Прочитај ми чланак
Пре двеста година, управо је Русија сломила силу тадашњег глобализатора, Хитлеровог претече, Наполеона.
У оводу двестоте годишњице Бородинске битке којом је сломљена кичма освајашко-пљачкашке француске војске при походу на Царску Русију, желим да се кроз овакво поређење Суворова и Наполеона, виде битне разлике духа етичких, моралних, духовних, војничких и политичких вредности између не само два народа, већ условно речено и две цивилизације, западно европске и руске.
И данас се (али у новијој и сложенијој садржини, обимима, мотивима, облицима и средствима) настављају сукоби између Запада предвођеним Америчком хегемонијом и Евроазијског савеза са моћном улогом Русије.
Обзиром да Суворов није ратовао против Напоелона, већ његов најбољи наследник и ученик Михаил Кутузов, у основи не мења циљне поруке чланка, тим пре што се победоносни дух Суворова све више осећа и афирмише у моћној војсци Руске Федерације која је стала на пут „светском полицајцу“.
Но, пређимо на поређења. Суворов и Наполеон Први су славне војсковође у светској историји. Они су, свако на свој начин, обележили време у којем су ратовали и живели. Александар Васиљевић Суворов је знао за Наполеона а његове успехе је пратио са великим интересовањем. Наполеон је такође знао за Суворова, јер је Суворов већ био прослављени војсковођа.
Иако између њих двојице није било директних сукоба на бојном пољу, Суворов их је искрено желео. Када се заједно спомену Суворов и Наполеон, једно од основних питања које се намеће је: Ко је од њих двојице већи војсковођа? На то питање не може се поуздано одговорити, али се може дати сликовито поређење њихових најважнијих карактеристика, војних успеха, начина живота, начина изграђивања морала војске и других значајних показатеља.
Суворов је ратовао око четрдесет, а Наполеон око двадесет година.
У дугој ратној пракси Суворов нема ни једну изгубљену битку. Наполеон, и поред бројних и надасве значајних војничких победа, имао је и више тешких пораза – од Березине па до Ватерлоа.
Наполеон је маштао да освоји свет, постане цар и прогласи се Богом на Земљи, а Суворову је био идеал слава и част Русије и руске војске, и служење Богу и руском народу и цару.
Суворов је протеран у прогонство у једно село близу Москве, а Наполеон је био протеран далеко од цивилизације на пусто острво Света Јелена у Атланском океану.
Суворова је из прогонства позвао цар Павле да прихвати дужност главнокомандујућег руско-аустро-италијанских снага против француске војске. (Наполеон је тада био у освајању у Египту). Наполеона после војничког краха и слома и прогонства на Светој Јелени више нико не жели нити га жали. При крају живота морао је чак и име да промени у Никола.
Суворов се из тог рата у Италији и Швајцарској враћа у Русију као победник. Наполеону после Ватерлоа више нема помоћи.
Суворов је сахрањен уз највеће почасти које су му Русија и цео њен народ приредили. Отишао је славно и часно у вечност. Наполеон је умро и сахрањен на острву Света Јелена, где је у прогонству живео своје последње дане. (Након двадесет година, поново је сахрањен уз највеће почасти).
За Наполеона су радиле бројне команде и други органи. Суворову готово да нико и није био потребан. Све је било његово, од идеје, одлуке, наређења, одговорности и победе, до вечне славе и части.
Суворов зна само за напад. Он је био основа његове тактике којом остаје непобедив до краја живота. Наполеон је поред напада с изванредним маневрима, изводио и одбране и одступања.
Суворов је са својом војском делио све тешкоће и суровости војничког и ратног живота, живећи изузетно скромно. Наполеон није био такав. Он је живео богатијим и луксузнијим начином живота, чак и када му је војска била у расулу.
Суворов је у торби носио само уобичајене личне ствари, и у таљигама много књига. Наполеон је увек располагао многим личним стварима, салонским намештајем и другом опремом за удобан и луксузан живот.
Наполеон је војничке походе користио редовно за пљачке и изношење националног блага из освојених земаља, тако да су веома често непрегледне колоне каравана са опљачканом робом, благом, уметничким и културно-историјским делима ишле у Француску. Код Суворова немате ту појаву пљачке и харања по другим државама где му се војска кретала. Он је ратни плен сагледавао другачије и према њему се по ондашњим војничким обичајима тако и односио.
Наполеон је био велики војни теоретичар. Суворов је такође био изузетан војни теоретичар, који је посебно цењен у руској ратној вештини. Поред бројних расправа, инструкција, чланака, докумената, анализа итд. његово најпознатије дело „Наука побеђивања“ се сматра за једно од три највећа писана војничка дела. Наполеон нема дело таквог значаја.
Суворов је изградио јединствен систем васпитања и обучавања војске, негујући пре свега нападни борбени морал и дух. Створио је војску коју никад нико није победио. Наполеон је увео новине у тактици припремања и вођења масовних војске великих маневарских способности, ударне снаге и револуционарног духа.
У ратној теорији и пракси оба великана су дали много. Суворов је поставио темеље тактике „партизанског ратовања“, „дубоке битке“ и „муњевитог рата“ које су касније немачки стратези приписали себи и назвали га „Блиц криг“. Наполеон је с друге стране поставио темеље савременог ратовања масовних војски и армија које карактеришу велика динамика дејства, знатне маневарске способности, израженије садејство родова, ефикасно командовање и вешто организовано позадинско обезбеђење.
Суворов је војнички тукао најбоље француске генерале у северној Италији и Швајцарској: Мороа, Мекдоналда, Жубера, Месену. Наполеон није успео да потуче најбољег Суворовог ученика, Кутузова, већ га је Кутузов зауставио и практичко преломио на Бородину, а дотукао на Березини и тако најавио трагичан крај овог славног војсковође.
