Pročitaj mi članakKada se Rusija pridružila tekućem građanskom ratu u Siriji, u leto 2015, šokirala je Sjedinjene Države i njihove partnere. Iz frustracije, tadašnji predsednik Barak Obama je tvrdio da će Sirija postati „močvara“ za Rusiju i ruskog predsednika Vladimira Putina. Sirija bi bila ruski Vijetnam ili Putinov Avganistan, teška greška koja bi se na kraju odbila protiv ruskih interesa.
Када се Русија придружила текућем грађанском рату у Сирији, у лето 2015, шокирала је Сједињене Државе и њихове партнере. Из фрустрације, тадашњи председник Барак Обама је тврдио да ће Сирија постати „мочвара“ за Русију и руског председника Владимира Путина. Сирија би била руски Вијетнам или Путинов Авганистан, тешка грешка која би се на крају одбила против руских интереса.
Путин није заглибио у Сирији. Русија је променила ток рата, спасавајући сиријског председника Башара ел Асада од предстојећег пораза, а затим је војну силу превела у дипломатску полугу. Сада се Русија не може занемарити у Сирији. Није било дипломатског решења. Уместо тога, Москва је стекла већи регионални утицај, од Израела до Либије, и задржала лојалног партнера у Асаду за пројекцију руске моћи. У Сирији, оно што Обамина администрација није предвидела је могућност да ће руска интервенција успети, стоји у анализи недељника Форин Аферс од 18. фебруара 2022.године
У надреалној зими 2021-22, Сједињене Државе и Европа поново размишљају о великој руској војној интервенцији, овог пута у самој Европи. И још једном, многи аналитичари упозоравају на страшне последице по агресора. Британски државни министар за Европу Џејмс Клеверли је 11. фебруара предвидео да би шири рат у Украјини „био блато“ за Русију. У рационалној анализи трошкова и користи, сматра се, цена рата пуног размера у Украјини била би казнено висока за Кремљ и изазвала би значајно крвопролиће. Сједињене Државе процењују чак 50.000 цивилних жртава. Уз подривање Путинове подршке међу руском елитом, која би лично патила од насталих тензија са Европом, рат би могао угрозити руску економију и отуђити јавност. Истовремено, то би могло да приближи трупе НАТО-а руским границама, остављајући Русију да се годинама бори против украјинског отпора. Према овом мишљењу, Русија би била заробљена у катастрофи коју је сама створила.
Ипак, чини се да Путинова анализа трошкова и користи иде у прилог промени европског статуса кво. Руско руководство преузима више ризика, а изнад свађе у свакодневној политици, Путин је на историјској мисији да учврсти руску полугу у Украјини (као што је недавно учинио у Белорусији и Казахстану). И како то Москва види, победа у Украјини би могла бити на дохват руке. Наравно, Русија би могла једноставно да продужи тренутну кризу без инвазије или да пронађе неки прихватљив начин да се повуче. Али ако је рачуница Кремља тачна, као што је на крају била у Сирији, онда би Сједињене Државе и Европа такође требале да буду спремне за евентуални случај који није на кланцу. Шта ако Русија победи у Украјини?
Ако Русија преузме контролу над Украјином или успе да је дестабилизује у великим размерама, почеће нова ера за Сједињене Државе и Европу. Амерички и европски лидери суочили би се са двоструким изазовом да поново размисле о европској безбедности и да не буду увучени у већи рат са Русијом. Све стране би морале да размотре потенцијал нуклеарно наоружаних противника у директној конфронтацији. Ове две одговорности – чврста одбрана европског мира и опрезно избегавање војне ескалације са Русијом – неће нужно бити компатибилне. Сједињене Државе и њихови савезници могли би да се нађу дубоко неспремни за задатак стварања новог европског безбедносног поретка као резултат руских војних акција у Украјини.
За Русију би победа у Украјини могла имати различите облике. Као иу Сирији, победа не мора да резултира одрживим решењем. То би могло укључивати успостављање владе у Кијеву или поделу земље. Алтернативно, пораз украјинске војске и преговори о украјинској предаји могли би ефективно да трансформишу Украјину у пропалу државу. Русија би такође могла да употреби разорне сајбер нападе и дезинформационе алате, уз претњу силом, да осакати земљу и изазове промену режима. Уз било који од ових исхода, Украјина ће бити ефективно одвојена од Запада.
