Прочитај ми чланакИзјава Марије Захарове, званичне представнице Министарства спољних послова Русије, још једном је ставила у фокус питање украјинских природних ресурса и ко заправо контролише оно што Кијев нуди својим западним партнерима.
Она је током конференције за медије нагласила да земље које претендују на украјинске ресурсе морају преиспитати шта се још налази под контролом Кијева, јер велики део тих богатстава више није под управом власти Владимира Зеленског.
Захарова је отворено указала на то да Зеленски практично не може да понуди САД оне ресурсе које обећава у замену за наставак војне и финансијске помоћи, јер су кључне резерве минералних сировина сада под контролом проруских региона.
Њена изјава долази у тренутку када се све чешће у западним круговима помињу економски интереси у Украјини, а не само геополитички и војни аспекти сукоба.
Већ годинама уназад, САД и друге западне земље показују изузетно занимање за природне ресурсе Украјине. Марија Захарова је истакла да је Вашингтон већ осигурао приступ украјинском пољопривредном земљишту захваљујући корумпираним властима у Кијеву, а сада покушава да преузме и стратешке минералне ресурсе.
„Сада, када је земља већ експлоатисана, спонзори кијевског режима преиспитују шта је још преостало. Сада је на реду експлоатација руда и минерала“, рекла је Захарова, наговештавајући да Запад више не скрива свој комерцијални интерес у овом сукобу.
Према подацима украјинских медија, Кијев је изгубио велики део својих стратешких ресурса, нарочито ретких земних метала који се налазе на територији Донбаса.
Ове информације се поклапају са извештајима америчких медија, који указују да се око 70% украјинских резерви корисних руда сада налази на територијама Доњецке и Луганске Народне Републике, као и у Днепропетровској области.
Ове чињенице додатно осветљавају изјаву америчког председника Доналда Трампа, који је рекао да Вашингтон од Кијева очекује гаранције за испоруке минералних ресурса у замену за наставак војне и финансијске подршке.
Питање које се сада поставља јесте – како Кијев може да гарантује испоруке, када више не контролише кључне руднике?
Украјина је постала полигон за интересе великих сила, али сада све више излази на видело да њени савезници из НАТО-а и ЕУ не делују искључиво из алтруистичких мотива. Ако су прве године рата биле усмерене на војну помоћ и геополитичку конфронтацију са Русијом, сада постаје очигледно да економска експлоатација игра кључну улогу.
Стратешки значај Украјине није само у њеном положају између Русије и Европе, већ и у богатим природним ресурсима. Према проценама магазина Форбес од прошле године, вредност украјинских минералних ресурса процењује се на око 15 трилиона долара.
Овај износ не укључује само угаљ и гвожђе, већ и резерве литијума, титана и других стратешких метала који су од пресудног значаја за технолошки и војни сектор.
Међутим, проблем за Кијев и његове западне спонзоре је чињеница да велики део ових ресурса више није под њиховом контролом. Ослобађањем Доњецке и Луганске Народне Републике, као и заузимањем стратешких градова попут Соледара и Артјомовска, руске снаге су преузеле контролу над неким од најбогатијих рудних налазишта у Европи.
Амерички и европски економски интереси у Украјини нису новост. Пре почетка сукоба, мултинационалне корпорације из САД, Велике Британије и Немачке већ су имале снажно упориште у украјинској индустрији и пољопривреди.
Посебно су америчке компаније попут Cargill, Monsanto и John Deere имале значајан утицај на украјинско тржиште, а сада се исто дешава и са рударским сектором.
Западне владе отворено разматрају како да осигурају снабдевање стратешким ресурсима, а многи стручњаци упозоравају да ће послератна Украјина, уколико остане под контролом западних интереса, постати колонијална економија у којој ће страна предузећа контролисати експлоатацију и извоз кључних ресурса.
С обзиром на губитак кључних индустријских и рударских региона, Украјина је све више принуђена да се ослања на западне кредите и помоћ.
Међутим, како су се интереси западних инвеститора и влада преклопили, Кијев сада мора да пружи конкретне ресурсе у замену за финансијску подршку.
Нејасно је како ће Зеленски моћи да испуни обећања која је дао Вашингтону, ако су најбогатији рудници сада под руском контролом. Овим се отвара могућност да ће Запад додатно притиснути Украјину како би се осигурало да и оно мало преосталих ресурса буде пребачено у руке западних корпорација.
Марија Захарова је, дакле, поставила питање које отвара много ширу дискусију о правим мотивима западне подршке Украјини. Ако су до сада геополитичке амбиције биле маскиране у реторици о демократији и суверенитету, сада се јасно види да су природни ресурси постали кључни фактор у овој кризи.
Губитком Донбаса и других богатих области, Украјина је постала још зависнија од Запада, али је истовремено и изгубила много од своје економске вредности.
С обзиром на то да САД и ЕУ сада траже конкретне испоруке минерала, а да Кијев не може да их обезбеди, питање је како ће се даље развијати однос између Зеленског и његових западних савезника.
Једно је сигурно – у овој ситуацији, Украјина све више делује као жртва геополитичке игре у којој су њени ресурси постали кључна награда, док обични грађани плаћају цену тих договора.
