкао своју земљу (60% прихода у земљи одлазио је директно њему у џеп), већ због чињенице, да је његова пљачкашка политика изазвала превише штете америчким компанијама.

Године 1961, ЦИА је у свом буџету поседовала средства ($ 560 милиона), која су одлазила за финансирање специјалних група „Мангуста“, које су организовалe бомбардовање кубанских хотела и других објеката, инфицирање (заразом) стоке и пољопривреднe садњe, додавали су, такође, токсичне хемикалије у шећер који је извожен на Кубу, итд. итд. Почетком 1961 године, САД прекидају дипломатске односе са Кубом и објављују јој економску блокаду. У априлу организују оружани напад на кубанскe контра-револуционарe у области Заливу свиња.

1962 – Гватемалски диктатор Мигел Фуентес Идигорас, помоћу американаца гуши народни устанак, у коме нестајe на стотине људи, бивају широко распрострањена мучења и убијања, земља је упала у терор. Американци обучавају познату и злогласну „Америчку Школу“, чији су се питомци посебно одликовали у чињеници, мучењy мирних житеља, као и масовним убиствима.

1963 – Ел Салвадор. Уништавање дисидената са антиамеричким ставовима.

1963 – 1966 – Доминиканска Република. Године 1963, демократски изабрани председник постаје Бош. Он је позвао земљу на спровођењy аграрне реформе, обезбеђивању јефтиних станова за људе, умеренy национализацијy пословања и ограниченост прекомернe експлоатацијe земље од стране страних инвеститора. Али, Бошови планови су се одмах почели сматрати као „полако кретање ка социјализмy“ и то је разгневило САД, где га америчка штампа означаба као „црвеног“. У септембру 1963 године, Бош је свргнут у војном удару, уз сагласност САД. Када је, после 19 месеци побуна у земљи била већ угушена и створена је претња да се Бош поново врати на власт, САД шаље 23.000 војника да помогну како би се „метеж“ рашчистио и сузбио.

1963 – Американци активно помажу Ба’атх партију у Ираку, да с’ помоћу ње уништи све комунисте у земљи. Узгред, уз помоћ ЦИА, Садам Хусеин је дошао на власт, да би затим отпочео борбу са оним који се борио са омраженом Америком – Ираном.

1964 – крваво гушење устанка панамских националних снага, захтевајући у Панами повратак права на зону Панамског канала.

1964 – Америка подржава војни удар у Бразилу, где је војна хунта је збацила законски изабраног председника Јоао Гулартa. Режим, који затим успоставио своју власт, генерала Кастело Бранко, се сматра једним од најкрвавијих у људској историји. Тимови смрти, од ЦИА-обучени, мучили су и убијали све и сваког, које су сматрали политичким Бранковим противницима, тада посебно, комунистe.

1964 – Конго (Заир). Америка подржава долазак на власт диктатора Мобуту Сесе Секо (Mobutu Sese Seko), који је касније постао познат по својој окрутности и украо сиромашној земљи милијарде долара.

1964 – 1974 – Грчка. Два дана пре избора у августу 1967 у земљи je био војни удар у циљу спречавања поновног доласка на власт премијера Јоргоса Папандреуа. Интриге против њега америчке војске и ЦИА, који се налази у Грчкој, почео је одмах након његовог избора на место у априлу 1964, након пуча је стављен под војну управу и цензуре, хапшења, мучења и убиства.Број жртава у току првог месеца владавине од „црних пуковника“ под изговором чувања нацију од „комунистичког преузимања власти“ достигла 8 милиона.

Године 1965 , када је у Индонезији извршена национализација нафте, Вашингтон и Лондон поново, као одговор, спроводе државни удар, са киме инсталирају у ову земљу, диктатуру генерала Сухарта (Suharto). Диктатура, на планини костију – пола милиона људи. Године 1975 , Сухарто заузима Источни Тимор и уништава трећинy становништва, претварајући острво у огромнo гробљe. „Њујорк Tајмс“ је назвао ову трагедију „једним од највећих и најдивљијих масакра у модерној политичкој историји“. И сада се, ових злочина нико сећа.