Ако Русија своје политичке циљеве у Украјини оствари војним путем, Европа неће бити оно што је била пре рата. Не само да ће првенство САД у Европи бити квалификовано; сваки осећај да Европска унија или НАТО могу да обезбеде мир на континенту биће артефакт изгубљеног доба. Уместо тога, безбедност у Европи мораће да се сведе на одбрану кључних чланица ЕУ и НАТО. Сви ван клубова ће бити сами, осим Финске и Шведске. Ово не мора нужно бити свесна одлука о окончању политике проширења или придруживања; али ће то бити де фацто политика. Под перципираном опсадом Русија, ЕУ и НАТО више неће имати капацитет за амбициозне политике ван својих граница.
САД и Европа ће такође бити у стању перманентног економског рата са Русијом. Запад ће настојати да спроведе свеобухватне санкције, којима ће Русија вероватно парирати сајбер мерама и енергетским уценама, с обзиром на економске асиметрије. Кина би могла да стане на страну Русије у овој економској ситници. У међувремену, унутрашња политика у европским земљама ће личити на велику игру двадесет првог века, у којој ће Русија проучавати Европу за било какав слом у привржености НАТО-у и трансатлантским односима. Путем поштених и лажних метода, Русија ће искористити сваку прилику да утиче на јавно мњење и изборе у европским земљама. Русија ће бити анархично присуство – понекад стварно, понекад замишљено – у сваком случају европске политичке нестабилности.
Аналогије хладног рата неће бити од помоћи у свету са уништеномУкрајином. Хладноратовска граница у Европи имала је своје жаришне тачке, али је стабилизована на обострано прихватљив начин у Завршном акту из Хелсинкија из 1975. Насупрот томе, руски суверенитет над Украјином би отворио огромну зону дестабилизације и несигурности од Естоније преко Пољске до Румуније у Турску. Све док траје, присуство Русије у Украјини ће суседи Украјине доживљавати као провокативно и неприхватљиво, а за неке и као претњу сопственој безбедности. Усред ове променљиве динамике, поредак у Европи ће морати да се замишља првенствено у војном смислу — што ће, будући да Русија има јачу војску него економију, бити у интересу Кремља — стављајући по страни невојне институције као што је европска Унија.
Русија има највећу конвенционалну војску у Европи, коју је више него спремна да користи. Одбрамбена политика ЕУ – за разлику од НАТО – далеко је од тога да може да обезбеди безбедност својим чланицама. Стога ће војна сигурност, посебно источних чланица ЕУ, бити кључна. Одговор на реваншистичку Русију санкцијама и реторичким проглашавањем међународног поретка заснованог на правилима неће бити довољан.
У случају победе Русије у Украјини, позиција Немачке у Европи биће озбиљно угрожена. Немачка је маргинална војна сила која је свој послератни политички идентитет засновала на одбијању рата. Прстен пријатеља којим се окружила, посебно на истоку са Пољском и балтичким државама, ризикује да га дестабилизује Русија. Француска и Уједињено Краљевство ће преузети водећу улогу у европским пословима захваљујући својим релативно јаким војскама и дугој традицији војних интервенција. Кључни фактор у Европи, међутим, остаће САД. НАТО ће зависити од подршке САД, као и анксиозне и угрожене земље на истоку Европе, нације на фронту распоређене дуж сада веома велике, проширене и неизвесне линије контакта са Русијом, укључујући Белорусију и делове Украјине под руском контролом.
Источне земље чланице, укључујући Естонију, Летонију, Литванију, Пољску и Румунију, вероватно ће имати значајан број НАТО трупа стално стационираних на свом тлу. Немогуће би било одбацити захтев Финске и Шведске да стекну обавезу према члану 5 и да се придруже НАТО-у. У Украјини, земље ЕУ и НАТО никада неће признати нови режим који подржава Русија, који је створила Москва. Али они ће се суочити са истим изазовом који имају са Белорусијом: применом санкција без кажњавања становништва и пружањем подршке онима којима је потребна без приступа њима. Неке чланице НАТО-а ће подстаћи украјинску побуну, на коју ће Русија одговорити претњама чланицама НАТО-а.
