Прочитај ми чланак

ШТА БИ БИЛО ДА ЈЕ НАЦИСТИЧКА НЕМАЧКА победила Совјетски савез? (Oдломак)

0

hitler 660

Есесовци су предвиђали да се на окупирани Исток насели десет милиона Немаца, а да се 31 од 45 милиона домаћих становника депортује у Сибир

„Какав нас задатак чека! Пред нама је стотину година радости и задовољства.”
Адолф Хитлер

 

(…) Сценарији типа “шта би било” с “хиљадугодишњим Рајхом” повремено су побуђивали машту писаца популарних романа, љубитеља војне историје и неколицине професионалних историчара. Писци попут Лена Дејтона, Роберта Хериса и недавно америчког политичара Њута Гингрича (с различитим степеном историјске тачности) користили су Трећи рајх као кулисе у својим популарним трилерима. Други, међу којима сасвим недавно Ралф Ђордано, нуде мање спекулативне приказе онога што би се десило “да је Хитлер победио у рату”. Међутим, такви писци по правилу превиђају чињеницу да је у систему конкурентских нацистичких служби, које су представљале плуралитет идеолошких тенденција, било могуће више од једног крајњег исхода.

Штавише, већина тих књига одражава латентну (англоамеричку или немачку) забринутост због економске и политичке моћи недавно уједињене Савезне Републике Немачке, чије импликације изазивају дубоко огорчење. За разлику од тога, војни историчари, чији су доприноси у овој области већином „оперативни”, из својих удобних радних кабинета углавном тек размештају армије по разним положајима. Износећи разматрања сасвим другачијег квалитета, професионални историчари, попут Јохена Тиса, усредсређују пажњу на симболичке изразе нацистичке мегаломаније, изводећи закључке о плановима “светске доминације” из архитектонских нацрта за послератни период, или истражују нацистичке планове о псеудоевропском савезу или јединственој валути.

Међутим, кад је реч о Источном фронту, излишно је да замишљамо хипотетичне сценарије, јер постоји веома велика количина сачуване документације која се односи на непосредну будућност, као и на дужи рок. Више од три године Немци су водили борбе и освајали огромне области Совјетског Савеза, иза линије фронта, која је на појединим местима ишла 2.000 километара у дубину. Дакле, можемо сасвим јасно да сагледамо како би се Немачка, да је победила, односила према територијама распарчаног Совјетског Савеза. Сачувано је право обиље планова. Да бисмо конструисали уверљив контрафактуал, потребно је да замислимо једино ратну победу.

alfredrozenberg01

РОЗЕНБЕРГОВ КОНТРАФАКТУАЛ

Како би се догађаји развијали да је, према саветима које су му давали генерали, Хитлер успео да освоји Москву пре почетка зиме 1941, на начин на који је то замислио – Операција “Вотан” – пише војни историчар Џејмс Лукас? Хајде да замислимо, дозвољавајући себи такав излет у фантастику, да се Стаљину и руководству Ставке десила нека несрећа пре него што су успели да побегну из престонице под опсадом или током самог бега, и да је то за последицу имало слом Црвене армије, која више није имала воље да пружа организовани отпор.

Читајући између редова овог кратког описа конкретних догађаја, лако можемо да назремо неке од алтернативних стратегија доминације које су могле да буду спроведене у окупираном Совјетском Савезу, уместо што је поступке одређивала комбинација грубих нацистичких расних догми у Хитлеровој интерпретацији и војно-економске нужде. Окупатори су могли да експлоатишу сепаратистичке тежње и да успоставе низ марионетских режима (под контролом немачких гувернера) у балтичким земљама, у Белорусији, на Кавказу и у Украјини. Бољшевичка грађевина била би поткопана деколективизацијом и реприватизацијом имовине, враћањем религијских слобода, и тако даље. Имајући у виду конфигурацију терена и постојање фабрика оружја с друге стране Урала, вероватно је да би се отпор наставио, али противтежу би обезбедили многобројни колаборанти, који би увидели да су бољшевици одиграли своје.