Суворов је важио за једног од најобразованијих људи у Европи тога времена. За Наполеона се то, ипак, не би могло рећи, мада је и он био необично образован.
Наполеон себе проглашава за цара Француске и краља Италије. Освајачким ратовима нанео је човечанству до тада највеће жртве и страдања . (У Наполеоновим ратовима погинуло је око 520.000 људи, а око 2.000.000 је рањено.) Иако су Суворовљеве битке биле жестоке, он ипак кроз своју четрдесетогодишњу ратну праксу није нанео ни издалека толико несреће човечанству као Наполеон.
Наполеон није Бог зна како волео религију, и у принципу, није много за њу марио. Међутим, Суворов је био дубоко и искрено религиозан човек, који је непрестано градои непобедиву моралну снагу своје војске на плодотворном тлу православне вере и руског народног духа.
Наполеонове победе по Европи су, како каже Томас Карлајл, као високе штуле на којима се види да стоји човек. У Наполеону је и поред одређене искрености, било шарлатанства и лажи које су биле потребне да заведу непријатеља. „А тај сиромах Наполеон преварио се, записао је Томас Карлајл, он је сувише веровао у то да се људи дају варати; није ништа дубље видео у људима него глад и то! Он се прeварио.
Као човек који је зидао у облаку; његова кућа и он руше се у збркану гомилу, и нестаје их са света.” Коначно, када је изолован од света и цивилизације и прогнан на Свету Јелену, његови појмови о свету, како их он тада изражава, су врло трагични. „Изгледа да се он, ни мало извештачено, веома чуди што је све тако било; што је он ту бачен на стену и што се свет још окреће на својој осовини…
Свет није био расположен да га газе ногама, да буде везан у масама, и да се од њега прави грађа, као што је он хтео, за пиједестал Француској и њему.” – закључује на крају Карлајл.
Наполеон је схрањен под тешком надгробном плочом на острву Света Јелена, где је она била истовремено и тежак поклопац за целокупно његово дело.
У славу Суворова, у манастирској цркви Благовештенија, на зидовима лавре Александра Невског, усред гробнице царске фамилије, постављена је надгробна плоча са једноставним натписом „ОВДЕ ПОЧИВА СУВОРОВ“.
На величанственој сахрани славног војсковође 9. маја 1800. године, последњи погребни обред је извршио митропилит Амбросије, да би затим почасна топовска и пушчана плотунска паљба најавила затварање надгробне плоче на којој „..се заблисташе три речи: Овде почива Суворов”.
Поредећи ова два великана светске историје, истичемо оно што је Суворов рекао за Наполеона. „Тај се Корзиканац, каже он, исувише раскорачио“, напомињући да ће „…доћи дан када ће закуцати и на Руска врата”, те да му треба стати на пут.
Суворов је изјавио да је спреман да поведе „…победоносно руску војску у сусрет Наполеону и да и њему одржи лекцију”. Суворов се на моменте осећао као несретан човек што није могао да се на бојном пољу сретне са Наполеоном. Остало је забележено да је казао и следеће: „Ја бих га извесно тукао, и то би више значило, него да све остале његове генерале заједно победим. Тад би наша стара и поштена мати Русија пожњела велику славу.
А и да победим све остале генерале, кад Бонапарту нисам победио, слава не би била потпуна. О кад би се тај Бонапарта још на време вратио.” Ко би такву битку добио, Наполеон или Суворов, остаје питање на које је тешко дати одговор. Суворов никада није никог слагао; вредело би му веровати.
Бригадни ђенерал Никола Аранђеловић је записао: „Постојали су Ђорђе 3. и Ђорђе 4., Никола 1. и Никола 2., Карло 1. и Карло 2., Наполеон 1. и Наполеон 3., али Суворова нема два; Суворов је само један, као што је Велика Русија само једна, која је родила и дала само једног СУВОРОВА, који је обележен прстом Божијим, да буде једини и ВЕЛИКИ:“
Уместо закључка који остављам читаоцима, сматрам за важно напоменути следеће.
Последњих двадесет година Руска Федерација је прошла буран и доста тежак друштвено економски, привредни и политички процес чије се последице у одређеном степену и даље осећају. Део тих тешкоћа подносила је и њена војска.
Оно што је ново, је чињеница да се на примерен начин раскинуло са идеолошком државом и политиком, и да се у целовиту духовну обнову руске нације и војске укључила и Руска православна црква. Тако је црква као облик духовне религијске свести поново ушла у касарне и јединице руске војске.
Вредно је истаћи чињеницу да су у руској војсци сачуване основне духовне, моралне и култне вредности официрске и војничке части. Поред тешкоћа са којима се данас успешно носи Руска Федерација и њена војска, те духовне и култне вредности части, добијају на замаху и постају моћне по узору на најсветлије војничке традиције Царске Русије, Совјетског Савеза и великог руског народа. У тој традицији Бородинска битка је једна од низа величанствених битака тога типа.
Коначно, после бурних политичких тензија и транизционе кризе у којој се нашао а потом и распао Совјетски Савез, доласком на дужности председника Руске Федерације Владимира Путина, Русија се консолидовала, опоравила и стабилизовала у једну од најмоћнијих држава света. На светску сцену и са запрепашћењем Запада и Сједињених Америчких Држава, васкрса је Велика Русија. Са њом је опорављена руска војска као часна и славна узданица државне моћи, неоспорног поштовања и уверљивог доприноса снажном утицају руске државе у савременим међународним токовима.
( Србин.инфо – Др Раде С.Н. Рајић)