Криза Украјине ће бити веома велика. Милиони избеглица ће бежати у више праваца. А они делови украјинске војске који нису директно поражени наставиће да се боре, одражавајући партизански рат који је раздвојио цео овај регион Европе током и после Другог светског рата.
Стално стање ескалације између Русије и Европе може остати хладно из војне перспективе. Ипак, вероватно ће бити економски вруће. Санкције које су Русији уведене 2014. године, а које су биле повезане са формалном дипломатијом (често називан процесом „Минск“, по имену града у којем су вођени преговори), нису биле драконске. Били су реверзибилни као и условни. Након руске инвазије на Украјину, нове санкције банкарству и трансферу технологије биле би значајне и трајне. Дошли би након неуспешне дипломатије и започели би на „врху лествице“, према америчкој администрацији. Као одговор, Русија ће узвратити, врло вероватно у сајбер домену, као и у енергетском сектору. Москва ће ограничити приступ критичној роби као што је титанијум, чији је Русија други највећи светски извозник. Рат исцрпљивања ће тестирати обе стране. Русија ће бити немилосрдна у покушају да натера једну или неколико европских држава да се повуку из економског сукоба повезујући опуштање напетости са сопственим интересима ових земаља, чиме ће подривати консензус у ЕУ и НАТО-у.
Јака страна Европе је њена економска полуга. Руска имовина ће бити било који извор домаћих подела или поремећаја у Европи или у трансатлантским партнерима Европе. Овде ће Русија бити проактивна и опортунистичка. Ако се појави проруски покрет или кандидат, тај кандидат се може директно или индиректно охрабрити. Ако економска или политичка болна тачка умањи спољнополитичку ефикасност Сједињених Држава и њених савезника, то ће бити оружје за руске пропагандне напоре и за руску шпијунажу.
Много тога се већ дешава. Али рат у Украјини ће подићи обавештеност. Русија ће користити више ресурса и бити слободна у избору инструмената. Огромни токови избеглица који стижу у Европу ће погоршати нерешену политику ЕУ о избеглицама и обезбедити плодно тло за популисте. Свети грал ових информационих, политичких и сајбер битака биће председнички избори у Сједињеним Државама 2024. Будућност Европе зависиће од ових избора. Избор Доналда Трампа или Трамповог кандидата могао би да уништи трансатлантске односе у тренутку највеће опасности за Европу, доводећи у питање позицију НАТО-а и његове безбедносне гаранције за Европу.
За Сједињене Државе, руска победа би имала дубоке ефекте на њихову велику стратегију у Европи, Азији и на Блиском истоку. Прво, руски успех у Украјини би захтевао да се Вашингтон окрене ка Европи. Неће бити дозвољена никаква двосмисленост у вези са чланом 5 НАТО-а (као што је било под Трампом). Само снажна посвећеност САД европској безбедности спречиће Русију да подели европске земље једне од других. Ово ће бити тешко у светлу конкурентских приоритета, посебно оних који се суочавају са Сједињеним Државама у све лошијим односима са Кином. Али интереси који су у питању су фундаментални. Сједињене Државе имају веома велике комерцијалне акције у Европи. Европска унија и Сједињене Државе су међусобно највећи трговински и инвестициони партнери, са трговином робом и услугама у укупном износу од 1,1 билион долара у 2019. Мирна Европа која добро функционише појачава америчку спољну политику – о климатским променама, о неширењу, о глобалној јавности здравства, и о управљању тензијама са Кином или Русијом. Ако Европа буде дестабилизована, онда ће Сједињене Државе бити много усамљеније у свету.
НАТО је логично средство помоћу којег Сједињене Државе могу пружити сигурност Европи и одвратити Русију. Рат у Украјини би оживео НАТО не као подухват за изградњу демократије или као оруђе за експедиције ван подручја попут рата у Авганистану, већ као непревазиђену одбрамбену војну алијансу какав је и замишљен да буде. Иако ће Европљани тражити већу војну посвећеност Европи од Сједињених Држава, шира руска инвазија на Украјину требало би да подстакне сваку чланицу НАТО-а да повећа своје трошкове одбране. За Европљане би ово био последњи позив да се побољшају одбрамбене способности Европе – у тандему са Сједињеним Државама – како би се помогло Сједињеним Државама да се изборе са руско-кинеском дилемом.