Очигледно је да би таква стратегија могла да има успеха. У Лавову, западноукрајински националисти под вођством Степана Бандере подигли су антисовјетску побуну (и извршили погроме) пре доласка немачких освајача. Широм окупираних територија велики делови домаћег становништва ступали су у колаборацију. Око милион Руса на различите начине је сарађивало с немачким оружаним снагама, а превасходно су сачињавали ненаоружане помоћне снаге, зване Hiwis, према немачком акрониму, али било је такође и више од четврт милиона наоружаних војника који су прихватили колаборацију, укључујући бригаду “Камински”, која је помогла гушењу Варшавског устанка 1944, затим Власовљеву Руску ослободилачку армију, и разне козачке, калмичке или татарске одреде који су данас мање познати од својих балтичких или украјинских есесовских парњака. Неке националности биле су боље заступљене у Вермахту него у Црвеној армији. Као што сада откривају руски постсовјетски историчари, бивши комунисти, као аморални мајстори контроле, полицијског посла и застрашивања, такође су били присутни у редовима сарадника окупатора.

Стога су они који су дубље разумевали природу политичког рата, рецимо у Пропагандном одељењу Вермахта, упозоравали да не треба изазивати непријатељство руског народа флертовима с неуравнотеженим емигрантским сепаратистима. Уместо тога, требало би тежити изазивању поделе између Кремља и руског становништва, помоћу слогана “Ослобођење, а не освајање”. Из другачије перспективе, Алфред Розенберг (на слици лоре лево), Хитлеров министар за Окупиране источне области, такође је жестоко мрзео Русе, попут свога фирера, али је ту мржњу комбиновао с разумевањем разлика које их деле од других националних група, и стратегијске користи која се отуда може извући.

Он је предвиђао успостављање протектората над Литванијом, Летонијом, Естонијом и Белорусијом, проширивање Украјине, успостављање Кавкаске Федерације, и – у окружењу оваквог санитарног кордона – поновно успостављање значајно смањене Московије, чија би динамика била преусмерена према Азији. Израђени су нацрти планова за успостављање Рајхскомесаријатâ на Кавказу или у Московији. Розенберг и његова група стручњака за Исток чак су повремено сањарили о Кримском Муфтијату или о широком пантуранском блоку, сачињеном од некадашње совјетске Централне Азије, уз одговарајуће промене у описивању Татара и Турака (класичних Untermenchen) у немачкој пропаганди.

Управо у том делу Совјетског Савеза – конкретно, на северу Кавказа – немачка окупациона политика с највише успеха је остваривала користи од уступака које је чинила домаћем становништву. Несловенско порекло народа, чињеница да су Чечени и Карачајци збацили совјетски јарам пре доласка Немаца, потреба остављања доброг утиска на суседну Турску, и чињеница да је армија остала под контролом – све то имало је за последицу осетно помирљивији приступ, што се јасно види из тона следећих војних директива:

1. Односити се пријатељски према становништву Кавказа. (…)

2. Не постављати препреке Планинцима који желе да укину колективне државне фарме.

3. Дозволити поновно отварање храмова свих религија.

4. Поштовати приватну својину и плаћати за реквирирана добра.

5. Задобити поверење становништва примерним понашањем.

6. Наводити разлоге за све оштре мере које погађају становништво.

7. Нарочито поштовати част кавкаских жена.

Немачке власти признале су Карачајски национални комитет и поверили му управу над некадашњим совјетским државним фабрикама и шумама. Балкари, муслимански народ, добродошлицом су дочекали немачке посетиоце на Курманским свечаностима, дајући им коње као узвратни поклон за добијене Курмане и оружје. Кад се Служба безбедности СС припремала да побије Тате, или Планинске Јевреје, локални комитет интервенисао је код војне команде, која је Служби безбедности наложила да одустане од тога. Крда стоке су реприватизована, а принудни рад сведен је на најмању меру. Заузврат, велики број домаћих становника борио се на страни Немаца, а Хитлер је изјавио: „Једино муслимане сматрам поузданим.” Уз још три и по милиона припадника других народа, колико се процењује да су Совјети депортовали у Казахстан и Централну Азију, они ће за то платити страховиту цену током и после рата.

barbarosa02

ХИТЛЕРОВА ВИЗИЈА

Проблем је био у томе што су стратегију сарадње с националним мањинама предлагале групе којима је недостајало политичке тежине. Напротив, на основу лично Хитлерових изјава, јасно се види да је то заправо у политичком смислу најмање вероватан од свих могућих исхода немачке војне победе. Судећи према његовим Разговорима за столом, у којима су забележена његова особена запажања о аријевском Исусу, о вегетаријанству Цезарових легија, о праисторијским псима, као и obiter dicta попут: “Курве обожавају ловокрадице”, Хитлеру је “тај Исток” истовремено био привлачан и одбојан. Не увиђајући иронију, Русију је називао пустињом; прошлост је тој земљи требало да обезбеде тек његове битке. Широки путеви, изграђени преко планинских превоја, да би их ветар чистио од снега, требало је да пролазе кроз немачке градове и насеља. Крим је требало да постане немачка Ривијера.

