ТОКОМ последњих неколико недеља, ваздух у Москви испунио се мирисом блиске офанзиве на Донбасу и очекивања победе народних република. Не само таксисти, (који увек све знају), него готово сви, које макар мало интересује политика, уверено говоре о томе да је лети удобније кренути у офанзиву.

Наравно, ја нисам изводио специјална истраживања, али случајни сусрети са непознатим људима у метроу и продавницама формирају довољно занимљив узорак који пружа могућност да се са високом прецизношћу процењују друштвена расположења.

Та расположења могу се одредити са три следећа становишта:

1.Без обзира на напоре медија који сматрају да су то најважније вести, догађаји у Украјини уопште и посебно на Донбасу, уморили су јавност и постепено клизе ка периферији интересовања, али су за друштво још увек једна од најважнијих тема.

2. Независно од сопственог става према тој кризи, већина која професионално није блиска политици сматра да се Кијев може победити само војним путем. Није неопходно учешће Русије, већина је управо против упада у Украјину, иако подржава варијанту специјалне операције, али путем наношења војног пораза кијевским трупама од стране армија ДНР/ЛНР.

3. Многи такође верују да у случају провокације од стране Кијева и још једног у низу активних борбених дејстава, армије ДНР/ЛНР могу постићи релативно брзу и свеобухватну победу (процене се крећу од неколико месеци до неколико година).

Наглашавам да то нису расположења читавог друштва, али по правилу политички активисти и формирају јавни интерес. Такође нећу процењивати подударност датих очекивања са реалношћу. Генерално, овај интерес је могуће реализовати, а реалност понекад доноси најнеочекиваније обрте.

Политички емигранти маштају о портфељима

Значајно је да се очекивања у круговима украјинске емиграције зачуђујуће подударају са поменутим јавним расположењима. Последњих недеља она су се трансформисала: у почетку у дискусије, а затим у покушај оснивања нечег налик на „владу у изгнанству”. Ту идеју предложио је Сергеј Миронов још почетком пролећа и она је одмах изазвала бурне емоције у круговима одбеглих украјинских политичара.

Треба рећи да су према тој идеји експерти углавном били скептични. Као прво, влада у изгнанству шаље се у изгнанство, будући да је свргнута у отаџбини, а не појављује се након годину-две ниоткуд. Друго, ко да чини састав владе, ако је део чланова свргнутог кабинета остао у Украјини и признао легитимност своје оставке, а део побегао преко границе и (ако говоримо о онима који се налазе у Москви) међусобно се воле не више него што народна војска Донбаса воли казнене одреде?

Упркос томе идеја није нестала, почели су да је развијају поред осталих и руски чланови Думе из крајње патриотске групације која одавно настоји да убрза расплет украјинске кризе и да га изведе путем силе. У том склопу, и друштво експерата почело је помало да мења однос према изгледима оснивања владе у изгнанству. Коначно, постојање политичког интереса обећава финансирање, а музику наручује онај ко плаћа.

Наравно, сам термин „влада у изгнанству”, ако се и употребљава, онда искључиво као технички термин – за означавање проблема у затвореној дискусији (међу својима), али се са разговора постепено прелази на реални покушај да се нешто оснује. То је, разуме се, пооштрило супарништво међу политичарима емигрантима који се не одричу наде да се врате у Кијев у колони победника који ће им омогућити да живе и руководе као и раније и дати новац за опремање.

Идеја је бесмислена, али људи се тешко одвајају од пријатних илузија.

Ко ће победити: могуће варијанте

Ипак, ако говоримо без персоналне и терминолошке наклоности, онда треба признати да ће после победе антифашиста Украјини бити потребан неки прелазни режим.

Замислимо да су се јавна очекивања остварила и да је армија ДНР/ЛНР релативно брзо победила (за такве догађаје и три месеца и година-година и по, све је то брзо). Кијевски режим је свргнут. Ослобођена је читава територија Украјине или њен већи део. Део чиновника је побегао, али већина је остала. Деморалисани су и паралисани државни и административни апарат и структуре силе, потребне су дуготрајне озбиљне „чистке”, а одмах треба обезбедити нормалан живот, посао, зараде и правни поредак (безбедност). У земљи се налазе стотине хиљада јединица нелегалног оружја и десетине хиљада људи који тек што су прошли фронтове грађанског рата, а економије и финансија уопште нема, исто као ни легитимне власти.

Претпоставимо да ће за време офанзиве сем ДНР и ЛНР успети да се прогласе ОНР, ХНР (Одеска и Харковска) и још неке републике. Оне ни све заједно, ни свака појединачно не могу да представљају легитимну власт у размерама читаве Украјине, и главно – неће имати апарат за руковођење и нити моћи да користе остатке старог.

