Pročitaj mi članakDok je nemačka javnost raspravljala o Trampovoj pobedi i merila značaj američkog izbora, istu veče došla je vest da je njihov kancelar Olaf Šolc otpustio ministra finansija Kristijana Lindnera i tako srušio vladu "semafor" koalicije.
Одмах након објављивања резултата председничких избора у Америци у немачкој јавности су се чуле најразличитије реакције. Као уосталом и свуда у свету и немачки лево-либерални медији дочекали су овај избор са изразито негативним ставом. Под утицајем политичко-медијског комплекса део грађана у анкетама не само што је Трампа називао претњом и расистом, већ се није устезао ни од тежих квалификација, па ни псовки.
Право је чудо како се толико хваљена либерална толеранција према другачијем мишљењу топи пред камерама и у секунди претвара у изливе погрда и беса оног тренутка када се стварност не поклапи са пожељним представама. Овај шок који либерали доживљавају при сваком новом судару са стварношћу се можда може разумети ако се има у виду оно што је о тој ствари писао Армин Молер.
Наиме, он је указао да је у либералном друштву пре свега стало до етикета којима се неко кити, односно до објављивања добрих намера, те да се само међу либералима жеље које немају шансу да се остваре могу узимати озбиљно. „Држимо се света какав би требало да буде, да би свет какав заиста јесте постао мало бољи“. Само у једном либерализмом натопљеном друштву, писао је Молер, таква пажљиво избрушена реченица може да остави повољан утисак на публику.
Чврсто убеђени да се њихово мишљење и стварност морају поклапати, односно да се ствари мењају тако што се нешто напише или изговори, либерали се запрепасте сваки пут када се испостави да између научених рецитација и стварности постоји расцеп. Тиме се могу објаснити њихове нервозне и псовачке реакције када ствари не иду онако како су замислили. Отуда и више него креативан избор етикета којима се Трамп засипа.
Корисници либерализма
Молеру је такође било јасно да либерално друштво не производи само добрице вазда спремне на сигнализирање врлине, већ да је оно идеално земљиште за настанак сваке мафије, од злочиначких удружења, до група које своје тамне послове само до пола обављају у оквиру закона, ако већ и не обликују те законе према сопственим потребама.
Јер, писао је, друштво у коме се верује у декламовање добрих намера и извикивање милозвучних парола је идеална одскочна даска за циничне и бескрупулозне типове. Када издекламују своје песмице они улазе у праву странку и после тога раде шта хоће. Уколико ствари у неком моменту крену по злу, они се увек могу позвати на то да су имали „добре намере“.
Тај вид мафије (у ширем смислу) Молер је називао корисницима либерализма. То је сорта људи која одлично уме да уновчи сваку моралистичку фразу и која из бајки које продаје верницима либерализма уме да извуче лепу финансијску и политичку корист. Ови корисници либерализма из медијско-политичког картела, из међународних НВО и профитери зелене или имиграцијске индустрије окренули су свој бес према Трампу, као што би га усмерили према било коме ко би евентуално могао и помислити да им барем и делимично поквари рачуне.
Сасвим очекивано, реакције у малобројним немачким конзервативним медијима биле су потпуно другачије и ишле су до силних одушевљења Трамповим избором за председника. Наравно, део тога био је проузрокован задовољством што либералима узде барем за моменат испадају из руку. Са друге стране, део немачких конзервативаца у Трампу види (или жели да види) фигуру која би могла да промени ствари и да реалистичко сагледавање интереса врати у центар спољне политике уместо хиперморала, односно „спољне политике засноване на вредностима“.
Овим се пре свега циљало на Аналену Бербок, будући да је она, одмах пошто је дошла на министарску функцију, обећала да ће водити „феминистичку спољну политику“. Иако није баш лако погодити шта би та фраза требало тачно да значи и каква би то политика уопште могла бити, јасно је да се између националних интереса и идеологије Бербокова опредељује за идеологију. Она потврђује Молерову реч да је такав избор могућ и прихватљив само у једном либералном друштву које своје „добре намере“ истиче као ордење.
Проблеми остају
Само је тек мали део немачке деснице покушао да Трампов повратак у Белу кућу сагледа издиференцираније и на један реалистичан начин, без падања у занос. Према Гецу Кубичеку, Трампова победа може бити геополитички занимљива ако се он ослободи америчког убеђења да они морају да буду светски законодавац, тужилац, судија и полицајац.
Другим речима Трампова победа је значајна само уколико он напусти идеју о Америци као о јединој светској сили и уместо тога покуша да дефинише америчку улогу у мултиполарном свету. У пракси би то за Европу значило могућност окончања једног непотребног сукоба и поновно отварање према Русији.