Карактеристично је то да је много јасније исказивао негативне стране својих замисли, конкретно – жељу да “домороцима” наметне нарочито варварску и сурову верзију колонијалне власти, толико нехуману да изгледа као нешто што је прочитао у некаквој грозоморној књизи. Нарочито је волео и често употребљавао аналогију с британском влашћу у Индији: “Наша улога у Русији биће аналогна улози Енглеске у Индији. (…) Руски простор је наша Индија. Попут Енглеза, ми ћемо тим царством владати шачицом људи.” Предвиђао је насељавање тог “простора” немачким сељацима-војницима, односно ветеранима након дванаестогодишње војне службе иако је простора такође било на Балтику за данске, холандске, норвешке и шведске насељенике – за ове последње додао је типично ирелевантну и произвољну одредбу: “према посебном споразуму”.

Насељеницима је намењивао велика газдинства, државним службеницима лепе станове, а регионалним гувернерима “палате”. Немачко колонијално друштво требало је дословно и метафорички да представља “тврђаву”, затворену за туђинце, јер “и најнезнатнији наш шталски момак мора да буде надмоћан у односу на сваког домаћег становника”. Ови други представљају “масу рођених робова, који осећају потребу за господаром”. Туђинци (то јест, Немци) донели су појам о организованом друштву народима који би се иначе понашали антисоцијално попут “зечева”. Здравље и хигијена требало је да припадну прошлости: “Нема вакцинације за Русе, и нема сапуна да се перу. (…) Али нека им алкохола и дувана колико желе.” С карактеристичном неосетљивошћу, рекао је 17. октобра 1941:

“Нећемо да се претварамо да смо дадиље; немамо апсолутно никаквих обавеза кад је реч о том народу. Да се боримо против сиротиње, да растерујемо буве, да обезбеђујемо учитеље немачког, да издајемо новине – врло мало тога спада нама! (…) Што се осталог тиче, научите их таман довољно да разумеју саобраћајне знаке, да их не прегазе наша возила!” Ако се Руси побуне, “треба само да бацимо неколико бомби на њихове градове, и ствар ће бити свршена”. Економски односи требало је да подразумевају најоштрију експлоатацију: “У време жетве поставићемо тржнице у свим иоле важним центрима. Тамо ћемо да откупљујемо све жито и воће, и продаваћемо наше безвредније производе.

(…)Наше фабрике пољопривредних машина, наше транспортне компаније, наши произвођачи кућних апарата и тако даље тамо ће наћи огромно тржиште за своје производе. Такође ће то да буде изванредно тржиште за јефтине памучне производе – што шареније, то боље. Зашто да потискујемо жудњу тог народа за јарким бојама?” Украјинце је требало доводити у искушење шаловима, перлицама, “и свим што воле колонијални народи”.

Такви ставови – заједнички већини његових генерала – карактерисали су немачку окупациону политику у Русији, укинувши сваку могућност искоришћавања раширене непопуларности бољшевичког режима, нарочито у областима које је заузео Стаљин према одредбама нацистичко-совјетског пакта из 1939, или дубоких етничких и религијских подела које су латентно постојале у совјетском царству. Хитлер просто није био вољан да стави на страну идеолошке императиве у интересу задобијања подршке локалног становништва. Његово осећање немачке расне супериорности у потпуности је онемогућило све уступке у правцу националне аутономије – осим у областима које нацисти нису желели да населе, или тамо где су политику прилагођавали широј муслиманској или турско-татарској публици.

