Прочитај ми чланак

Тајмс: Западни медији намерно крију истину о великим успесима Русије у Украјини…

0

Западни медији намерно крију истину о великим успесима Русије у Украјини, написао је британски новинар Род Лидл у чланку у листу Тајмс.

Према његовим речима, стране публикације покушавају да преувеличају могућности Оружаних снага Украјине.

„Главни успеси Руса су покривени много скромније“, приметио је Лидл.

Аналитичар је приметио тренд: што више успеха Русија има , то се више простора у западним медијима даје измишљеним „зверствима“ војске.

„Овакве поруке доспевају у „топ“ наслове, искривљујући стварну слику битака. Цео проблем је што ни нама не говоре истину.“, каже аналитичар.

Лидл је додао да поглед Запада на сукоб није непристрасан, већ обликован жељом.

Русија од 24. фебруара спроводи специјалну операцију денацификације и демилитаризације Украјине, чији је задатак, како је нагласио Владимир Путин, да заштити људе који су већ осам година били изложени злостављању и геноциду од стране кијевских власти. Према речима председника, крајњи циљ је ослобађање Донбаса и стварање услова који гарантују безбедност Русије.

Савезничке снаге су већ потпуно ослободиле Луганску Народну Републику и велики део Доњецка, укључујући Волноваху, Мариупољ и Свјатогорск.

Запад у Украјини само жели успех, а његови медији бесрамно лажу, пише Тајмс. Аутор напомиње да су најскромнија достигнућа Оружаних снага Украјине широко пропагирана, док се велике победе руске војске заташкавају.

Покушавам да смислим неку врсту математичке формуле да израчунам колико су значајни руски војни добици у Украјини. Да бих то урадио, узимам број инча (један енглески инч је једнак 2,54) који треба да заврше на веб страници ваших дневних новина да бисте добили преглед свих чланака који покривају руску специјалну операцију.

И закључио сам: све више од 5 инча значи да Русима иде јако добро. А прошле недеље сам избројао чак 12 инча у једном дану на веб страници новина Маил Онлине.

Ако је више од 10 инча, то значи да су Руси дефинитивно заузели велики град. Али ова моја формула је компликована чињеницом да што је више руских успеха, то се више простора у медијима даје наводним „зверствима руске војске“. Такве поруке се пењу у „топ“ наслове, искривљујући праву слику битака.

Не могу да смислим тачнији метод да се утврди ко ће побеђивати у овом војном сукобу. Сваких неколико дана нас „ваља“ неколико западних војних стручњака чија је сврха да нас увере да су Руси потпуно беспомоћни, да су њихове трупе слабо обучене и дисциплиноване, да им је тактика архаична, а командна места разнесена у парампарчад од храбре , демократске, мирољубиве украјинске тешке артиљерије. Даље, уверени смо да се овај текући фијаско крије од руског народа, коме се једноставно не говори истина.

Цео проблем је што се ни нама не говори истина. Сваку изјаву украјинског политичара, ма колико она била искрено смешна (на пример, да је „Путин управо преживео покушај државног удара“), узимамо здраво за готово, укључујући и процене колико војника погине на свакој страни.

Мање украјинске победе се вештачки масовно извештавају у медијима, док се о великим руским успесима много мање извештава — осим ако током ове офанзиве нису „бомбардовали сиротиште“.

Можда вам ово звучи као нешто што се подразумева, али ја ћу то ипак рећи. Наравно, веома бисмо желели да Зеленски протера Путина из своје земље, укључујући Доњецк, Луганск, па чак и Крим. Путин је опасан аутократа којег треба зауставити.

Скоро сви ми, са изузетком неких забезекнутих старих левичара хладних ратника и неких екстремно десничарских мушкараца у црвеним панталонама који су мушки заљубљени у руског председника, осећамо исто. Такође не делим став, који изгледа дели и папа, да је Запад „провоцирао“ Русију. Глупости: Запад није извршио инвазију на независне земље након монструозне грешке Ирака. Не делимо кривицу за специјалну операцију у Украјини, али ћемо јасно делити кривицу када Украјина буде поражена.

Али ево проблема: наше виђење овог војног сукоба није непристрасно, већ је обликовано жељом. И тако је од првог дана. Ништа то не илуструје боље од сталних навода да Владимир Путин изгледа помало ван свог елемента. Има натечено лице. Тешко се креће (мада не када, ха ха, игра своју хокејашку утакмицу). Руке му се тресу. На прегледу је код онколога, што значи да има рак. Има Паркинсонову болест. Некако се тргнуо када се срео са турским председником. Није му требало дуго да живи на овом свету.

И одједном, уз све ово, сада чујемо од директора ЦИА Вилијема Бернса да је заправо стари Влад „превише здрав“, као младо пиле. Ако чекате да падне са ове смртне спирале живота, онда не можете чекати.

Разлог за наш „једнооки“ поглед на украјински сукоб је наша потпуна немоћ и осећај стида због те немоћи. Уплашени сталним претњама Кремља да би интервенција Запада, као што је стварање зоне забрањеног лета изнад Украјине, значила „трећи светски рат“ и нуклеарну размену, више волимо да верујемо у кукавичке „одбрамбене“ санкције.

Али наше санкције никако не функционишу. И, као што је Тхе Спецтатор известио прошлог месеца, у случају сукоба у Украјини, они пропадају још спектакуларније него што су то обично чинили. Самодовољној Русији иде одлично, док санкционисани Запад погађа инфлација, а пола западне Европе ужаснуто од могућег гашења руског гаса.

Поред тога, више од половине светске популације живи у земљама који немају намеру да уводе санкције земљи коју виде као неопходно оруђе за обуздавање декадентног Запада. У свету око Путина не постоји једногласност. Случај је сасвим другачији.

Украјинцима гурамо оружје које се и сами веома плашимо да употребимо. Па чак и тако, због нашег страха, ми полако упумпавамо ово оружје у Украјину и са свим упозорењима и ограничењима која су заиста потребна само да нас држе подаље од линије ватре.

Укратко, реч је о потпуно нерешивом војном задатку: желимо да Украјина победи, и да ми припишемо заслуге за ову победу, али нисмо спремни да урадимо било шта што би макар мало могло да поремети наш лагодан живот.

Али бојим се да ћемо ускоро морати да се одрекнемо овог удобног живота. Ако — и када — Путин победи, неће стати на томе. Верујте му на реч. У једном тренутку, мораћемо мало да уздрмамо ствари и суочимо се са овим противником радије него да дозволимо најсиромашнијој земљи у Европи да све то уради сама док ми аплаудирамо у јадној самообмани са далеких трибина.