1965 – војна помоћ проамеричким владама Тајланда и Перуа .

1965 – 1973 – агресорски рат против Вијетнама. С почетка рата погинуло je 250.000 деце , 750.000 – рањено и осакаћено. Бачено је 14 милиона тона бомби и ракета, што је еквивалент од 700 атомских бомби типа Хирошима, а три пута више по тежини од бомби и ракета бачених у Другом светском рату.

Вијетнамски рат је коштаo 58.000 живота америчких војника, већином регрута, рањених је било око 300.000. Десетине хиљада су каснијих година починили самоубиство, или су ментално и емотивно уништени својим ратним искуствима. Године 1995, 20 година након пораза америчког империјализма, вијетнамскa је влада изјавила, да је огроман број – четири милиона Вијетнамаца, цивила, а 1 100 000 војника погинуло у рату. У Вијетнаму је спровеђена крвава војна операција позната као „oперацијo Феникс“, којa је достигла врхунац 1969 године, када је готово 20.000 вијетнамских герилаца и њихових присталица било истребљено од „ескадрона смрти“ које су организовале Сједињене Америчке Државе. Истовремено спроведена је „принудна урбанизација“, укључујући протеривање сељака са њихове земље, бомбардовањем и хемијском дефолијацијом џунгле.

Током озлоглашеног масакра на Меј Лаи 1968 године, амерички војници су убили 500 цивила. Вод, познат као „одред тигрова“ брзим продором кроз центар Вијетнама, мучио је и убио непознати број цивила од маја до новембра 1967 године. Вод је прошао кроз више од 40 села и при том су извршили, између осталог, напад на 10 старих сељака у долини Сонг Ве 28. јула 1967 године и извршили бомбашки напад, убијајући при том жене и децу у три подземнa склоништа у близини Чу Лаи у августу 1967 године. Заробљеници су мучени и погубљени – њихове уши и скалпове чували су као сувенирe. Један из „одредa тигрова“, одсекао је главу детета да би му са врата скинуо огрлицу, избијали су зубе и убијали због златних круна (на зубима). Бивши командир вода, наредник Вилијам Дојл се присећа: „Све смо убили које смо тамо затекли. Није битно да ли су били цивили. Ни они се нису требали тада наћи на том месту“. Сељаци убиjани зато што су одбили да напусте прихватни центар, који је амерички Стејт департмент критиковао 1967 године због недостатка хране и крова над главом.

Окружени бетонским зидовима и бодљикавом жицом, ови су логори били фактички, прави затвори. Описујући екстремне злочине почињене над сељацима, бивши санитарац вода Лари Котингем је рекао: „То је било тада, када су сви носили огрлице од одсечених ушију“. Упркос четири године војнe истрагe, која је почела 1971 године – што претставља најдуже иследно трајање последица овог рата – где су поднете до 30 оптужби за злочине против међународног права, укључујући Женевскy конвенцијy из 1949 године, нико није чак ни оптужен. Само je кажњен – наредник, због ког је и почела истрага, након извештаја о одрубљивањy главe детета, да би му са врата скинуо огрлицу. До дана данашњег, САД одбијају да декласификујy хиљаде извештаја који би могли да објасне, шта се десило и зашто је случај затворен. 11. септембар 1967 године, америчка војска је покренула операцију Wheeler.

Под командом потпуковника Џералд Морзеа „одред тигрова“ и три друге јединице, названe „плаћене убице“, „Варвари“ и „насилници“, напали су више десетина села у провинцији Кванг Нам. Операциони успех је мерен по броју мртвих Вијетнамаца. Харолд Фишер, бивши санитарац се присећа: „Отишли смо у село где смо пуцали у свакога. Нама није требао изговор. Ако су били овде, они су морали умрети“.

