Прочитај ми чланак"Сједињене Америчке државе прогласиће Антифу терористичком организацијом", објавио је амерички председник Доналд Трамп прошле недјеље на Твитеру. Трамп, али и многи други амерички званичници, укључујући шефа ФБИ-а Кристофера Вреја, тврди да управо овај радикално леви покрет делом стоји иза насиља и нереда који су произашли из протеста због бруталног полицијског убиства Афроамериканца Џроџа Флојда у Минеаполису.
Од Трампове претње проглашењем Антифа терористичком организацијом, што правни стручњаци углавном сматрају неозбиљним и законски неспроводивим, термин Антифа дошао је и до хрватске обале – до макарске ривијере, чије је лепоте Хловерка Новак Срзић хвалила на Фацебооку “унаточ антифа каосима и вирусима”, иако је притом заменила Макарску и Мозамбик, преноси Индеx.
Име Антифа је, наравно, скраћена верзија термина антифашизам, односно антифашисти. Овај покрет односно супкултура – или, прецизније, контракултура – присутан је у западној Европи, а затим и у САД-у још од седамдесетих и осамдесетих година прошлог века. Савремени антифашистички покрет појавио се паралелно с појавом савременог неонацистичког покрета у Европи и Северној Америци, пре свега у облику супкултуре такозваних скинхедса, односно њиховог неонацистичког крила.
Али Антифа своје корене вуче, наравно, из оригиналног антифашистичког покрета, који се на улицама Немачке, Италије и других држава борио против оригиналних нациста и фашиста двадесетих и тридесетих година прошлог века. С избијањем Другог светског рата, ови антифашисти, добрим делом, али не искључиво комунисти, покренули су оружану партизанску борбу широм окупиране Европе.
Какве везе с историјским антифашистима имају младићи и девојке који се од главе до пете одевени у црно појављују на америчким улицама, с палицама, чак и кацигама и штитовима, бацају молотовљеве коктеле, цигле и петарде, туку се с полицијом и десничарима, разбијају излоге и пале зграде и аутомобиле – понекад полицијске и корпоративне, али понекад и оне обичних грађана и малих привредника?
Преклапање с анархистима и Црним блоком
Према убеђењима покрета Антифа, они се данас боре против фашизма, баш као што су то радили партизани и леви радикали пре и за време Другог светског рата. А својим тактикама и циљевима увелико извиру из једног другог, ширег покрета – оног анархистичког и антиглобалистичког који је пре двадесетак година ступио на сцену насилним протестима против самита клубова Г7 и Г20, Светске банке, Међународног монетарног фонда и Светског економског форума у швицарском Давосу, међу осталим.
Баш као и они, и Антифа се противи фашизму, национализму, расизму, сексизму, хомофобији, као и капитализму, друштвеној неједнакости и уништавању околине ради профита. Штавише, анархистички Црни блок, који је посебну пажњу привукао нередима током самита Г20 у Хамбургу 2017, изгледом и тактикама готово је идентичан Антифи, а вероватно су и њихови припадници добрим делом исти.
Исте те године и Антифа је својим насилним протестима привукла пажњу у Америци. Чињеница да је 2017. била и прва година Трумповог мандата, наравно, није случајна, баш као што није случајно да је такозвана алтернативна десница (алт-ригхт), која често кокетира с неонацизмом, доживела невероватан узлет за време предизборне кампање 2016. и након избора.
2017. ће остати запамћена по неколико драматичних обрачуна Антифе и алт-ригхта: обрачун због предавања десничарског провокатора и миљеника алт-ригхта Мајлоа Јанопулоса на Берклију, које је на крају отказано (сукоб је имао репризу у априлу), и због марша алт-ригхта, односно неонациста и сродних десних екстремиста, у августу у Шарлотсвилу, где је сукоб с Антифом и другим левим противмитингашима ескалирао забијањем екстремног десничара аутомобилом у њих.
Исте године је изненадни напад маскираног припадника Антифе на једног од предводника алт-ригхта и белачког националисту Ричарда Спенсера постао својеврстан мем назван “удари нацисту”. Покренуо је и широку расправу око тога је ли прибегавање насиљу легитимно средство борбе против нациста и десних екстремиста. За припаднике Антифе дилеме нема. Насилну борбу против фашиста и оних које тако доживљавају, али и полиције и других представника “структура моћи”, Антифа тумачи као својеврсну самоодбрану.
“Аргумент је да је милитантни антифашизам инхерентно самоодбрана због историјски документованог насиља које фашисти врше, посебно према маргинализованим људима”, наводи Марк Бреј, професор повијести на Универзитету Раџерс и аутор књиге “Антифа: Антифашистички приручник”, за Њујорк тајмс.
Додуше, многи припадници Антифе растежу појам антифашистичке самоодбране и на ускраћивање платформе, такозвано деплатформисање, интелектуалцима и организацијама чије поруке сматрају опаснима за обесправљене и дискриминисане мањине. У својој екстремној верзији резултира бруталним нападима на новинаре, ауторе и активисте с којима се не слажу. А такво растегнуто схватање антифашизма неминовно долази у конфликт с начелима слободе изражавања, организовања и окупљања на којима почива либерална демократија.
Али у томе и је проблем, сматрају критичари овог радикалног покрета, а подсећа Индеx.хр – Антифа не верује у либералну демократију, већ жели да замени постојећи економско-политички систем радикалном алтернативом – комунизмом или анархијом.
“Они су самодекларисани револуционари. Они не осећају оданост према либералној демократији, за коју верују да маргинализује заједнице које они бране. Они су анархисти и комунисти и као такви су далеко изван конзервативно-либералног спектра”, објашњава Браy за портал Воx.
Али у исто време тешко је прецизно говорити о циљевима и методама Антифе, као и о њеној умешаности у тренутне нереде у САД-у, из истог разлога из којег не знамо ни колико је овај покрет снажан – не постоји јединствена организација ни вође. Антифа је скуп неформалних, аутономних локалних ћелија без вођа и хијерархије. Ипак, како пише Wасхингтон Пост, и у својим највећим акцијама успели су да окупе тек неколико стотина припадника из целе земље. Такође, очигледно је да су им најснажнија упоришта Калифорнија и Орегон. Бреј такође сматра да је Антифа као покрет премален и преслабо организован да би могао да предводи актуелне протесте.
— СРБИН инфо (@srbininfo) June 6, 2020
Добар део њихових активности, баш као и код екстремне деснице, концентрисан је на интернет. Тамо прате активности својих идеолошких противника и покушавају да разоткрију екстремне десничаре, при чему често објављују и њихове личне податке. Али, чини се да барем неки међу њима виде протесте као прилику за насилан обрачун са системом којем се противе.
Такве насилне методе онда постају темељ за изједначавање крајње левице или деснице. Да ли је такво изједначавање оправдано или не, остаје нешто око чега ће се неистомишљеници тешко сложити. Али, добро је у том контексту имати на уму и конкретне податке, на пример оне о терористичким и екстремистичким нападима у САД-у. Према евиденцији Универзитета у Мериленду, од 2010. до 2016. 53% таквих напада извели су верски екстремисти. 35% су извели десничарски екстремисти, а само 12% левичарски или зелени екстремисти. Стога је прилично иронично да Трамп и његове присталице желе да прогласе Антифу терористичком организацијом пре него што то учине с много опаснијим и боље организованим екстремно десним организацијама.
