Прочитај ми чланакСве против Русије почело је да се измишља одмах по завршетку Другог светског рата. Не прети Европи никаква опасност од Русије, Владимир Путин је интервенцијом у Украјини желео да преокрене негативне трендове који су већ добили крајње забрињавајуће размере потпуног потискивања Русије и ревизије резултата Другог светског рата на својим границама.
Овако бивши дипломата и професор емеритус Дарко Танасковић коментарише разлоге руско-украјинског сукоба готово годину дана након његовог почетка. Иако је у међународноправном смислу то био напад на једну суверену земљу, он сматра да су постојали веома јаки разлози који су сигурно после много премишљања и покушаја да се све реши на други начин, навели Руску Федерацију, односно председника Путина да предузме овакве мере.
Државе Европе, додаје он, не само да не треба да страхују већ треба да имају све интересе да што боље сарађују са Русијом, што никако не може да се каже за САД и то нам показује колико је ствар јасна.
„Читавим низом потеза Запада, русофобија је почела још 1945, било је тренутака када се чинило да је Русија на коленима и да је спремна да пристане на ту другоразредну улогу. Након тога, створен је привид реалног детанта, отварања према Русији што су у Европи једва дочекали, а када је дошло време у којем је Русија почела да се усправља одмах се тренд русофобије појачао. Свему томе сведочимо већ јако дуго и то је нешто што иде изнад разлога за овај садашњи конфликт. Tо јесте најопасније од свега, јер као да се свет цепа на добре и лоше, црне и беле и долази до сатанизације стотина милиона људи. То је прави проблем, сваки други ће се на неки начин решити“, упозорио је Танасковић.
Неукусни патетични театар
Чињеница да смо украјинског председника Владимира Зеленског претходних дана могли да видимо по западним престоницама како моли за још наоружања, Танасковић објашњава речима да сведочимо неукусном патетичном театру који нам шаље поруку о губљењу критеријума и система вредности. Наглашава да је Зеленски у позицији да игра одређену улогу у театру који је направљен на међународној сцени.
„То је стравични театар, можда најсуровији рат који је вођен у последњим деценијама с обзиром на страдање становништва и војника. Успостављена је Мажино линија која је постојала између два светска рата. Јединство западног света тренутно је исфорсирано, постоји на политичком нивоу и операционализације се у смислу лиферовања оружја у Украјину. Питање је колико ће оно постојати на политичком плану, јер је велико незадовољство у европским земљама политикама које воде њихове владе. Ситуација је и економски и енергетски веома тешка, а управо зато што се ствара унутрашњи фронт незадовољства, са друге стране се спинује и јача патетично и неукусно исказивање једнодушне подршке и то на основу моралних вредности. Треба бити наиван па у то веровати“, каже наш саговорник.
Спас за НАТО – СР Југославија и Украјина
Рат у Украјини је, сматра бивши дипломата, с једне стране учврстио унутрашњу структуру НАТО-а али је с друге показао да неке државе као што су Мађарска и Турска уопште нису унутар тог консензуса. То њихово јединство одржава се привидно али ће све зависити од даљег тока рата и од ситуације унутар ових држава и то је веома тешко предвидети.
„Пред интервенцију 1999. односно НАТО агресију на СР Југославију све је отишло у други план, па чак и помињање хуманитарне катастрофе. Главна реч пред Самит Алијансе који се тада одржавао, била је дневна заветност коју је Бил Клинтон стално понављао – „ми морамо да спасемо кредибилитет НАТО-а“. То исто се сада на много вишем и озбиљнијем нивоу догађа и у вези са Украјином“, изјавио је Танасковић.
Пукотине у конзистенцији западне политике
Све чешће можемо да чујемо ратну реторику земаља чланица Уније али су речи пољског премијера да је пораз Русије је постао и пољски и европски смисао постојања за сада без конкуренције. Танасковић каже да се овакве изјаве појаве оног тренутка када почну да се јављају пукотине у конзистенцији и политике и реторике, онда се у први план стављају људи који дижу тон и драматизују ствари до границе које постају гротескне, само када не би биле трагичне. Бивши дипломата, међутим, не верује да би Естонија, Литванија и Пољска волеле да њиховим грађанима падају бомбе на главу. Реторика се, каже, појачава када она црвена линија у практично-војном смислу ипак још не може да се пређе и да ипак на неком мета-нивоу постоји прећутни споразум докле ће се ићи.
„Ипак, то сталним понављањем и инерцијом може да се доведе у питање – Иво Андрић је у ‘Знаковима поред пута‘ написао да рат може понекад да се омакне ако о њему много говорите. Сасвим је, међутим, сигурно да неке службе раде и да можемо да видимо да нема масовнијих напада руских снага на украјинске градове и да страни политичари долазе у Кијев и разговарају са Зеленским иако је у току ваздушна узбуна“, рекао је Танасковић.
Он не сматра да захваљујући повишеној реторици сукоб може потпуно да измакне контроли али постепена ескалација има своју унутрашњу паклену логику коју је у једном тренутку јако тешко зауставити и онда постајете сужањ својих речи и дела, а то је зачарани круг из којег се тешко излази.
— СРБИН инфо (@srbininfo) February 12, 2023