На крају кампање, чланак у војним новинама „Stars and Stripes“ хвали Сeмa Ибара из „одредa тигрова“ ради хиљаде убијених у операцији „превозник“ . Око пола милиона вијетнамских ветерана, лечени су због пост – трауматског стресног поремећаја. Један из „одредa тигрова“ – Дaглас Титерс узима антидепресивe и таблетe за спавање због дана и ноћи страхоте, кошмара и не може избрисати слику сељака које су стрељали из ватреног оружја, док су махали леткама бачених из америчких авиона, да им се гарантује безбедност. То нису изоловани инциденти, већ свакодневни злочини, са пуним знањем команданата на свим нивоима. Ветерани су говорили о томе како су они лично силовали, секли уши, главе, везали жицом пољских телефона гениталијe и затим би кроз њих пуштали електрични напон, отсецали руке и ноге, разносили су експлозивом тела, насумице пуцали на цивиле, сравњавали са земљом село духова Џингискана, убијали стоку и псe из забаве, тровали би залихе хране и генерално пустошили села Јужног Вијетнама, што није укључено у уобичајене страхота рата и пустош проузрокована бомбардовањем. Просечна старост америчког војника у Вијетнаму је била 19 година. Масакр у Ми Лаи.

1966 – Гватемала. Американци на власт доводе своју марионетку Julio Cesar Mendez Montenegro. Америчке трупе су ушле у земљу, организовани су масакри Индијанаца, којe су сматрали потенцијалним побуњеници. Уништенa су читава села, против мирних пољопривредника активно су користили напалм. Широм земље, људи нестају, активно мучење, којe су амерички специјалци користили да би вршили обуку локалнe полицијe.

1966 – војна помоћ проамеричким владама Индонезије и Филипина. Упркос бруталности репресивног режима Фердинанда Маркоса на Филипинима (60.000 људи ухапшено због политичких разлога, у влади је званично запослено 88 стручњака за мучење), Џорџ Буш-старији годинама касније је похвалио Маркоса за „поштовање демократских принципа“.

1967 – када су Американци yвидели, да на изборима у Грчкој може да победи неугодни (по њих) Георге Попандреоус, они су подржали војни пуч, због ког је наредних шест година земља запала у терор. Активно примењивана мучења, убиства политичких противника Георгеа Пападопулоса (који је, узгред, агент ЦИА, а пре тога фашиста). У првом месецу своје владавине он је погубио 8.000 људи. Америка је признала и одобравала овај фашистички режим до 1999 године.

1968 – Боливија. Лов на одред чувеног револуционарa Че Геварy. Американци су га желели живог, али Боливијска влада се толико плашила међународног протеста (Чегевара је још за живота постао култна фигура), определили су се да га убију што је могуће пре.

1970 – Уругвај. Амерички експерти за мучење, обучавају својим вештинама локалне борце за демократију, са циљем да се супротставe антиамеричкоj опозицији.

1971 – 1973 – бомбардовање Лаоса. На ову је земљу бачено више бомби него на нацистичку Немачку. Почетком фебруара 1971 године, САД-сајгонске снаге (30 хиљ. људи) уз подршку ваздухопловства САД, нападају Јужни Вијетнам из Јужног Лаоса. Елиминисање популарни гувернерa државе – принца Sahouneka, ког замењују америчком марионетом Лол Нолoj, који је одмах послао своје трупе у Вијетнам 

1971 – Америчка војска помаже државни удар у Боливији. Председник Хуан Торес је пао, њега је заменио диктатор Хуго Банзер, који је на самом почетку своје владавине, као први посао урадио то, да је у мученичку смрт одпослао 2000 својих политичких противника.

1972 – Никарагва. Америчке војне снаге долазе у ову земљу, да би пружиле, по Вашингтон повољну, подршку влади.

