Прочитај ми чланакДо 28. августа, земља се налазила усред политичке битке, а након објављеног Ал Садриног повлачења из политике, на улицама Багдада почели су стварни сукоби. Зашто?
Уочи инвазије на Ирак која је отпочела 20. марта 2003, Пентагон је желео да ствари у Ираку среди једним ударцем, ласерски вођеном бомбом усмереном ка ресторану у Багдаду у којем се наводно налазио Садам Хусеин. Када је тај план пропао, улогу решавача кризе је преузео Стејт департмент, који је почетком марта 2003. у контроверзној операцији у Данској практично отео пребеглог команданта ирачких снага у рату против Ирана, генерала Низара ал Харзаија у жељи да га постави на место првог човека власти у Багдаду. Такође без успеха. Ал Харзаи је, због ранијих грехова, остао на црвеној потерници Интерпола, мада га већ четири године нико није видео, па се поставља питање да ли је уопште жив.
Тада је решавање ирачке кризе преузела Централна обавештајна агенција. Уочи Садамовог пада, у Ирак је из Лондона стигао Абдулмаџид ал Коеји, али га је руља линчовала током посете највећем шиитском светилишту, гробу Алија ибн Аби Талиба у Наџафу. Иако никада није доказано, Американци сматрају да је иза овог убиства стајао Моктада ал Садр, до тада мало познати најмлађи син вође ирачких шиита, ајатолаха Мухамеда Мухамед-Садика ал Садра.
Моктадиног оца и два брата убила је 1999. Садамова тајна полиција у Наџафу. Моктада је важио за најмање талентованог од три сина шиитског верског лидера, којег је и отац, годинама пре смрти, наводно отписао као могућег наследника. Али, као син ајатолахов, Моктада је постао вођа ирачких шиита, иако је номинално њихов врховни поглавар био и остао Кадим ал Хари, који живи у Кому, у Ирану.
А онда се Кадим ал Хари 28. августа јавио и саопштио да се због старости и болести повлачи са места поглавара ирачких шиита, а за свог наследника је изабрао врховног вођу Ирана, ајатолаха Алија Хамнеија. Ајатолах Ал Хари је из Кома поручио својим сународницима да пођу за Али Хамнеијем, пошто је он „једини човек који је у стању да поведе народ у борбу и оконча америчку окупацију“. Моктаду ал Садра није ни поменуо.
Дан након Ал Харијеве објаве, Моктада Ал Садр је после готово двадесет година успона и падова саопштио да се повлачи из политике.
Садристи против ал Садра
Ал Харијева биографија блиско је везана за одбрану интереса Техерана, јер је после избијања рата 1982. године пребегао у Иран, одакле је са више или мање успеха покушавао да „води“ ирачке шиите. Током година, његове активности биле су у складу са политиком Техерана, па је редом стајао на страну Хезболаха у Либану, владе Башира ел Асада у Сирији, док је, истовремено, неко време спремао Моктаду ал Садра за наследника.
До раскола је, како наводе ирански извори, дошло јер верски лидери у Техерану верују у теорију према којој границе не постоје, па им грубо речено, припада надлежност и над шиитима у Ираку. Управо због тога, Ал Хари се нашао позваним да после ирачких парламентарних избора прошле године изда „фатву“ усмерену директно против Моктаде ал Садра, у којој се противником ислама назива свако ко на било који начин подржи секуларног кандидата. Следбеници Моктаде ал Садра до ногу су на изборима потукли проиранске странке.
Суштински, раскол између Мокаде ал Садра и његовог дојучерашњег ментора, своди се на одмеравање снага верских лидера у Наџафу и Кому, при чему су ирачки поглавари, супротно интересима Техерана, већ годинама подржавали одржавање слободних избора. Ал Харијевим одласком са места верског лидера ирачких шиита, који у Ираку чине око две трећине становништва, повећала се могућност да будућност Ирака не буде дефинисана у Багдаду, већ или у Наџафу, верском центру и седишту Моктаде ал Садра, или пак у Кому, светом месту Иранаца.
Овакав Ал Харијев избор наследника, суштински, представља преврат и онемогућиће Моктади да остане лидер Садриста, покрета заснованог на начелима која је својевремено успоставио његов отац, чији је циљ да успоставе друштво засновано на комбинацији верских закона и племенских обичаја. Пре него што је умро, Моктадин отац је Садристима рекао да следе Ал Харија као свог врховног верског лидера.