То је имало непосредне политичке последице по Розенберга и његове присталице. Немоћан чак и да одреди ко ће да заузме највише положаје у његовом великом и углавном имагинарном феуду, Розенберг је морао да претрпи да на положај рајхскомесара у Украјини буде постављен Ерих Кох, који је ропске Словене презирао колико и сâм Хитлер, а да исти положај у Остланду добије Хинрих Лозе, који се, наравно, супротстављао свим Розенберговим покушајима да трима балтичким државама додели неку малу меру строго ограничене аутономије. У пракси, сепаратистичке активности – или, прецизније, поновно исцртавање политичких мапа – одвијали су се искључиво под немачким надзором, и није био дозвољен никакав чинилац самоопредељења. Грозничава жеља свих фашиста, националиста или религијских емиграната да немачку инвазију окрену у своју корист углавном је остала неуслишена. Њих су искористили, одбацили, а у неким случајевима утамничили и убили – а исту судбину многи од њих касније су дочекали од руку осветољубивог НКВД (у случају Степана Бандере, педесетих година XX века у Минхену, где је радио на Радију Слободна Европа).

barbarosa03

ХИМЛЕРОВ КОНТРАФАКТУАЛ

Међутим, није се једино Хитлер противио Розенберговој политици. Како његовој, тако и Лозеовој локалној моћи супротставиле су се економске службе Рајха, које су дејствовале независно од Розенберговог министарства у Берлину, а што је још важније, такође и Химлерови виши команданти СС и полиције.

barbarosa03Економска и војна нужда зауставила је све покушаје бољшевика да свој друштвено-економски поредак реформишу тако да постане привлачнији локалном становништву. Као што смо видели, Хитлерова идеја о будућим немачко-руским економским односима заснивала се на суровој експлоатацији. Практични разлози налагали су да промене у институцији колективне земљорадње буду само козметичке. Деколективизације, са свим пресељењима које подразумевају, увелико би закомпликовале напоре војске да обезбеди снабдевање храном. СС јединицама било је много лакше да колхозе претворе у земљишне поседе него да се касније натежу с “рационализацијом” малих фарми које су тек враћене власницима. Као што је приметио Баке, државни секретар надлежан за пољопривреду, да бољшевици нису основали колективне фарме, Немци би морали да их измисле. Немачки пропагандни постери поручивали су: “Крај колхоза! Слободни сељак на сопственој земљи!”, уз приказ немачких војника који кундацима скидају терет вотком наливених бирократа с рамена руских сељака. У стварности, било је другачије. Иако је Розенберг својим Аграрним декретом од 15. фебруара 1942. засновао “заједничке економије” сачињене од појединачних фарми, полуфеудални “радни дани” и обавезна давања налик на десетак који су кметови морали да дају господарима нису се разликовали од омраженог совјетског система. У индустријској привреди, у борби за власништво учествовали су само Немци – различите службе и приватни сектор – а фирме као што су “Флик”, “Круп” и “Манесман” у својим секторима су функционисале као “старатељи” совјетским фирмама.

Занимљиво је домишљати шта би било да је таква економска експлоатација била макар приближно онолико успешна као немачка политика у Западној Европи (посебно у Француској). Али, чињеница је да она то није била. Превасходни разлог томе лежи у чињеници да је политику на окупираним територијама у све већој мери одређивао најмрачнији од свих нацистичких дијадоха, СС рајхсфирер Хајнрих Химлер, чији су приоритети били расне, а не економске природе. Уистину, можда нам управо Химлерови планови за Источну Европу пружају најбољи увид у то како би Немци владали да су победили у рату.

Химлер је веровао да Исток “припада” СС, који треба да преузме контролу над депортацијом, репатријацијом и истребљивањем читавих популација. Почетак те доминације налазимо давно пре Операције “Барбароса”, у контексту окупације Пољске. Већ 24. октобра 1939, убрзо пошто је обезбедио титулу комесара Рајха за јачање етничког германства, Химлер је вођама СС у Познању одржао говор на тему немачког насељавања Пољске. Свако насеље требало је да се састоји од предводничког језгра које чине војници-сељаци (изабрани из редова СС), окруженог имањима насељеника из “старог Рајха”, а затим још и спољашњим прстеном етничких Немаца. Пољаци би чинили радну снагу на фармама. Са карактеристичном педантеријом, рајхсфирер наводи колико дебеле треба да буду цигле од којих ће бити сазидане куће на имањима, наглашава да треба уградити купатила и тушеве у подрумима “за сељака који се знојав враћа с поља”, и забрањује “кич и градске дрангулије” у сељачким кућама, које треба да не буду “ни луксузне, ни примитивне”.