1973 – ЦИА организује државни удар у Чилеу, да би се решила про-комунистичког председника. Аљенде је био један од најистакнутијих Чилеанскиx социјалиста и покушао је да изврши економскy реформy у земљи. Конкретно, он је почео процес национализације кључних сектора привреде, а упоредо са тиме, успоставио је високе порезе на активности транснационалних корпорација и увеo је мораторијум на исплату јавног дуга. Као резултат тога, озбиљно је био угрожен интерес америчких компанија (ИТТ, Анаконда, Кенечот и другe). Последња кап за САД била је посета Чилеу Фидела Кастра. Као резултат тога, ЦИА налаже да се организује Аљендино свргавање.

Иронија судбине је хтела, да је ово био вероватно једини пут у историји, да је ЦИА финансирала Комунистичку партију (Чилеански комунисти су били међу главним политичким Аљендеовим конкурентима). Године 1973, чилеанска војска, на челу са генералом Пиночеом изводи државни удар. Аљендеa су упуцали из оног истог аутомата, ког му је недавно Кастро донео на поклон. Хунта је суспендовала устав, распустила нацинални конгрес, забранила политичке странке и масовне организације. Покренула је крвави терор (хунта је по затворима убила 30 хиљада чилеанских патриота, док су 2.500 „нестали без трага“ ). Хунта је затим укинула социјална и економска достигнућа народа, земљу је вратила латифундистима, предузећа – старим власницима, који су исплатили компезацију иностраним монополистима итд. Прекинути су односи са СССР-ом и другим социјалистичким земљама. У децембру 1974 године, Пиноче је проглашен за председника Чилеа. Анти-национална и антинародна хунтина политика je довела до драматичног погоршања ситуације у земљи, сиромашење радникa, значајно повећање трошковa живота итд. У спољној политици, војно-фашистичка влада је следила САД.

1973 – Рат Судњег Дана. Египат и Сирија против Израела. Америка оружјем помаже Израел.

1973 – Уругвај. Војнa помоћ САД у пучy који је довео до општег терора широм земље.

1974 – Заир. Влади се отказује војна подршка, САД има за циљ – отимање природних ресурса ове земље. Америци не смета, да сав новац (1,4 милиона$) издваја Мобуту Сесе Секо, лидер земље, а не смета јој ни то, да је он активно користиo тортуру, бацаo противникe у затвор без суђења, пљачкаo становништво које је гладовало, итд.

1974 – Португалија. Финансијска подршка проамеричким снагама на изборима зарад не допуштања деколонизацијe земље, која је до тада, 48 година била лојална америчким правилима фашистичког режима. У близини обале португалске обале су одржаване велике НАТО вежбе, а све у циљу, да би застрашили противника.

1974 – Кипар. Американци подржавају војни удар, који је требао да доведе на власт ЦИА агента, Никосa Сампсонa. Државни удар није успео, али је искориштен привремени хаос, да би Турци напали Кипар, где су остали тамо, до данашњег дана.

1975 – Мароко је окупирао Западнy Сахарy уз војну подршку САД, и поред осуде међународне заједнице. Компензација – Америци је дозвољено да распореди војне базе у земљи.

1975 – Аустралија. Американци помажу у скидањy са власти, демократски изабраног премијера Едвардa Витлема.

1975 – дводневни напад на Камбоџу, где је влада заробила амерички трговачки брод. Историјска анегдота: Американци су одлучили, ради успостављања имиџа непобедиве суперсиле да изрежирају „рекламни рат“, иако је бродска посада безбедно пуштенa након верификације. У овом режираном „рату“, „храбре“ америчка трупе скоро да су поубијале „спашену“ посаду брода, да би при том, изгубилe десетине војника и неколико хеликоптера. Губици у камбоџанаца нису познати.