Одлука да се најзначајније место међу шиитима у Ираку препусти иранском лидеру тумачи се и као својеврсна екскомуникација Моктаде ал Садра. Разлог за то крије се у чињеници да је он, после година блиске сарадње са Техераном, донекле изместио фокус политичког деловања и главне спонзоре својих акција, уместо у Ирану, потражио у Саудијској Арабији.
Техеран му је на списак греха ставио и подршку коју је својевремено давао лидерима Арапског пролећа, као и покушај да се од непопустљивог верског вође трансформише у реформатора Ирака, због чега је добио надимак „бољшевички исламиста“.
Моктадин успон
Хаос у који је у Ираку настао након инвазије 2003. године, и пошто су Јан Бренер и остали стратези америчке политике одлучили да расформирају све институције система и на чело власти доведу људе за које претходно нико није чуо, суштински су значајно подигли акције Моктаде ел Садра.
Са Американцима се Ал Садр жестоко сукобио још 2004. године, током Битке за Наџаф, када је погинуло најмање пет војника из САД; Ал Садрове снаге успеле су тада да оборе хеликоптер и униште петнаестак тенкова, пре него што су се обе стране повукле са бојног поља.
Ауру лидера добио је представљајући се као чувар ирачког суверенитета, иако је његове акције у великој мери финансирао Иран. Власти у Техерану, међутим, ни у једном тренутку нису бациле све карте на његове акције, па су истовремено, и зависно од стања на терену, финансирале још читаву плејаду шиитских вођа.
Иако оптуживан да је део новца за своје акције скупљао мафијашким методама и да је застрашивао политичке противнике, Моктада ал Садр је успео да мобилише најсиромашније међу ирачких шиитима. Уз помоћ Ирана наоружао је десетине хиљада присталица и постао незаобилазан део тамошње политичке сцене, на којој је већина актера ионако лака на оружју.
Да би умањили притисак Техерана, Американци су 2007. године озбиљно разматрали одмрзавање десетак милијарди иранских долара, што би теоретски охрабрило нежнији приступ Ирана, без задирања у најважнија питања попут Голанске висоравни или нуклеарног програма. „Мислим да можемо да понудимо одмрзавање иранских средстава у САД. Ради се о осам милијарди долара, блокираних још 1979. године. Мислим да би Техеран могао да прихвати такав уступак, као знак добре воље“, рекао ми је тада један амерички дипломата.
Ублажавање санкција у замену за конструктиван однос према гушењу шиитске побуне у Ираку последица је чињенице да су инструктори Хезболаха обучавали око 2.000 припадника оружане формације „Армије Махри“ под командом Моктаде ал Садра.
Тврдње о умешаности Хезболаха Американци су поткрепили изјавама сведока, резултатима испитивања заробљеника и подацима добијеним прислушкивањем комуникација. Веза између ирачких устаника и Хезболаха успостављена је уз огромну помоћ иранске Револуционарне гарде, а око 300 Ал Садрових бораца је, како су тврдиле израелске и америчке обавештајне службе, ратовало на страни Хезболаха током рата са Израелом 2005. године.
Двострука игра
Иран је, међутим, све време играо двоструку игру, па је Револуционарна гарда наоружавала и финансирала Ал Садрове снаге, „Армију Махри“, али је истовремено оружје и финансијску помоћ пружала и ривалској групацији – „Армији Бадр“. Та стратегија је у прошлости давала прилично добре резултате, па би Техеран, сваки пут када је Моктада ал Садр постао превише својеглав, новац преусмеравао на рачуне његових ривала.
Такав однос Техерана донекле је натерао Ал Садра да потражи нове мецене, па се у и иначе компликоване односе који већ двадесет година владају у Ираку укључила и Саудијска Арабија.
Нови, начелно антиирански став Моктаде ел Садра охрабривао је западне дипломате који су сматрали да би један од кључних лидера ирачких шиита могао представљати контратежу растућим проиранским милицијама у Ираку. Иако је одбијао да се директно састаје са Американцима, разговори вођени преко посредника резултирали су Моктадином коалицијом са Курдском демократском партијом и снагама које подржавају ирачког премијера Мустафу Кадимија.
Ипак, део америчког естаблишмента био је од почетка прилично скептичан према таквом политичком заокрету Моктаде ел Садра, сматрајући да његово разилажење са Ираном представља пре одбијање да се потчини захтевима Техерана него жељу да од Ирака створи либералну демократску државу саздану према западним мерилима.