Пажљиви читалац ће овде приметити кључну реч „могућност“, јер у крајњој линији од Европљана зависи да ли ће ту могућност искористити или неће. Закључак који следи је да су шансе за европско самоосвешћење са Трампом боље него са Камалом Харис, али да ништа на свету не долази са гаранцијом или, још простије речено, Трамп неће решавати европске ствари.
Изабрани председник САД Доналд Трамп на предизборном скупу у Миндену, 8. октобар 2023. (Фото: Јустин Сулливан/Геттy Имагес)
Део коментатора, попут Филипа Штајна, приметио је да нови-стари амерички председник иза себе нема кохерентну идеологију, односно темељна светоназорна убеђења, што у време културне борбе није без значаја. Иако сматра да је Трампова победа свакако боља вест него што би била победа Камале Харис, Штајн из немачке перспективе примећује да у време првог мандата Доналд Трамп ипак није исушио оне НВО које у Немачкој раде против Немачке.
Поврх свега, из те перспективе МАГА-култ нормализује „добру“ имиграцију (тзв. асимилација), те према томе овај тежак и озбиљан проблем решава тек допола. Штајнов закључак се намеће сам по себи, Трамп јесте бољи избор од Камапле Харис, али је далеко од тога да се може подвести под ознаку „десно“. „Нема суверене Немачке, нема суверене Европе под палцем САД – или било ког другог господара“ закључује Филип Штајн.
Погледа ли се чланак његовог презимењака Дитера Штајна објављен на сајту недељника Јунге фрајхајт, види се да не само да немачка либерална дружина на Трампову победу гледа сасвим из перспективе својих идеолошких једномишљеника са друге стране Атлантика и то у толикој мери да ова либерална интернационала – као некада комунистичка – спремно понавља исте формуле и фразе, већ да је и немачка десна и конзервативна сцена миљама далеко од било каквог јединственог става и заједничког погледа на питање положаја, које је за сваку земљу кључно политичко питање.
Пад Владе
И док је немачка јавност расправљала о председнику стране земље и мерила значај америчког избора исто вече дошла је вест да је њихов канцелар Олаф Шолц (СПД) отпустио министра финансија Кристијана Линднера (ФДП). „Пречесто су неопходни компромиси били угушени јавно инсценираним споровима и гласним идеолошким захтевима. Пречесто је федерални министар безразложно блокирао законе. Пречесто је користио ускогруде партијско-политичке тактике. Пречесто је рушио моје поверење“, казао је Шолц, објашњавајући распад коалиције.
Шолц се није пожалио само на то да је Линднер проиграо његово поверење него је и подсетио да онај ко је у влади мора да дела „озбиљно и одговорно“. У преводу, канцелар Шолц је свог министра назвао неозбиљним, неодговорним и непоузданим, односно политичарем коме је рејтинг сопствене странке важнији од општег интереса и стабилности владе.
Велике речи и позивање на општи интерес у оваквим околностима обично треба ставити у заграде, међутим нема сумње да Линднер има добре разлоге да брине о положају своје странке. Наиме, на недавно одржаним изборима одржаним у три савезне покрајне (Саксонији, Тирингији и Бранденбургу) његова странка не само што није остварила добар резултат, него је потонула у политичку безначајност.
Да влада са Зеленима штети либералима упозоравали су и раније поједини функционери те странке. Реч је о ствари која је Линднеру важна и на сасвим личном плану. Наиме када је изабран на место шефа странке он је успео да либерале врати у парламент на изборима 2017. године, да би потом показао чврст став када је изашао из преговора о формирању владе са демохришћанима Ангеле Меркел и Зеленима.
Тада је због његове непопустљивости пропала тзв. коалиција Јамајка. У владу није ушао тада, али је странку успео да одржи. Седам година касније је ондашњи спасилац партије доспео на место стечајног управника.
У свом обраћању канцелар Шолц је изразио потребу за владом која има снаге да „доносе неопходне одлуке“ за земљу. И поново је ствар представљена тако да док он и остатак владе раде у интересу земље, Линднер одбија да сарађује и да заједнички ради на извлачењу земље из незавидне економске ситуације.
Како се Немачка нашла у таквој позицији, има ли то стање икакве везе са трогодишњим радом владе на чијем је челу, Шолц је заборавио да помене. Уосталом, свакако би било тешко поверовати да министар финансија једини сноси одговорност.
Шолцов покушај да се представи као канцелар од ауторитета који доноси одлуке може изгледати карикатурално ако се има у виду да је реч о најнепопуларнијем шефу најнепопуларније владе у историји Савезне Републике Немачке.