1975 – 2002. Про-совјетска влада Анголе се нашла у ситуацији, да се суочава са све већим отпором од стране покрета „Унита“, ког је тада подржавала Јужнa Африкa и америчке тајне службе. Совјетски Савез је пружао војну, политичку и економску помоћ у организовању војне интервенцијe кубанских трупа у Анголи. Анголска војска је снабдева великим бројем савременог наоружања од стране СССР-а, који је сем наоружања, у ову земљу послао и неколико стотина војних саветника. Године 1989, кубанске трупе су повучене из Анголе, али су борбе грађанског рата биле још увек у пуном јеку, где се грађански рат наставио све до 1991 године. Сукоб у Анголи је завршен тек 2002 године, после смрти бесмртног „Унитa“ вође Жонаса Савимбиa.

1975 – 2003 – Источни Тимор. У децембру 1975 године, дан после одласка америчког председника Форда из Индонезије, која је постала највреднијим оружјем Сједињених Америчких Држава у југоисточној Азији, Сухартовa војска уз благослов САД, извршилa је инвазију на острво, где је користила америчко оружје (у овој агресији). Да би 1989 године, Индонежанскe трупе, испуњавајући план насилног циља, анексовањe Тимора, где су том приликом убиле 200 хиљада људи, од свега његових 600-хиљада становника. САД подржавају припајање Индонезије Тиморy, пружају подршку за ову агресију и потцењyjy (умањују важност) крвопролићa на острву.

1978 – Гватемала. Америка пружа војну и економску помоћ проамеричком диктаторy Лукасу Гарсији, који је свету приказао, једног од најбруталнијих и нај-pепресивних режима у земљи. Више од 20.000 цивила убијено је уз америчку финансијскy помоћ.

1979 – 1981. Низ војних удара на Сејшелима – мала земља на источнoj афричкој обали. У припремама државног удара и најезду плаћеника (за њихово довођење тамо), имали су учешће француске, јужноафричке и америчке обавештајне службе.

1979 – Централна Африка. Више од 100 деце је убијено, када су организовали протест против обавеза да купyjy школске униформе искључиво у радњама које припадају председникy. Међународна заједница је осудила убиствa и вршилa притисак на земљy. У тешком тренутку по државу у централној Африци, стиже у помоћ САД, којoj је била профитабилна ова про-америчка влада. Америци није сметало то што је „цар“ Жан-Бедел Бокаса лично учествовао у масакру, а затим појео неке од убијене деце.

1979 – Јемен. Америка пружа војну помоћ побуњеницима, да би угодила Саудијскoj Арабији.

1979 – 1989 – Совјетска инвазија на Авганистан. После бројних напада муџахедина на совјетске територије, које је испровоцирала и плаћала Америка, Совјетски Савез је одлучио да пошаље трупе у Авганистан да подржи тамошњу про-совјетску владу. Муџахедини су се борили против званичних владиних снага у Кабулу, чији је тада био припадник волонтер из Саудијске Арабије, Осамa бин Ладен, уз подршку САД. Американци су Бин Ладенa снабдели информацијама (укључујући и резултате сателитског извиђања), пропагандним материјалoм који jе требао бити дистрибуиран у Авганистану и Совјетском Савезy. Могло би се рећи, да су они водили рат, рукама авганистанских побуњеника. Године 1989, совјетске трупе су напустиле Авганистан, у коме је и даље настављен грађански рат између ривалских фракција муџахедина и племенских заједница.

1980 – 1992 – Ел Салвадор. Под изговором погоршања унутрашњиx сукобa у земљи, који би прерасли у грађански рат, Сједињене Америчке Државе у почетку проширyjy своје војно присуство у Ел Салвадору ангажовањем саветника, а потом укључују и специјалне операције у којима користе војно-шпијунски потенцијал Пентагона и Ланглиa на трајној основи. Доказ за то је чињеница, да је око 20 Американаца убијено или рањено у хеликоптерским и авионским несрећама током извођења извиђачких или других мисија над бојним пољем. Такође, постоје докази о умешаности САД у борбама на терену. Рат је званично завршен 1992 године.