За Москву која је сада у сталној конфронтацији са Западом, Пекинг би могао да послужи као економска полуга и партнер у супротстављању хегемонији САД. У најгорем случају за велику стратегију САД, Кина би могла бити охрабрена руском асертивношћу и запретила конфронтацијом око Тајвана. Али не постоји гаранција да ће ескалација у Украјини користити кинеско-руским односима. Амбиција Кине да постане централни чвор евроазијске економије биће оштећена ратом у Европи, због бруталних неизвесности које рат доноси. Кинеска иритација Русијом на маршу неће омогућити приближавање Вашингтона и Пекинга, али може покренути нове разговоре.
Шок великог војног потеза Русије такође ће покренути питања у Анкари. Турска председника Реџепа Тајипа Ердогана ужива у часној хладноратовској игри против суперсила. Ипак, Турска има значајне односе са Украјином. Као чланица НАТО-а, неће имати користи од милитаризације Црног мора и источног Медитерана. Руске акције које дестабилизују шири регион могле би да потисну Турску назад ка Сједињеним Државама, што би заузврат могло да забије клин између Анкаре и Москве. То би било добро за НАТО, а такође би отворило веће могућности за америчко-турско партнерство на Блиском истоку. Турска би могла да се претвори у савезника какав би требало да буде уместо сметње.
Горка последица ширег рата у Украјини је то што би се Русија и Сједињене Државе сада сусреле као непријатељи у Европи. Ипак, они ће бити непријатељи који себи то не могу приуштити о одвести непријатељства преко одређеног прага. Колико год да су њихови погледи на свет удаљени, колико год да су идеолошки супротстављени, две најзначајније нуклеарне силе света мораће да држе свој бес под контролом. Ово ће представљати фантастично шкакљив чин жонглирања: стање економског ратовања и геополитичке борбе широм европског континента, али стање ствари које не дозвољава да ескалација прерасте у отворени рат. Истовремено, америчко-руска конфронтација може се у најгорем случају проширити на прокси ратове на Блиском истоку или у Африци ако Сједињене Државе одлуче да поново успоставе своје присуство након катастрофалног повлачења из Авганистана.
Одржавање комуникације, посебно о стратешкој стабилности и сајбер безбедности, биће од кључног значаја. Приметно је да се америчко-руска сарадња у вези са злонамерним сајбер-активностима наставља и током тренутних тензија. Неопходност одржавања ригорозних споразума о контроли наоружања биће још већа након рата у Украјини и режима санкција који га прати.
Како се криза у Украјини одвија, Запад не сме да потцењује Русију. Не сме се ослањати на наративе инспирисане жељом. Руска победа у Украјини није научна фантастика.
Али ако Запад може мало да уради да спречи руско војно освајање, он ће моћи да утиче на оно што ће се касније десити. Врло често семе невоље лежи испод платна војне победе. Русија може да уништи Украјину на бојном пољу. То може учинити Украјину пропалом државом. Али то може учинити само гоњењем злочиначког рата и уништавањем живота једне националне државе која никада није извршила инвазију на Русију. Сједињене Државе и Европа и њихови савезници и други делови света ће извући закључке и бити критични према руским акцијама. Кроз своје савезе и у својој подршци народу Украјине, Сједињене Државе и Европа могу да отелотворе алтернативу агресивним ратовима и етосу „моћ чини право“. Руски напори да сеје неред могу се супротставити напорима Запада да се успостави ред.
Као што су Сједињене Државе задржале дипломатску имовину три балтичке државе у Вашингтону, након што су биле припојене Совјетском Савезу током Другог светског рата, Запад се може ставити на страну пристојности и достојанства у овом сукобу. Ратови који се добијају никада се не добијају заувек. Земље сувише често побеђују саме себе током времена покретањем и онда победом у погрешним ратовима.
— СРБИН инфо (@srbininfo) March 1, 2022