Ни на Исток ни на Запад
До коначног кидања веза између Моктаде ал Садра и Техерана, како наводе ирачки, ирански и амерички извори, дошло је почетком ове године, када га је у Наџафу посетио генерал Револуционарне гарде и наследник Касема Солејманија – Есмаил Гани.
Сусрет двојице утицајних особа Ирака и Ирана уследио је после неколико догађаја у којима се Моктада ал Садр жестоко успротивио интересима Техерана. Најпре су његове присталице пре три године покренуле велике протесте после којих су са власти збачене проиранске странке, да би две године касније, у јесен 2021, исте те странке до ногу потукао на изборима.
„Ни на исток ни на запад. Националистичка већинска влада“, написао је Ал Садр у руком написаној поруци коју је објавио на Твитеру.
Одмах је осетио последице. Ни десет месеци после победе на изборима и обезбеђене већине у парламенту није успео да формира владу, а у сукобима са проиранским милицијама на обе стране страдало је десетак људи. Ал Садрови политички савезници Курди били су мета ракетних напада у неколико наврата, а никада до краја решени напади забележени су и у Саудијској Арабији.
Приликом сусрета, Моктада је наводно рекао Ганију да ће Ирак, као суверена земља, сам изабрати свој пут у будућност, не обазирући се на жеље власти у Ирану, и поручио Техерану да не жели да се он и даље меша у унутрашња питања Ирака.
Ирански генерал је, како наводе извори, састанак напустио видно забринут, пошто је Моктада ал Садр одбио његову понуду да га Техеран призна као врховног шиитског лидера у Ираку под условом да у будућу ирачку владајућу коалицију укључи нетом поражене проиранске партије.
Од сусрета Ал Садра и Ганија Ирак је практично политички паралисан, а у питање је доведен и тешком муком договорен ирачко-ирански споразум о подели прихода од нафте.
У таквом сплету околности, Ал Садр је наредио својим посланицима да напусте парламент, а током лета је организовао серију протеста захтевајући кажњавање корумпираних политичара.
До 28. августа, земља се налазила усред политичке битке, а након објављеног Ал Садриног повлачења из политике пошто му је ајатолах Ал Хари ускратио легитимитет ирачког вође, на улицама Багдада почели су стварни сукоби.
Бољшевички исламиста
Моктаду ал Садра су поредили са ајатолахом Хомеинијем, који је свега неколико месеци пре свргавања шаха Резе Пахлавија тврдио да нема никакву жељу да преузме власт, те да тражи демократију у шта су, тада, бројни политичари на западу поверовали.
Неки сматрају и да Моктада ел Садр иде истим путем. Сада му верује и озбиљан број званичника Стејт департмента, иако чињенице говоре да гаји изузетан антиамерички сентимент, те да презире Израел и хомосексуалце.
Моктада ал Садр је, без сумње, вешт политичар који је из низа невоља у које је упадао од почетка америчке окупације Ирака успевао да изађе жив и ојача позиције на локалној политичкој сцени. Играјући се верским и националним осећањима ирачких шиита, стекао је статус који у претходних двадесет година није достигао ниједан политичар у тој држави.
После две деценије америчких експеримената, недостатак међусобног поверења међу различитим политичким снагама представља највећи проблем у покушајима да се тамошња сцена бар унеколико пацификује. Договори, који су током тог периода понекада и постизани, због свеопштег неповерења актера редовно су падали у воду.
Суштински, политичка криза која тренутно потреса Ирак један је од најбољих показатеља неповерења међу кључним снагама: двотрећинска већина потребна за изгласавање нове владе, смишљена како би се заштитио курдски утицај, сада представља највећи препреку потврђивању кабинета у којем су Курди кључни коалициони партнер.
Из истог разлога, у догледној будућности, како се чини, биће немогућа и најављивана промена устава из 2005, неопходна како би се спречио даљи распад политичког система у Ираку, уколико је тако нешто од 2003. године и постојало.
Сукоби у Багдаду ће, како ствари стоје, у великој мери уобличити будућност Ирака, али и Моктаде ал Садра, посебно пошто над његовим политичким деловањем контролу нема ама баш нико – ни САД, ни Иран, ни Саудијска Арабија. Ал Садр, пак, у сваком тренутку може да мобилише неколико десетина хиљада бораца, што је његове ривале стављало у подређен положај и омогућавало му да развије прилично сложене односе са свим играчима на тамошњој политичкој сцени.
— СРБИН инфо (@srbininfo) September 1, 2022