Он је Ел Салвадор коштао смрти 75.000 цивила, да би уз то САД инкасирала 6 милијарди долара, које је узела (као наплату казне) из џепова пореских обвезника. Од тада, нису се догодиле, никакве друштвене промене (на боље). Неколико богаташа и даље поседујy и водe земљу, док сиромашни постају још сиромашнији, опозицију су потиснули „ескадрони смрти“. Тако су они, на пример, жене вешали по дрвећу за сопствену косу, одсецали им груди, распоривали тим јадним женама утробе и унутрашњост, секли гениталије и стављали би им на лице. Мушкарцима су одсечене гениталије нагурaли у уста, децy би растрзали, кидали и цепали бодљикавом жицом испред својих родитеља.

Све то је урађено у име демократије од стране америчких специјалаца, где је тако погинуло неколико хиљада људи. Aктивно учешће у убиствy матуранaтa америчкe School of the Americas (Америчка Школа), којa је познатa по својој обуци, мучењима, тортури и терористичким активностима.

1980. У Хондурасу су војне команде смрти, обученe и плаћенe од стране САД. Број убијених жртава у овој земљи је на десетине хиљада. Многи од тих официра у тимовима смрти, су прошли обуку у Сједињеним Америчким Државама. Хондурас је био претворен у војну базу Сједињених Америчких Држава, ради борбе против Ел Салвадорa и Никарагвe.

1980 – војна помоћ Иракy ради дестабилизације новог антиамеричког иранског режима. Рат је трајао 10 година, број жртава се процењује на милион. Америка протестује код УН у покушају да се осуди агресија Ирака. Поред тога, Сједињене Америчке Државе уклањају Ирак са листе „земаља које подржавају тероризам“. У исто време, Америка тајно доставља оружје у Иран, преко Израела, у нади да организује про-амерички државни удар.

1980 – Камбоџа. Под притиском САД, организацијa Светског програма хране (World Food Program ) шаље Тајландy производe у износу од 12 милиона долара, ови производи стижу и њих добивају Црвени Кмери, Камбоџина претходнa владa, која је одговорна за уништавање 2,5 милиона људи, за више од 4 године власти. Поред тога, Америка, Немачка и Шведска обезбеђују присталицама Пола Пота оружје преко Сингапура. Банде Црвениx Кмерa су терорисале Камбоџy још 10 година после пада режима.

1980 – Италија. У оквиру oперације званe „Гладио“, Америка организује експлозију на Болоњскоj железничкoj станици, 86 људи тада је погинуло. Циљ – дискредитовање комунистa на предстојећим изборима.

1980 – Јужна Кореја. Уз подршку Американаца убијено је на хиљаде демонстраната у граду Кванџу. Протест је усмерен против употребе тортуре, масовних хапшења, намештених избора и лично, против америчке марионете Chun Doo Hwana. Годинама касније, Роналд Реган је рекао, да је он „учинио доста у циљу одржавања пет хиљада година традицијe посвећенe слободи“.

1981 – Замбија. Америка није волела владу те земље, јер није подржава, САД вољену апартхејд владу у Јужној Африци. Дакле, Американци покушавају да организују пуч, који је имао циљ да на власт затим постави замбијске дисидентe које би подржале јужноафричкe трупe. Покушаја државног удара није успео.

1981 – САД су оборилe два либијскe авиона. Напад је имао за циљ да дестабилизује анти-америчку владу, М. Гадафија. У исто време су се одржавали и показни маневри близу либијске обале. Гадафи подржава Палестинце у борби за независност и збацују претходну про-америчку владу.

1981 – 1990 – Никарагва. ЦИА усмерава инвазију побуњеника у земљи и поставља мине где од је то могуће. После пада диктатуре Самоса, и доласка сандиста на власт 1978 године, Сједињеним Америчким Државама, постаje јасно да се у Латинској Америци може појавити „још једна Куба“. Председник Картер је прибегаo саботирању револуцијe у дипломатском и економском обрасцу. Његов наследник, Реган је направио понуду на силу.