Например, зашто председник Доњецке Републике Александар Захарченко, који је легализован на изборима одржаним само у делу Доњецке области, да руководи органима Житомирске или Ровенске области? Кад би он имао ресурсе, могло би се и разумети: ако хоћеш да имаш подршку повинуј се, ако не желиш, онда живи како хоћеш. Међутим, он нема ресурсе, он се и тако држи само на хуманитарном дотоку из Русије без којег ДНР/ЛНР не би преживеле.

Мислим да су могуће три варијанте даљег развоја догађаја.

Прва је нереална. Ако се кијевски режим неким чудом одржи, онда нема о чему да се брине – све што се у Украјини дешава – његова је зона одговорности, а ми треба да размислимо како у таквој ситуацији да спасавамо Русију.

Друга је мало реална. Ако Русија изненада одлучи да преузме на себе ослобађање Украјине, онда такође нема проблема. Ослобођени региони потпадају под управу војне власти која обезбеђује опстанак становништва и оснивање цивилне власти (зависно од донете одлуке – или суверене земље, или федералне јединице).

Међутим,оправдано је претпоставити да ће проблем ослобађања Украјине решавати армије народних република (чије бројно стање на чудесан начин расте и заједно са антифашистичким формацијама ослобођених региона постаје довољно за стављање под контролу читаве територије земље).

Влада прелазног периода

Овде настаје проблем легализације нове украјинске власти. Прекид легалности десио се у тренутку победе фебруарског бунта 2014. После победе антифашиста нестаће садашња актуелна власт, а неће се вратити стара – ње као власти једноставно нема.

Постоје само поједине личности, неке су чак добри стручњаци у својој области, али нема тима који је способан да у полуразрушеној земљи узме власт у своје руке и задобије поверење становништва, што је обавезан услов.

О разним „Опозиционим блоковима” и осталим унутрашњим украјинским структурама, као и о олигархијским хуманитарним пројектима не вреди ни говорити. Све се то компромитовало сарадњом са режимом и не може да претендује на власт, чак ни на присуство у власти. Ипак, биће потребна нека прелазна структура. Биће потребна независно од тога да ли ће се у Украјини обнављати стара држава или стварати нова, да ли ће то бити група држава или ће територија потпуно припасти једној или неколиким суседним државама.

То треба да буде управо прелазна структура, чији је посао – да организује изборе или референдуме, обезбеди легализацију нове власти или прелазак територије на нови статус, после чега су њене функције исцрпљене и она нестаје.

У том смислу чак је добро што не постоје сопствене власти и ослонац на структуре силе. Организационе послове у вези са припремама за изражавање народне воље могу да реализују остаци претходне власти, а безбедност ће осигурати армије народних република. Све остало је – ствар нових власти. Оне ће стварати нову вертикалу власти, нову економију и т. д., при том независно од степена суверености територија којимаим припадне да руководе.

Прелазни период такве врсте може да потраје пола године до годину дана после чега треба да се појави нова легитимна власт. Одлагање може да настане само у случају да укупно геополитичко стање у тренутку пада кијевског режима не дозволи да се дефинитивно одреди судбина остатака Украјине и ситуација остане неодређена до завршетка дипломатских маневара.

Прелазна власт (како год да се назове, „Одбор јавног спаса” или „Привремена влада”) треба да буде формирана од довољно познатих људи и политичара да би могла да се ослони на реалну подршку макар антифашистичког дела украјинског друштва (пожељно је, али не и обавезно), да то буду људи који имају искуство у раду на руководећим функцијама и одговарајућу стручност без политичких амбиција.

Такве је тешко наћи, али ако се жели – могуће је. Ако је актуелна власт могла да именује министре из Грузије и Прибалтика, онда и новој нико не може да забрани да позива стручњаке из иностранства. Некад је Рокосовски био министар националне одбране ПНР и маршал Пољске и свима је од тога било само боље.

Основно је да о оснивању прелазне власти у Украјини мора да се побрине Русија. Иначе, касније ћемо се суочити са обичном појавом – нешто треба чинити, сопствени пројекти нису урађени, морају се туђи користити (уз објашњење да сем њих ништа нема).

Тако би се на крају испоставило да је Русија сносила трошкове, а антифашисти гинули на фонтовима да би се Левочкин и Богословска (који су се одавно дистанцирали од кијевских нациста и до нуле спустили своју медијску активност) тријумфално вратили на власт.

Пише: Ростислав ИШЋЕНКО, председник Центра за аналитику и прогнозе

Превела

Ксенија Трајковић

 

Fakti

Ознаке: армије, ДНР, ЛНР, Украјина