Питање буџета
Пре распада коалиције тада још увек министар Линднер је наводно канцелару предлагао нове изборе као излазак из кризе, али је овај то одбио. Према Билду, ФДП је у четвртак планирао да објави своје повлачење из владе, али их је Шолц у уторак увече предухитрио.
Главни разлог за читаву кризу је питање буџета за 2025. годину око кога коалициони партнери нису успели да се сложе. То значи да је Немачка остала не само без владе, него и без завршног рачуна за 2024, односно без буџета за 2025. годину. Уколико се нови избори одрже у марту – као што жели канцелар – не постоји никаква вероватноћа да ће се нова влада формирати, а буџет усвојити до летње паузе, и много је вероватније да ће Немачка буџет за следећу годину добити тек на јесен.
То даље значи да ће, док траје овакво стање, давања бити знатно смањена, рачунајући и неопходне инвестиције у инфраструктуру која је у прилично лошем стању.
Када се ствар завршила Кристијан Линднер је Шолцу пребацио прорачунато минирање коалиције. Снажна критика на рачун Шолца дошла је и од Потпредседника Бундестага, Волфганга Кубикија (ФДП). Он је канцелару замерио да од коалиционих партнера очекује да достојанство оставе у гардероби.
Међутим, то још не значи да је готово са чудним обртима. Тако је министар образовања Фолкер Висинг најавио да излази из странке, јер жели конструктивну сарадњу са досадашњим коалиционим партнерима. При томе је Висинг дао до знања да неће приступити другој странци. Али чим је Висинг објавио да излази из странке али да има намеру да остане у влади, његови државни секретари су му отказали послушност и захтевали његову смену.
Имајући у виду да досадашња коалициона влада социјалдемократа, Зелених и либерала међу немачким грађанима није уживала високу популарност није ни чудо што готово нико „не плаче“ због оваквог развоја догађаја. У Алтернативи за Немачку (АфД), на пример, ни не крију срећу, јер је за њих пад владе знак ослобођења земље, будући да је самозвана „напредна коалиција“ земљу вукла у привредну и политичку пропаст.
АфД има све разлоге да се радује новим изборима, а исто важи и за ЦДУ/ЦСУ. Маркус Зедер (ЦСУ) се већ јавио са захтевом да се постави питање поверења влади. Опозиција тражи да се са питањем поверења, а то ће рећи и са коначним падом владе не чека до јануара, као што то жели Шолц, него да се ствари убрзају.
Шеф ЦДУ Фридрих Мерц је поставио и рок – најкасније следеће недеље. Исто захтевају и АфД, ФДП, Савез Саре Вагенкнехт, као и Слободни бирачи. Читава опозиција без обзира на међусобне разлике рачуна да је најбоље да се све заврши што пре и да се не траћи време. Такав став има смисла, будући да се криза владе у демократијама да решити новим изборима, а не њиховим тактичким одлагањем.
„Зелени визионари“
Изгледа да су Зелени најтужнији због оваквог развоја ситуације. Аналена Бербок је изјавила да вест није добра ни за Немачку, ни за Европу. И њен колега Роберт Хабек пад владе доживљава катастрофично, па је у обраћању грађанима од њих тражио да не губе поверење у демократију.
Обоје министра из редова Зелених су тако показали да је оно што најбоље умеју идентификација са високопарним лозинкама: Европа, демократија… Они у свом месијанизму иду толико далеко да прогон политичких непријатеља (ОВДЕ) изгледа једнако саморазумљиво као и то да они вечно морају остати на управљачким позицијама.
Вративши се споменутом Армину Молеру изгледа да су можда баш Зелени најбољи представници либерализма о коме је писао. Иако ни у другим странкама стање није много боље, Зелени можда најдаље иду у својој вери у подударност мишљења и стварности и свако одступање од својих жеља тумаче као катастрофу библијских размера. Чак и тако нешто обично као избор председника или пад владе у једној демократској земљи из њихове визуре изгледа као мали смак света.
Убеђени у сопствену мисију они су ти који ће прогонити политичке противнике и не питајући за цену радити на томе да се свет окрене наглавачке, само да би се на крају уклопио у њихове идеалне представе и визије. Истовремено, они би били спој два Молерова типа либерала: добрице и циничног корисника.
Јер не може се спорити да као и читав медијско-политички картел и Зелени удобно живе од својих убеђења, док стварни посао, као што је давно приметио немачки социолог Хелмут Шелски, обављају други. У вези поменутог месијанизма се Хелмуту Шмиту приписује изјава да онај ко има визије треба да посети доктора. Овај савет важи свуда: у Немачкој као и у Србији.
Др Душан Достанић је сарадник Института за политичке студије. Ексклузивно за Нови Стандард.