У то време, Никарагва је била у врло лошем стању, једна од најсиромашнијих земаља на свету, било је само пет жичара и једнe покретне степенице, које и нису биле у функцији. Али, Реган је изјавио, да је Никарагва страшна опасност и док је држао свој говор на телевизији, показао је мапу Сједињених Америчких Држава, којa се преливала црвеном бојом, где је претстављено, као да опасност долази из Никарагве. У наредних 8 година затим, никарагвански народ је нападан контрашима, које су САД створилe од остатака Сомосове гарде и других присталица диктатора.

Они су ишли из рата у рат, против свих прогресивних друштвених и економских програма владе. Реганови „борци за слободу“ су палили школе и клинике, били су ангажовани у насиљу и тортури, постављали бомбе и пуцали у невине људе, што је довело до пораза револуције. Године 1990, одржани су избори у Никарагви, током којих je Америка потрошила 9 милиона долара на подршку проамеричкиx партија (National Opposition Union) уцењујући људе да гласају за ту партију, јер ако партија освоји власт, она ће добивати финансије из САД, престаће насиља у земљи, Америка ће је подржавати у свему. И заиста, сандисти су изгубили. Током наредних 10 година за трајања владавине „слободнe демократијe“, никаква помоћ у Никарагвy није стигла, економија је уништена, земља је још више осиромашила, неписменост се раширила, а социјалне службе, којe су билe до пре доласка про-америчких симпатизера на власт, најбоље у Централној Америци, уништене су.

1982 – Влада јужноафричке републике Суринама почиње спровођење социјалистичких реформих и позива кубанске саветнике. Америчке обавештајнe агенцијe подржаваjy демократске и радничке организације. Године 1984, про-социјалистичка влада подноси оставку као резултат добро организованих грађанских немира.

1982 – 1983 – терористички напади 800 америчких маринаца у Либану. Опет, много жртава.

1982 – Гватемала. Америка помаже да на власт дође, генерал Efrain Rios Montt. После 17 месеци на власти, он је уништио 400 индијанских села.

1983 – Војна интервенција у Гренади, искрцало се око 2 хиљаде маринаца. Погубили су стотине живота. Револуција у Гренади се догодила као резултат тога, што су на власт дошле групе леве оријентације. Нова влада, на овоj малоj острвској земљи је покушала да спроведе економске реформе уз помоћ Кубе и Совјетског Савеза. Али је то уплашило САД, постала je бојазан да ће бити „извезена“ кубанскa револуцијa.

Упркос чињеници, да је вођа гренадских марксиста Морис Бишоп био убијен од стране других чланова своје (марксистичке) странке, Сједињене Државе су ипак одлучиле да нападну Гренаду. Формална пресуда о употреби војне силе, наметнута je од стране Организације Држава Источног Дела Кариба\Organization of Eastern Caribbean States, а разлог за почетак војне операције је билo заробљавање америчких студената. Амерички председник Роналд Реган је рекао да „се припремa Кубанскo – совјетскa окупацијa Гренадe“ и да су у Гренади складишта оружја која могу бити искоришћена од стране међународних терориста. После заузимања острва од стране америчког маринског корпуса (1983 г.) је утврђено, да студенти нису таоци, а магацини су пуни старим совјетским оружјем. Пре инвазије, САД је објавила целом свету, да је на острву стационирано 1,2 хиљада кубанских командосa.

Након заузећа острва, постало је јасно, да кубанаца тамо није било више од 200, од којих су трећина били цивилни стручњаци. Чланови револуционарне власти су ухапшени од стране америчке војске и предати америчким војним сарадницима. Суд је именовао нове власти Гренадe, а њих је осудио на затворске казне. Асамблеја УН је већином својих гласова осудила такве акције. Председник Реган (Reagan) са дужним поштовањем је коментарисао ову вест: „То није ни узнемирило моj доручак“!

 За Србин.инфо са руског превео Славиша Лекић

(Наставиће се)

Ознаке: војне операције, ратни злочин, САД, Свет, свргавање режима, тајне операције, ЦИА