(…) Инвазија на Совјетски Савез обезбедила је Химлеру огромно проширење потенцијалног поља деловања. У том циљу, два дана након почетка инвазије задао је професору Мајеру рок од три недеље да му достави прелиминарни нацрт будуће немачке политике насељавања на проширеним окупираним територијама. Чак и у оквирима СС, на пољу планирања владала је гужва. Тако је Рајнхард Хајдрих, нови рајхспротектор Чешке-Моравске у инаугуралном говору који је 2. октобра 1941. одржао вишим званичницима окупационог режима у Прагу, изложио своје планове за насељавање Истока. Они су били засновани на два одвојена морална универзума. У првом, према сродним народима, као што су Холанђани, Фламанци и Скандинавци, Немци ће се односити релативно пристојно. На другој страни, на Истоку, немачка војна елита управљаће “хелотима” – “ако могу да употребим драстичан израз” – који ће представљати радну снагу за велике пројекте. Након тога требало је да уследи нека врста људске полдеризације. Спољашњи зид војника-сељака требало је да представља “вечну брану против олујне поплаве људства из Азије”. Иза те прве линије одбране, немачко насељавање једног “простора” за другим требало је да обезбеђује све шири прстен додатних “брана”, који би почињао код Данцига – Западне Пруске и Вартегауа.

Крајем 1941. есесовска Главна служба безбедности Рајха саставила је сопствену верзију Generalplana Ost, чији садржај можемо да наслутимо на основу критичког коментара који је априла 1942. дао доктор Ерхард Вецел, штапски официр задужен за расну политику у Розенберговом Министарству окупираних источних територија. Тај план требало је да се реализује у року од тридесет година након завршетка рата. Односио се на Пољску, балтичке државе, Белорусију, делове Украјине, “Ингерманланд” (област око Лењинграда) и “Готенгау” (Крим). Есесовски аутори овог плана предвиђали су да се на окупирани Исток насели до десет милиона Немаца, а да се тридесет један милион од укупно четрдесет пет милиона домаћих становника из тих области депортује на запад Сибира. Овде Венцел до танчина брижљиво исправља аритметику СС.

У њихов првобитни број од четрдесет пет милиона домаћих становника очигледно је спадало пет до шест милиона Јевреја, којих би се окупатори свакако већ “отарасили” пре евакуације. Штавише, узимајући у обзир факторе као што је наталитет, домаће становништво заправо би бројало шездесет до шездесет пет милиона, од чега би четрдесет шест до педесет један милион било “пресељено”. План је предвиђао депортовање разних процената различитих популација на које се односио. Тако је за “евакуацију” било предвиђено “80 до 85 посто” Пољака (то јест, двадесет до двадесет четири милиона људи). Вецелу се није допадала идеја да буде створена нова Пољска у егзилу, нарочито зато што би присуство Пољака изазвало непријатељске реакције становника Сибира, које је желео да окрене против Руса из матице. Премишљајући шта да учини с Пољацима – јер се “подразумева да Пољаке не можемо да ликвидирамо као Јевреје” – Вецел је као алтернативну стратегију предложио “давање подстицаја” њиховим интелектуалцима да емигрирају на југ Бразила, да би се уместо њих населили етнички Немци.

Припадници пољске ниже класе могли су да иду у Сибир, који би, -након “упумпавања” других народа, постао одрођени, “американизовани” бућкуриш који се разликује од суседних Руса. Шездесет пет посто Украјинаца и 75 посто Белоруса требало је да Пољацима праве друштво на путу к истоку. Вецел оштро замера плану Главне службе безбедности Рајха што не помиње Русе. Он је, напротив, имао да понуди детаљне савете о ограничавању множења руског становништва, што је сматрао потенцијалним узроком будућих ратова. Осим масовне фабричке производње презерватива, предлагао је преквалификовање бабица за вршење побачаја и намерно ограничавање педијатарског образовања, затим добровољну стерилизацију и обустављање свих мера здравствене заштите усмерених на умањивање стопе смртности одојчади. Свој коментар закључује запажањима о томе како неке климатске регије у области обухваћеној овим планом нису погодне за “нордијско-фалијске” насељенике, те предлаже садњу шума у украјинској степи ради корекције климе.(…)

(Стандард)