Прочитај ми чланакТериторија некада обележена Источним питањем поново постаје итекако међузависна – Дамаск и Варшава, Москва и Триполи, Београд и Бејрут ближи су него што се чини
Моја бака умела је често да каже, мени тада загонетно: „Што видиш свету, надај се у веку“. Дуго нисам размишљао о овoj лаконској изреци, док као на убрзаној филмској траци нису почели да се одвијају дотад незамисливи догађаји које је већ готово немогуће испратити. Када сам пре двадесетак година читао Врли нови свет Олдоса Хакслија нисам ту књигу видео као програм или сценарио према коме треба да се одвија будућност, већ као упозорење и фикцију. Посебно нисам очекивао да ће се већи део књиге испунити у незамисливо кратком року, али: што видиш у свету, надај се у веку! Од научне до епске фантастике и хорора, без додатних теорија са интернет телевизија и других алтернативних извора, најфилтриранија стварност из медија сама за себе довољно је апокалиптична. Од када сам изреку почео разумевати као датост, трудим се да се не изненађујем превише.
Списак невероватних и спектакуларних догађаја 2020. године употпунио је још један. За њега се постарао Реџеп Тајип Ердоган који је одлучио да православни хришћански храм Свету Софију, која је после османског освајања Цариграда претворена у џамију а у секуларној Турској Кемала Ататурка постала музеј, поново начини џамијом. Чиме је Ердоган увредио како читав хришћански свет, посебно православни, тако и кемалистичку Турску. Ваљда зато у београдској филијали турске робне марке „Котон“ продају мајице са Кемаловим ликом; можда у Турској продаја тих мајица не иде баш најбоље. За овај занимљив детаљ сазнао сам на фејсбук страници Центра за конзервативне студије.
Претварање Свете Софије из музеја у џамију, моментално није изазавало превелики потрес, али се нико не би смео кладити да може проћи без последица, јер оваква врста догађаја једноставно никада не пролази без озбиљног и дугорочног трага, каткад и катаклизмичног.
Можда су најочигледнији мотиви за овакву Ердоганову одлуку сасвим банални: губитак подршке међу бирачима, због чега му је из руку измакла локална власт у највећим турским градовима, Истанбулу, Анкари и Измиру, као и суштински пораз у Сирији, уз нејасну политику према савезницима али и онима који то нису. Можда је овај потез мешавина спина и Ердоганове визије религиозније Турске или нека врста покушаја симболичког враћања Истанбула, града из кога је тријумфално започео своју каријеру? Сва нагађања и потенцијални разлози делују минорно у светлу учињеног поступка. Сада то једноставно није ни битно, чињеница је да се догодило, а учињеном послу, што се каже, нема мане. И не би ни било кад би могла да се занемари природа оваквог поступка за који је једино сигурно да ће изазвати неминовни повратни талас. Какав, тек ћемо сазнати. И то не само због тога што инциденти између Турске и Грчке већ извесно време тињају и поново могу довести две земље у отворен војни сукоб, упркос томе што су обе чланице НАТО. Сложићемо се да им ни раније то није сметало да зарате.
Изазов упућен Русији, међутим, потенцијално је још очигледнији, упркос мирној првој реакције Москве, која се ограничила на констатацију да је то „унутрашња ствар“ Турске, тек уз напомену да се нада да ће Анкара узети у обзир статус Свете Софије као објекта светске баштине. Разлоге за овакву хладнокрвност најцелисходније било би потражити у пољу државног разлога.
Односи две силе, које се добро познају вековима, деловале су идилично у тренутку свечаног отварања саборне џамије у Москви којој су заједно присуствовали Владимир Путин и Ердоган 23. септембра 2015, али су само два месеца потом, 24. новембра, Турци оборили руски војни авион Су-24 на небу Сирије, што је две силе довело на ивицу сукоба. Отопљење је, међутим, наступило исто тако ненадано када је половином јула 2016. пропао војни пуч против Ердогана. Медији су објавили да је управо руском обавештајном интервенцијом спречен пуч, можда и Ердоганова погибија. За обарање Су-25 окривљени су гуленистички елементи у турској авијацији, али и на овај преокрет у односима је врло брзо бачена сенка неразјашњене, у живом програму снимљене, погибије руског амбасадора Андреја Карлова у Анкари 19. децембра 2016. на отварању једне изложбе.
Градњом гасовода „Турски ток“ и уговором о продаји противваздушних система С-400 Турској, Русија и Турска, чинило се коначно, поново проналазе заједнички језик. Но, убрзо поново полако нарастају неспоразуми због супротстављених интереса у Либији и Сирији, а помаљају се и друге тачке спора. Поврх свега, Јермени и Азери наставили су никад угашени сукоб, који такође може додатно да искомпликује руско-турске односе. У сред тога дешава се симболички веома важна одлука Турске да Аја Софију поново начини џамијом и тиме Москви забије трн у око.
Претварање Свете Софије у џамију наизглед није већи изазов у односу на погибију амбасадора или обарање војног авиона, али заправо је можда и најтежи, јер удара у архетип.
Могуће је да Ердоган себе замишља у улози султана Мехмеда II Освајача, који је сломио православни Константинопољ, или Сулејмана I Величанственог, у чије време је Османска империја доживела највећу експанзију. Стога не треба да чуди што је у Ердоганово време снимљен историјски спектакл, серија „Величанствени век“, посвећен овом султану. Лако му се, међутим, може догодити да, уместо ове двојице, својим играријама на крају испадне сличнији Абдулу Хамиду, последњем османском султану.
Оно што више треба да брине православни свет, и Русију на првом месту, није поступак Турске колико унутрашње пукотине. Реч је о процесу који је добио ветар у леђа управо из Цариграда, али не од турских власти већ од васељенског патријарха. Страшно је што је Вартоломеј толико инсистирао да дословно „преко колена“ решава црквено питања у Украјини. И то тако да дубоке последице несумњиво буду на штету Руске православне цркве. У светлу најновијег догађаја и његове млаке реакције на тако велики догађај у непосредном комшилуку, понашање према Руској цркви делује још горе.
Занимљиво је да поглавар такозване Православне цркве Украјине, настале спајањем две расколничке струје, Епифаније Думенко, ни речју није устао у заштиту Свете Софије и православља у његовом некадашњем центру. Њега изгледа ипак више преокупира отимање имовине и претапање Украјинске православне Цркве Московске патријаршије у своју такозвану цркву. Сличност са Црном Гором или Македонијом је очигледна, јер украјинске власти су систематски подржале расколнике на штету канонски признате цркве. Иако је на врхунцу раскола бивши председник Украјине Петро Порошенко подржао Епифанија, појављују се индиције да је сада њиме незадовољан зато што овај ништа није учинио да одржи Порошенка на месту председника.
Даље нас сигурно очекују велики и у драмском смислу узбудљиви догађаји. Територија некада обележена такозваним Источним питањем поново постаје итекако међузависна. Можда то никада и није престајала да буде, без обзира на неке нове менталне мапе које су се становницима разних делова тог света чиниле „реалнијим“. Све очигледније постаје да је то била заблуда: Дамаск и Варшава, Стамбол и Кијев, Москва и Триполи, Београд и Бејрут ближи су него што се чини. Догађаји у источној Европи, на Балкану, приобаљу Црног мора, у Анадолији и источном Медитерану – поново пулсирају у заједничком ритму. A коју ћемо музику слушати, сазнаћемо врло брзо.
Што видиш у свету, надај се у веку!
